Popis stanovništva, domaćinstava i stanova konačno je zakazan za predstojeći oktobar. Prvobitno planiran za april prošle godine, odložen je za šest meseci zbog nepovoljne epidemiološke situacije. Ipak, u martu prošle godine skupštinska većina je još jednom pomerila popis, ovoga puta za dodatnih dvanaest meseci. I tako smo u aprilu, umesto “po sadržaju i obimu najmasovnijeg i najkompleksnijeg statističkog istraživanja”, imali izbore za predsednika Republike i narodne poslanike. Tek da se zna koje istraživanje je važnije.
Čini se da je javnost trenutno zaokupljena informacijama o načinu apliciranja za jedno od 15.000 popisivačkih i 2.200 instruktorskih pozicija, a da je manje zainteresovana za problematiku koja se tiče realizacije samog popisa i rezultata koji će iz njega proisteći. Pozicija “narodnog” popisivača će doneti, kako mediji već “obećavaju”, oko 60.000 dinara, dok će instruktori verovatno inkasirati neki dinar više. Premalo da bi se opštinski popečitelji i ćate grabili, tako da će biti posla za kompjuterski pismenu raju. Kako će prednost imati nezaposleni, to će značiti i makar privremen silazak sa biroa i ceo mesec radnog staža.
Popisne anomalije
U svakom slučaju, o važnosti popisa (pre)malo se govori. Ipak, to je statistički alat čiji će rezultati biti korišćeni, između ostalog, za određivanje ekonomske i populacione politike, zatim i za razna naučna istraživanja. Sigurno će uticati i na neke važne političke odluke. Zbog toga ćemo dati odgovore na čitav niz pitanja koja se tiču starosti, pola, bračnog statusa, etničke i religijske pripadnosti stanovništva itd.
Tokom popisa, poneko ume da odbije da bude popisan ili da odgovori na neka pitanja tvrdeći da Država nema prava da mu ih postavi, a neko i ceo proces shvati neozbiljno i onda imamo “Marsovce” i “Eskime” među popisanima. Istina, po članu 47 Ustava Republike Srbije, izražavanje o nacionalnoj pripadnosti je slobodno i niko nije dužan da se o njoj izjašnjava.
Ljudi često oklevaju da prijave određenu imovinu, podstanare ili mesto stanovanja plašeći se da nadležne službe ne iskoriste te podatke za naplatu dodatnog poreza. Propisane su i novčane kazne u rasponu od 20.000 do 50.000 dinara za davanje nepotpunih i netačnih podataka.
Preliminarni rezultati biće poznati do kraja novembra, dok se zvanični očekuju između aprila 2023. i maja 2024. godine. Do tada ćemo pratiti zvanične procene zasnovane na statistici prirodnog kretanja (rađanje i umiranje) i međunarodnih migracija, koje kažu da nas je sredinom prošle godine bilo nešto više od 6,8 miliona.
Nastavak depopulacije
To znači da centralna Srbija i Vojvodina imaju 352 hiljade stanovnika manje nego što je to utvrdio prethodni popis. Nastavljen je trend depopulacije, o čemu možemo povremeno čitati u medijima. Druge demografske karakteristike dolaze na tapet kada ustanovimo da je manjak radne snage u određenoj branši (medicinari, vozači, kuvari, konobari, građevinci itd.) prouzrokovao probleme, pa se time opravdava uvoz stranih radnika.
Srbija bez Kosmeta zabeležila je znatan pad broja stanovnika na poslednja dva popisa, a tako će biti i na narednom. Gledajući poslednje procene, vrlo je moguće da će nas biti tek nešto više od broja koji je zabeležen na popisu iz 1961. godine. Ono što mnogo više zabrinjava jeste starosna struktura, a ona kaže da je procenat dece starosti do 14 godina zabeležen na popisu iz 2011. veoma mali (14,3 %), starijih od 65 godina visok (17,6 %), dok je u radnosposobnom dobu oko 68 % populacije.
Sa druge strane, na popisu iz 1961. starosna struktura Socijalističke Republike Srbije bila je daleko povoljnija i činili su je: 29,3% (27,9% bez Kosova) deca mlađa od 15 godina, radnosposobno stanovništvo 64,1% (65,7%), dok su stari imali udeo od tek 6,4% (6,7%). Iako je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija imala znatno viši udeo dece (42,1%), a manji radnospobnog (53,1%) i starog stanovništva (4,6%), njen udeo u ukupnoj populaciji Srbije bio je mali (12,6%) tako da nije mogla značajnije da utiče na ukupnu populacionu strukturu Republike.
Popisi na prostoru bivše Jugoslavije
Prema preporuci Ujedinjenih nacija, nacionalni popisi trebalo bi da se održavaju svakih deset godina, i to na kraju ili početku dekade, što su poštovale samo Hrvatska (2001, 2011. i 2021) i Slovenija, sa jednogodišnjim kašnjenjem 2002. Njima nije smetala ni pandemija, te su svoje poslednje popise obavili na vreme, prošle godine. Dok su Slovenci, zahvaljujući pre svega odgovornoj imigracionoj politici, zabeležili blagi porast u odnosu na 2021. (2,9%), Hrvati su doživeli pravu demografsku katastrofu.
