Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
“Nasilje je kada pravda nema, kada je pravda jedva dostižna, to je nasilje, nasilje je otimanje zemlje, vode i vazduha, to je nasilje. Nasilje su zatvorene kapije ispred radnika u fabrikama, koji su isterani sa svojih radnih mesta bez objašnjenja i kojima zarade nisu isplaćene“, istakla je Sablićeva.
Školski primer nasilje je, kako je naglasila, Narodna skupština, kao i „jeftino i tabloidno prozivanje glumaca“.
Nasilje nad građanima je, dodaje, da ne mogu da stignu do lekara, nasilje je iz dana u dan gledati poljoprivrednike kako prosipaju tone mleka.
“Nasilje je da Srbija ne može da gleda televiziju, sve kanale koje može da gleda Beograd. Ako oni veruju u svoje istine, zašto se plaše takozvanih tajkunskih televizija“, upitala je Seka Sablić.
Saša Jovanović: Tražim pravdu za svoje kolege
Letač Saša Jovanović, kolega i prijatelj poginulog Omera Mehića, pričao je o nepravdi prema vojnicima naše države, kako je rekao – „vojnim veteranima, ratnim invalidima, vojnim beskućnicima i svim časnim ljudima koje je ova država iskoristila i zaboravila“.
„Danas sam ovde sa vama jer tražim svoje kolega vazduhoplovce, koji su pre osam godina stradali jer je neko želeo da se tog dana promoviše i prikaže u najboljem svetlu. Stradalo je šest dobrih ljudi i jedna beba“, podsetio je on na tragediju pada helikoptera na kilometar od aerodroma Nikola Tesla.
Profesor Miodrag Jovanović: Nema poliitčke odgovornosti
„Već čitavu deceniju Srbija je zemlja u kojoj ne postoji politička odgovornost. Umesto nje se kao najviša vrednost udiže podanički odnos prema vlasti, kazao je profesor Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović.
„Iz tog razloga se odogovor na stravične tragedije koje su ovog proleća zadesile Srbiju sveo na pokušaj nosilaca vlasti da izbegnu političku odgovornost“, rekao je on.
Jovanović je istakao da se obraća ispred akademske zajednice Srbije, kao i da je više od 1.000 nastavnika, saradnika i istraživača potpisalo proglas kojim se akademska zajednica pridružuje zahtevima ovog protesta.
“Mi, dole potpisani nastavnici, istraživači, saradnici univerziteta i instituta u Srbiji, svesni odgovornosti koju nosi akademski poziv, pružamo punu podršku zahtevima građanskih protesta koji se već pet nedelja odvijaju na ulicama naših gradova“, navodi se u proglasu.
Nastavnica Marina VIdojević: Škole više nema, a mi smo nevidljivi
Nastavnica srpskog jezika iz Beograda, Marina Vidojević, koja se obratila na prvim protestima „Srbija protivn nasilja“, jedna je od govornica.
„Dragi ljudi, škole više nema. Pre mesec dana naše društvo je shvatilo da škola kao sistem ne može da zaštiti ni učenika, ni nastavnika. Danas znamo da je razlog za to što je onima koji odlučuju škola nevažna. I nije im samo škola nevažna. I mi prosvetni radnici smo im nevažni, nebitni i nezahvalni. A istina je – mi smo nevidljivi“, rekla je emotivno ona.
Nastavnik Uroš Tepavac: Tu sam zbog učenika koje sam učio da ne saginju glavu
Nastavnik Šeste beogradske gimnazije Uroš Tepavac rekao je da je došao kako bi se čuo glas nastavnika te gimnazije koji su se pobunili protiv nasilja.
„Ja sam uzbunjivač, ja sam žrtva nasilja. Žrtva pravnog nasilja već godinu i po dana. Ali ovde su i kolege koje su takođe svakodnevno žrtve nasilja i mobinga, ali ima jedan kolega koji nije među nama – pokojni kolega Jovan Knežević. On je optužen i presuđeno mu je u medijima, a da nije dočekao dan da se na disciplinskom postupku odbrani od optužbi“, rekao je Tepavac.
Đurđić: Dosta mi je nasilja, dosta mi je mržnje
“Ja vam se danas obraćam kao običan građanin, kao student, koji je došao ovde da kaže da mi je dosta. Dosta mi je nasilja, dosta mi je mržnje, dosta mi je nemorala i korupcije i svega što ne valja u ovoj državi“, rekao je Đurđić.
Naveo je da godinama sluša istu priču da su studenti apolitični, da ih baš briga i da gledaju samo svoj interes.
“Ja sam došao da vam kažem to nije istina – studenti ne ćute“, poručio je Đurđić i dodao da je njihova budućnost u pitanju.
“Tokom tragičnih dana , 3. i 4. maja, posle onih nezamislivih tragedija moram da priznam da su po prvi put u meni nada i neka vera u bolje društvo i lepšu budućnost počeli da umiru. Kao društvo koje svaki dan sluša o tome kako nas je zbog bele kuge svaki dan sve manje, a žmure na nasilje koje se dešava u svim gradovima naše države. Zatvraju oči na porast femicida i najstrašnijih zločina. Došli smo do tačke da hoće da nas nateraju da odemo, da nema ko da ostane da se bori za ovu državu“, rekao je Đurđić.
Milan Marić: Želim detetu da ostavim zemlju kakvu moja generacija nije imala
„Možemo se zavetovati da ćemo popravljati ovo društvo i da nikada nećemo odustati od njega“, poručio je Marić.
Došao je, kaže, na protest jer želi da ova zemlja bude zemlja tolerancije, pravde, a ne zemlja, nasilja, mržnje, straha, „zemlja u kojoj vam vlast kaže – idite drugde ako vam se ne dopada“.
Dosta je, ističe Marić, bilo nesreće. „Moja generacija je odrastala u ratovima, inflaciji, bombardovanju, kriminalu, gledajući roditelje zbunjene, uplašene, ponižene. Ja ne želim da svom detetu budem zbunjen i uplašen, već srećan, a ne pognute glave“, rekao je Marić.
“Želim da svom detetu ostavim zemlju bez nasilja, zemlju kakvu moja generacija nije imala“, poručio je Marić.
Foto: Miloš Milivojević
