Srbija: Karta kulturnog nasleđa kojeg više nema ili ga uskoro neće biti

U Pokretu slobodnih građana (PSG) prikupljaju podatke o uništenom ili izuzetno ugroženom kulturnom nasleđu Srbije. Izradili su i Kartu na kojoj je, za sad, 26 ovakvih objekata registrovanih od 2012. do 2020. godine, a spremaju novu na kojoj će ih biti još 17 koje su do sada ispitali, i sigurno većina od tridesetak koje će ispitati do kraja godine.

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture nema ovakav spisak, barem ne potpun.

„Može se reći da smo mi aktivistička i stručna pomoć instituciji“, kaže za portal „Vremena“ Vladimir Pajić, predsednik Beogradskog odbora i član Predsedništva PSG, inače konzervator-restaurator sa petnaestogodišnjim iskustvom u raznim institucijama pa i u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.

„U Republičkom zavodu ima mnogo kolega koji se svojski trude da sačuvaju nepokretno nasleđe Srbije, ali problem je što vlast ima dosta jaku nameru uništavanja.“

Zašto se bave kulturnim nasleđem, a ne kulturnim dobrima?

Kad su u PSG počinjali prikupljanje podataka za Kartu, kaže Pajić, tražio je od Republičkog zavoda spisak kulturnih dobara koja su izgubila status kulturnog dobra, kao što su ga na primer izgubile crkve i manastiri po Kosovu i Metohiji zbog fizičkog uništenja.

„Ispostavilo se da ih imaju samo nekoliko. Ako država nema potpunu informaciju o izbrisanim kulturnim dobrima, dakle o nečem što štiti, kakvu sudbinu može da očekuje njeno kulturno nasleđe. koje nema obavezu da štiti, a koje će možda moći da postane kulturno dobro ako ga sačuvamo“, kaže Pajić.

 „Zato je naša Karta o kulturnom nasleđu. Pokrenuli smo je s idejom da makar detektujemo i da stavimo na mapu šta je sve uništeno od kulturnih nepokretnih vrednosti i šta je pred uništenjem.“

U to vreme, Vladimir Pajić je učestvovao u javnoj raspravi povodom Zakona o kulturnom nasleđu u okviru seta zakona o kulturi. Posebno je insistirao da se kulturno dobro koje fizički više ne postoji „ne briše iz Centralnog registra već da se ostavi naznaka da je postojalo i u nekom momentu uništeno, zato što je vrlo važno da Centralni registar bude i arhiva kulturnih dobara koja su postojala na teritoriji Srbije“. Daje primer crkve i manastira u Mušutištu na Kosovu koje je OVK uništila do temelja.

„Kulturno nasleđe je političko pitanje i socijalno-društvena kategorija. Političko je pitanje zato što zaštita nasleđa zavisi od društvenog i državnog stava prema njemu“,  kaže Pajić.

Na Karti je crvenom bojom označeno kulturno nasleđe koje više ne postoji, a plavom ono koje je terminalno ugroženo.

Sa ovom prvom Kartom na kojoj je 26 lokacija, hteli su da skrenu „pažnju da je svako to kulturno nasleđe izuzetno važno za lokalnu zajednicu ili Republiku, a da se njima niko ne bavi ili se bavi na pogrešan način.“

Priča da je, na primer, jedan deo Ulice braće Radića u Subotici totalno porušen „iako je bila zaštićena gradska celina, u tom gradu je porušena i Zelena fontana i bačena na deponiju. U Beogradu Paviljon na Kalemegdanu, zgrada Ikarbusa, vile u Topolskoj, Dubljanskoj, Trg Republike je totalno promenio izgled, kuća Đure Jakšića u Kragujevcu, manastir Dečani… Sve su to posledice politike. “

„Sve je to kulturno nasleđe koje je ugroženo zbog raznih razloga, i na koja mislimo da društvo mora da obrati pažnju ne bi li ga sačuvalo.“

Vladimir Pajič posebno ističe „sistematska zapuštanja spomenika NOB-a i to po celoj Srbiji, kao i srpskih groblja na Kosovu što smatramo velikom sramotom zato što sva groblja na svetu po automatizmu imaju odliku kulturnog dobra zato što nose glavnu memoriju o životima ljudi i to je nešto što se štiti.“

Očigledna je, kaže Pajić, „istorijska revizija“ i pominje podizanje spomenika ličnosti koje treba rehabilitovati „i to pod okriljem države“.

Takođe, govori i o dvostrukim aršinima. „Za kulturna dobra postoji jedna ravan važnosti, kao i za kulturno nasleđe. Kada se potpuno zapusti Magura u Gamzigradu, ili se u manastiru Žiča podigne mozaik koji završi na nepoznatoj lokaciji, onda države nema. A ta kulturna dobra su podjednako važna i na istoj su ravni kao i ona na Kosovu o kojima država neprestano govori, ali, istina, ne da bi ih zaštitila već sa drugim ciljem.“

Vladimir Pajić pominje da Evropska Unija kulturna dobra smatra izuzetno bitnim po Zajednicu, i navodi da „Ursula fon Lajen govori da će novo ujedinjenje Evrope prevazići resursna i ekonomska ujedinjenja i da će biti zasnovano na kulturi i kulturnom nasleđu. Ako je to trend EU, mi u tome morao da učestvujemo i može jako da doprinese našem statusu. Zato je kulturno nasleđe političko pitanje.

„Ovom Kartom, mi smo kulturno nasleđe predstavili kao političku temu. Mislim da smo za ovih pet-šest godina koliko se PSG bavi kulturnim nasleđem, uspeli da podignemo na nivo da pretnja po kulturno nasleđe postane vest u medijima i javnosti. To je veliki plus. Slučaj gondole na Kalemegdanu, kad su ljudi vrlo emotivno reagovali i branili nasleđe, je očigledan primer da smo u pravu.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com