Protesti i studenti: Zašto nisu na ulicama

Profesor Fakulteta Političkih nauka Dušan Spasojević smatra da nema dileme da su studenti pasivniji nego krajem 1990-tih, da oni više nisu pokretačka snaga promena u društvu.

Spasojević kaže i da u “političkoj atmosferi vidimo dominaciju jedne stranke i malu verovatnoću da se to promeni, što vodi pasivizaciji”. Dodaje da je društveni balans ubedljivo na strani Srpske napredne stranke.

Kada je početkom leta prošle godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio da će zbog pogoršanja epidemiološke situacije studenti biti iseljeni iz studentskih domova, reakcija je bila drastična i momentalna. Hiljade studenata je za nekoliko sati  bilo na ulicama protestujući protiv ove odluke. Iste večeri je povučena.

Vlast je tada shvatila da studenti i dalje imaju određeni masovniji mobilizacioni potencijal, ali samo kada ih nešto direktno ugrožava.

Spasojević to objašnjava činjenicom da su studenti ranije bili direktnije pogođeni ekonomskom krizom, da nisu videli izlaz iz situacije u kojoj se nalaze, a da danas imaju alternativu da emigriraju.

Dodaje da “danas nema zajedničkog duha i brige o zajedništvu”, što je posledica promene duha vremena i vrednosti u društvu.

Student Fakulteta Političkih nauka Ilija (23) ne podržava aktuelnu vlast, ali ne ide ni na proteste, iako se često slaže sa razlogom zbog koga se organizuju. Tako se, kaže, ponaša, jer protesti u Srbiji nemaju podršku Zapada, baš kao što je nema ni opozicija. A smatra da bez podrške Zapada ne može doći do promena.

Ilija objašnjava da je on više za institucionalnu borbu, ali da bi išao i na proteste ako bi ga se teme ticale direktnije, ako bi došlo do neke ekonomske katastrofe, ili većih tenzija u regionu koje bi proizvela vlast u Srbiji.

Studentkinja Master studija na ekonomskom fakultetu Jovana (24)  ide povremeno na proteste, ali nema veru u njihov uspeh. Smatra da nedostaju inicijativa i bolja organizacija, a nakon protesta se ništa ne menja. Misli da bi situacija bila drugačija da postoji jedinstvena opozicija, poput nekadašnjeg DOS-a.

Jasno je da studentima nedostaje vođstvo, jer većina studentskih organizacija ne poziva na građanski protest ili neposlušnost, čak ni kada su direktno ugrožena prava studenata.

Profesor Spasojević kao jedan od razloga za to navodi direktnu ili indirektnu kontrolu vladajuće stranke nad studentskim organizacijama, uz zaključak da je “studentski pluralizam skoro neprimetan”.

Marija (23) sa FPN-a kaže da bi je motivisalo kada bi i ljudi iz njenog okruženja bili zainteresovaniji. Smatra da su studenti pasivniji jer se, između ostalog, plaše da im se nešto ne desi na protestima, da ne budu pretučeni ili uhapšeni.

Studenti koji podržavaju proteste, a ne idu na njih, često kao razlog navode upravo strah od represije, kao i neslaganje sa ideološkim pozicijama onih koji predvode, ili pokušavaju da preuzmu vođstvo nad protestima.

Verovali bi u mogućnost promene, a samim tim bili motivisani da izađu na ulice, da je organizacija protesta bolja i da ih pojedini akteri ne zloupotrebljavaju zarad lične koristi.

Spasojević je skeptičan po pitanju mobilizacije studenata u okviru ekoloških protesta. On smatra da ekologija može poslužiti na početku kao izduvni ventil, ali ne i da dugoročno dovede do masovnosti.

Misli i da studente i dalje najviše može okupiti “borba za demokratiju i ljudska prava”, kada bi protesti postali kredibilniji i pokazali da ima nade.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com