Niko priseban, naravno, nije očekivao da će Aleksandar Vučić reći bilo šta smisleno u „najvažnijem govoru“ u svom životu, te su neočekivanja ispunjena u celini i celosti. Bilo je to još jedno prenemaganje s elementima ratnohuškačkog nastupa, pri čemu, da podsetimo (ponovo), gde god je Vučić držao ratnohuškačke govore Srba više nema. Vučić, da podsetimo i na tu okolnost, odlično stoji s obećanjima: sipa ih svakodnevno i istrajno ih ne ispunjava. Ovoga puta je obećao da progona kosovskih Srba neće biti, što bi onima koji (još uvek) nisu upali u katatonično stanje, trebalo biti znak da, za svaki slučaj, popakuju najneophodnije stvari.
S obzirom da su dve najizrazitije karakteristike Vučićevih konfuznih nastupa obećanja (koja ne ispunjava), i hotimično govorenje neistine, pitanje nije kakva je njegova politička i životna budućnost (sasvim izgledna, reklo bi se), nego kakva je budućnost Srba s Kosova, a, potom, posledično, i budućnost ljudi u Srbiji?
I obećanje i laž veličine su koje računaju na budućnost. Filozofske analize pokazuju da je čovek jedino biće koje može da obeća jer jedino čovek raspolaže dimenzijom budućnosti. Obećanje, dakle, mora u sebi da sadrži određeni stepen neizvesnosti – niko ne poznaje budućnost – odnosno uvek je moguće obećanje neispuniti. To je cena slobode, cena koju čovek plaća za život u zajednici: obećati je moguće samo nekome drugome (obećanja sebi se ne računaju, jer ona nisu političke prirode).
Šta se, međutim, događa kada dođe, kao u Vučićevom slučaju, do inflacije obećanja, kada se obećanja u tolikoj meri umnože da prestaje biti važno da li se ispunjavaju ili ne? Tada dolazi do čudnog preokreta u percepciji vremena i stvarnosti. Tada budućnost gubi dimenziju neizvesnosti, jer obećana budućnost se nikada ne događa, a stvarnost se sabija u obećanja te postaje nerealna i nedohvatljiva. Zato ljudi više veruju obećanju da će im biti upravo genijalno, nego ono što trpe na svojoj koži: da žive u bedi. U svojoj znamentoj knjizi Conditio humana Hana Arent piše: „Kada se sposobnost davanja obećanja zloupotrebi da bi pokrila čitavo polje budućnosti, i da bi se mapirala staza koja je sigurna u svim pravcima, obećanja u tom času gube svoju moć obavezivosti i čitav poduhvat postaje takav da poražava sam sebe“. Vučićev poduhvat davanja obećanja koja nikada ne ispunjava osuđen je na (mučnu) propast, ali to je, istovremeno, propast i političke zajednice koja je, dajući podršku Vučićevom rušilačkom poduhvatu, oduzela sebi budućnost.
Hotimično govorenje neistine drugi je stub Vučićeve vladavine koji je, pre ili kasnije, osuđen na pad. Organizovana laž u politici moguća je kada se ukine slobodan javni prostor, te ako nema prostora na kojem bi se branila istina – a u Srbiji je javni prostor razoren, odnosno prepušten Vučiću, njegovoj partiji i njegovim medijima – moguća je svaka laž (da je Ukrajina napala Rusiju, na primer). Nije, dakle, stvar u tome što će laži zameniti istinu, nego što se gubi prostor u kojem se ljudi mogu orijentisati na osnovu svoga razuma. Zbog toga Srbija više podseća na ludnicu, nego na uređen politički prostor. Ali to nije sve kada je u pitanju laž.
Još veći je problem što se na laži ne može graditi ništa. Laž je ono što nije, lažov tvrdi da jeste ono što nije. No, na onome što nije ne može se ništa graditi: laž ne može biti princip jer se ne može lagati iz principa (laže se zbog potrebe trenutka, da bi se nešto ućarilo). Istina, tome nasuprot, može da posluži kao temelj, kao princip, kolikogod, u međuvremenu, bila krhka, jer istina je ono što jeste.
Kako to, međutim, da Vučić deset godina laže neprekidno, a njegova se građevina sazdana na laži još nije srušila? Ta okolnost moguća je jer laž nije ono što jeste, ali, paradoksalno, ona jeste nešto, ona nešto tvrdi (Srbija je jedna od najrazvijenih zemalja Evrope, na primer). Laž kida društvene veze (za razliku od istine) i preseca veze s budućnošću jer sva budućnost sabijena je u obećanja koja se, budući lažna, nikada ne ispunjavaju. Utoliko je zajednica koja počiva na laži nužno osuđena na pad (pre ili kasnije, ali bez budćnosti trajanja nema). To, pak, što će s najveće visine da se survaju upravo Vučić i njegova družina slaba je uteha jer smo, u međuvremenu, svi otišli dođavola.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
