Studenti i opozicija: Da li je neophodna njihova saradnja?

Protesti širom Srbije ušli su u četvrti mesec. Prvi skup, neposredno nakon smrtonosnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, pokrenula je opozicija. Pokrenula i prvu petnaestominutnu šetnju, a onda je nestala.

Na scenu su potom stupili i studenti, ali za razliku od opozicionih političara, oni se sa ulica ne povlače i ne odustaju od bloklada fakulteta.

Širom zemlje, organizuju se okupljanja podrške studentima i njihovim zahtevima, protestuju prosvetni radnici, advokati, inženjeri…

Studenti ne traže izričito smenu vlasti, ne zadovoljavaju se ostavkom predsednika Vlade i smenama ministara, već zahtevaju vladavinu prava i nezavisnost državnih institucija od politike što u biti naravno jesu politički zahtevi.

I dok predsednik države i ljudi s vrha vlasti studentske proteste kojima se iz nedelje u nedelju priključuje sve više građana nazivaju „obojenom revolucijom”, studenti žele da ostanu autonomni i odbijaju saradnju sa opozicijom, ali i svim drugim igračima na političkom spektru.

Najveći protesti protiv autoritarizma i povlačenje opozicije

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Nebojša Vladisavljević kaže za „Vreme” da studenti treba da ostanu autonomni i da ne dozvoljavaju da ih bilo ko instrumentalizuje, ali i da je opozicija mora da puvuče neki potez.

Podseća i da je opozicija pokrenula proteste u novembru, a da je onda potpuno nestala sa scene.

„U jednom trenutku, kada su krenuli studentski protesti, blokada univerziteta, opozicija se potpuno povukla i pitanje je da li danas i postoji. Imamo paradoks – najveće proteste protiv autoritarizma posle socijalizma, jer su ovi protesti veći od protesta 1990-ih i od svih protesta poslednjih nekoliko godina, a opozicije nema na javnoj sceni. To je loše za opoziciju, jer se marginalizuje u trenutku kada se na političkoj sceni stvari prelamaju. Na drugoj strani, i to je važnije, to je loše za sve nas koji mislimo da ne samo da treba da padne ova vlast, nego da treba da se obnovi demokratija”, kaže Vladisavljević.

Problem je, kaže, na strani opozicije, ne na strani studenata.

Smatra da su studenti uradili veliku stvar „jer su ogolili način na koji ova autoritarna vlast funkcioniše i to predočili široj javnosti“, te su i oni koji ne podržavaju opoziciju počeli da pružaju podršku studentskim protestima.

„Ali, sada je vreme da opozicija stupi na scenu i da svojim akcijama, delovanjem, a ne konferencijama za medije, stekne podršku građana, kako bi tu podršku mogla da iskoristi u daljem pritisku na vlast i razrešenju situacije”, objašnjava Vladisavljević.

Veruje da bi opozicija mogla da stekne veliku podršku, jer ljudi izlaze na ulice da podrže studente, ali i zato što žele promenu vlasti.

„Ako opozicija danas ne stekne podršku efektivnim akcijama, danas, kada imamo najveću mobilizaciju građana posle socijalizma, onda je teško očekivati da će to učiniti u nekom drugom trenutku”, kaže Vladisavljević.

Neophodna saradnja?

Poslednjih nedelja provlači se pitanje – da li bi studenti trebalo da počnu da sarađuju sa opozicionim političkim pratijama?

Kolumnista Peščanika Dejan Ilić kaže za „Vreme” da studenati i opozicija treba da sarađuju.

Jer, jeste to što studenti rade i postižu proteklih nedelja veličanstveno, ali nije dovoljno zato što sloboda ostvarena na ulici mora da se institucionalizuje.

A nema sumnje da je mirna borba na ulici politička i da su načini ponašanja i odlučivanja studenata u svojoj suštini politički i da, kao takvi, nude sliku jednog boljeg i pravednijeg društva, smatra Ilić.

„Danas imamo u političkom polju više aktera koji nisu politički u užem smislu te reči. To su studenti, đaci, nastavnici, seljaci, advokati… Ranije smo dobili i vrlo efikasne ekološke aktiviste. Kako se ovi akteri uvode u političke procese kao politički akteri? Bilo bi najlakše da taj posao obave opozicione stranke tako što će svakoj od ovih grupa ustupiti deo svog političkog prostora – bilo kada je reč o kreiranju politika ili kada se sastavljaju liste kandidata, jednom kada dođemo do izbora, a doći ćemo. Ima i drugih rešenja i još načina, naravno”, napisao je nedavno Ilić.

On za „Vreme” kaže da postoje dva izlaza iz trenutne političke situacije – izbori ili nasilno rušenje vlasti, dodajući da se nada da se druga opcija neće dogoditi.

Istraživanje „Vremena“

Ako pitate čitaoce „Vremena”, saradnja opozicije i studenata je potrebna.

Oko 46 odsto učesnika ankete na pitanje da li studenti i dalje treba da se ograđuju od opozicije i drugih organizacija dalo je negativan odgovor, odnosno smatraju da je potrebna „saradnja svih“, dok oko 17 odsto ispitanika smatra da bi studenti mogli da nastave da se ograđuju od opozicije, ali da onda treba da sami izađu na izbore.

Nešto više od trećine ispitanika – 35 odsto – smatra da je potrebno da studenti ostanu pri dosadašnjem stavu i da nastave da se ograđuju od opozicije i drugih političkih organizacija. Oko dva odsto ispitanika smatra da studenti treba da se vrate na fakultete i prekinu proteste.

Studenti da sačuvaju autonomiju

Nebojša Vladisavljević, pak, kaže da studenti treba da ostanu autonomni, a da bi paralelno sa studentskim protestima opozicija trebalo da odradi sopstveni deo posao.

Dodaje da bi ljudi koji izlaze na ulice da podrže studente verovatno podržali i akcije koje bi pokrenula opozicija.

„Ovde postoji ogromno nezadovoljsto građana. Prethodnih godina organizovani su brojni protesti, ovo je samo kulminacija svega toga. Niko opoziciju ne sprečava da deluje nezavisno od studenata i većina građana koji izlaze na velike proteste nije izašla samo zbog studenata. Oni podržavaju studente, ali bi se verovatno većina njih odazvala i nekim akcijama koje bi pokrenula opozicija. Mogu da protestuju i jedni pored drugih, ne moraju uvek zajedno, a da li će se kasnije ujediniti, pitanje je konteksta i dalje političke situacije. Ništa ne sprečava opoziciju da ima svoje akcije, a ja pretpostavljam da bi se onda u jednom trenutku objedinili, pošto su uglavnom to isti ljudi koji podržavaju i jedne i druge. Ali, ne mora da se počne na taj način“, zaključuje Vladisavljević.