RTS preusmerava budžet: Da li je „Carstvo mraka“ poslednja sačuvana predstava

Ministarka kulture i informisanja i potpredsednica Vlade Maja Gojković, pisala je direktoru RTS-a Draganu Bujoševiću i predsedniku Upravnog odbora Branislavu Klanščeku da nastave sa snimanjem pozorišnih predstava.

„Pozorišna građa koja se na ovaj način čuva od zaborava, važan je materijal i za naučni i istraživački rad u oblasti istorije pozorišne umetnosti“, piše između ostalog u pismu Maje Gojković.

Pismo ministarke kulture je zapravo reakcija na niz novinskih tekstova novinarke Vukice Strugar u „Večernjim novostima“, iniciranim odlukom RTS-a da nakon 55 godina, prestane da snima pozorišne predstave.

Foto: Narodno pozorište

Odluku da predstava Carstvo mraka Narodnog pozorišta koja je snimljena 26. decembra prošle godine, bude i poslednje delo pozorišne umetnosti koje će biti sačuvano za naredne generacije, čelnici RTS-a pravdaju smanjenim budžetom, što je uslovilo preusmeravanje sredstava na komercijalno isplatljivije, igrane serije.

„Za sada nemamo u planu snimanje novih predstava“, rekao je „Večernjim novostima“ Marko Novaković odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS, i naveo da su imali u planu snimanje i predstave Putujuće pozorište Šopalović, da prethodnih godina zbog korone nisu bili u prilici da snime veći broj predstava, i da kvalitetan serijski programa koji im je fokusu, „okuplja najveći broj gledalaca što je veoma važan segment funkcionisanja RTS poslednjih godina“.

Ovu izjavu negira podatak o direktnom televizijskom prenosu Olimpa Jana Fabra, oktobra 2017. godine, predstave 51. Bitefa, koji je trajao 24 sata. Zna se da je u jednom momentu predstavu pratilo 220.000 televizijskih gledalaca, kao i da je dan pre početka direktnog prenosa Olimpa, RTS 3 bio 41. kanal po gledanosti, a da je pri kraju prenosa bio na 14 mestu.

Reditelj Nebojša Bradić koji je inicirao ovaj poduhvat, tada glavni i odgovorni urednik Umetničkog programa RTS-a, kaže za portal „Vremena“ da je o prestanku RTS-ovih snimanja pozorišnih predstava „počelo da se priča krajem prošle godine, ali je to svima zvučalo neverovatno i nemoguće, s obzirom da je jedna od osnovnih misija RTS čuvanje domaćeg stvaralaštva.“

Priča da se baš u to vreme festival „Dani komedije“ u Jagodini, čiji je umetnički direktor i selektor, spremao da „napiše pismo RTS-u s predlogom da snime neku njihovu predstavu, ali smo odustali.“

„RTS je jedini koji može da bude ne samo čuvar za budućnost, već može i sadašnjim gledaocima da pokaže šta rade pozorišta u drugim gradovima. Snimci RTS-a su neopisiv trag za pozorišnu istoriju. Oni su ogledalo rediteljima, glumcima, svim autorima predstave, oni su jedinstven korektiv. Studentima su udžbenik bez koga ne mogu da studiraju.“

Bradić kaže i da RTS ima mogućnosti kao retko ko da kvalitetno snimi predstavu, što ga čini još odgovornijim da nastavi da ih skuplja i emituje.

„Dobro je što je Ministarstvo kulture reagovalo. Možda će, ako RTS zaista nema budžet za pozorišnu tradiciju, država imati neko rešenje. Mislim da će RTS posle pisma ministarke Gojković morati da preispita svoju odluku“, kaže Nebojša Bradić.

Prvi živi prenos jedne predstave u Jugoslaviji bio je 28 decembra 1958. godine. Bila je to predstava Teatar Joakima Vujića u režiji Vladimira Petrića u beogradskom „Ateljeu 212“.

Kada je nabavljen magnetoskop zbog prve Konferencije nesvrstanih 1961. godine, počele su predstave i da se snimaju. Najstariji snimci u arhivi RTS-a su iz 1967. godine, Jegor Buličov Mate Miloševića u Jugoslovenskom dramskom sa Milivojem Živanovićem u glavnoj ulozi.

Te iste ’67, sačuvana je i Jelena Ćetković Ace Popovića u Narodnom pozorištu sa Ksenijom Jovanović i Mijom Aleksićem, u režiji Bore Grigorovića. Značajna je i zbog toga što se u njoj vidi kakav je fantastičan pozorišni glumac bio Mija Aleksić. Treći, najstariji snimak je Arsenik i stare čipke Ateljea 212 u režiji Milenka Maričića, sa Rahelom Ferari i Vukom Dunđerović.

Od tada do sad snimljeno je oko dve stotine predstava.

Vukica Strugar, autorka tekstova u „Večernjim novostima“ o ovom problemu, podseća da  „pozorišna, najefemernija od svih umetnosti, jedino na snimanjem predstava može da ostavi trag u vremenu. Živa reč i živ čovek na sceni, ta neuhvatljiva simbioza, odlaze u nepovrat kada se predstava jednom skine sa repertoara. Ostaju fotografije, pozorišni plakati, kritike, intervjui, ali kako je Ljuba Tadić igrao Odbranu Sokratovu ili Prljave ruke, niko danas ne može ni naslutiti ukoliko ne postoji snimak.“