Srbija je meta „specijalnog rata“, ugrožena je „iz inostranstva“ jer se nije priključila sankcijama protiv Rusije. Takva formulacija ne potiče iz uobičajnih tabloida, već su to izjave ministra unutrašnjih poslova i predsednice Vlade. Desetine pretnji bombama tako su stilizvane u terorizam i rat protiv Srbije. Takva retorika o “specijalnom ratu” vuče korene još iz vokabulara Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i podseća na od stvarnosti otuđeno naklapanje poslednjeg jugoslovenskog ministra odbrane Veljka Kadijevića koji je krivicu za raspad Jugoslavije prebacivao na neke kobne navedene i nenavedene strane sile i koji je takođe stalno pričao o “specijalnom ratu”, dok je njegova armija hrvatske gradove bombardovala i pretvarala u pepeo.
Iako Aleksandar Vulin i Ana Brnabić ostaju dužni za dokaze za svoje tvrdnje, oni su ipak u pravu. Zemlja zaista pati pod “hibridnim ratom” i “terorizmom”, kako to nazivaju “eksperti”. U međuvremenu se čitavu deceniju zaista vodi “specijalni rat” protiv Srbije. Aleksandar Vučić i njegove vlade su, međutim, počinioci a ne žrtve. Otkako je preuzeo vlast Vučić i njegovi partijski drugovi seju strah od rata, nemira i terorizma. Gotovo neprestano prete da izbiju nekakvi ratovi i da se izvedu atentati na Predsednika, ne bi li se zemlja gurnula u krizu. Pored svakodnevnih ratova koje izmišljaju “Informer”, “Kurir” ili “Srpski telegraf” kako bi Srbe onda mogle da spasu zaštitničke ruke Putina i Vučića, postoje i “specijalni ratovi” kojima Vlada daje poseban publicitet.
Te stalne projekcije pretnje posmatrane spolja deluju groteskno: ni nekakvi kobni centri moći u inostranstvu, niti ukrajinski teroristi – koji nisu eksplicitno navedeni ali se na njih insinuira – nemaju bogzna kakav nteres da Srbiju gurnu u krizu. Ali, inscenirana kriza ispunjava svoju svrhu. Takva klima nesigurnosti i straha je korisna za autokrate, upravo takve kakav je Vučić, koji barataju sa sigurnošću, tako što sami izazivaju nesigurnost.
Kao prvo, tako Srbija i njen sveprisutni predsednik mogu da se osećaju važnijim, nego što jesu. Kao drugo, Vučić može da se predstavlja kao žrtva stalnih napada na njegovu ličnost koja se hrabro, bez straha za sopstveni život, žrtvuje za zemlju. Kao treće, proivodnja kriza održava zemlju u vanrednom stanju koje ne dopušta normalnost.
U takvom trajnom stanju uzbuđenja lako je identifikovati izdajnike i neprijatelje i skrenuti pažnju sa banalnih svakodnevnih problema. Na kraju, kriza stvara prostor za delovanje. Vučić će tako moći lakše da opravda što je “morao” da uvede sankcije Rusiji, ili što to nije učinio. Kako god bude odlučio, ova kriza će prohujati i ponovo će se uspostaviti mir – do sledeće krize.
Florian Bieber je profesor istorije i politike jugoistične Evrope na Univerzitetu u Gracu, koordinator Balkans in Europe Policy Advisory Group (BIEPAG) i autor knjige „Uspon autoritarizma na Zapadnom Balkanu“, Beograd: XX. vek, 2020.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