Ulazak u Evropsku uniju 2013. godine otvorio je njihovim radnicima vrata u mnogo bogatijim zapadnoevropskih državama. Te godine je čak 13 zemalja članica uvelo ograničenje u zapošljavanju za nosioce hrvatskog pasoša. Strah od najezde radnika koji bi mogli uticati na domaće tržište rada naveo je Austriju da zadrži ograničenja do 2020. godine, kada su ona zbog pravila EU morala biti ukinuta. Zbog toga su Irska i Nemačka, iako udaljenije, postale “Meka” za hrvatske državljane. Između dva poslednja popisa Hrvatska je izgubila gotovo 396.360 stanovnika (9,25%), a od 1991. godine gotovo 900 hiljada. Tako je pala na nešto manje od 3,9 miliona građana – broj sličan onom koji je zabeležen na popisu iz 1953. godine!
Iako su u Evropsku uniju primljeni još 2004. godine, ekonomski moćnijim Slovencima Zapadna Evropa nije bila u tolikoj meri privlačna kao Hrvatima. Kako je prirodni priraštaj opadao, a poslednjih godina se pojavio i veći broj umrlih nego rođenih, Slovenija je pojačala useljavanje radnika iz bivših jugoslovenskih republika, pre svega onih koji su bili spremni da popune deficitarna radna mesta. Pre skoro tri godine sklopljen je i ugovor o zapošljavanju državljana Srbije. Tako je stanovništvo “dežele” zabeležilo blagi porast između dva poslednja popisa (2,9%), dosežući do broja od 2,1 milion stanovnika.
Od svih bivših jugoslovenskih republika, Severna Makedonija je prva imala samostalan popis stanovništva, već 1994. godine. Potom je između 2002. i 2021, kada je održan poslednji popis, napravljena neuobičajena pauza. Naime, popis započet 2011. godine doživeo je pravi fijasko. Politička klima i međuetnička previranja nisu dozvolili do nedavno da se započeti posao završi. A poslednji popis je pokazao pad u ukupnom broju stanovnika, sa dva miliona na početku ovog veka na nešto više od 1,8 miliona. Udeo etničkih Albanaca neosetno je pao, dok je etničkih Makedonaca manje za gotovo šest procenata – sa 64,2% na 58,4%! Tome je verovatno doprineo i neuobičajeno visok udeo građana koji nisu želeli da deklarišu svoju etničku pripadnost (7,8%).
Crna Gora je zbog epidemiološke situacije odložila popis planiran za prošlu godinu. Prema proceni Uprave za statistiku Crne Gore, stanovnika je 619 hiljada, tek nešto manje nego što su to pokazali popisi iz 2003. i 2011. godine. Kako je u pitanju svojevrsno etničko prebrojavanje, tenzije oko popisa u Crnoj Gori su velike. I sada se lamentira o mogućim rezultatima popisa kada je u pitanju udeo etničkih Crnogoraca, kojih je, prema poslednjem popisu, bilo 45%, i etničkih Srba (28,7%). Slično je i sa podelom na etničke Muslimane (3,3%) i Bošnjake (8,6%).
Od raspada Jugoslavije, Bosna i Hercegovina je imala samo jedan zvanični popis i to 2013. godine. Ni jedini zvanični popis nije mogao bez kontroverzi. Bošnjacima je bilo izuzetno važno da dokažu kako predstavljaju natpolovičnu većinu u Bosni i Hercegovini. Tako je i 196.000 ljudi koji godinama žive i rade u inostranstvu, mahom Bošnjaka, popisano i uračunato u ukupnu populaciju. Republika Srpska je osporila ovu metodologiju mada Evropska statistička agencija smatra da je ona urađena u skladu sa međunarodnim normama.
Popisi u Srbiji
Prema knjizi “Popisi stanovništva u Kneževini Srbiji (1815–1882)”, koju je izdao Republički zavod za statistiku, naša država je organizovala prvi sveobuhvatni popis stanovništva i imovine 1834. godine. Potom su usledila dva potpuno nepouzdana popisa (1841. i 1844), a od 1846. do 1874. čak sedam regularnih. Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. dobila značajno proširenje, tako da je naredne godine urađen delimičan popis oslobođenih krajeva. Kraljevina Srbija je obavila još pet popisa: 1884, 1890, 1895, 1905. i 1910. godine.
Na teritoriji današnje Vojvodine austrijske i mađarske vlasti sprovele su osam popisa, od 1787. do 1910. godine. Poslednja četiri obavljena su u pravilnom vremenskom intervalu od deset godina.
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno od 1929. godine Kraljevina Jugoslavija, održala je samo dva popisa i to 1921. i 1931, dok onaj planiran za mart 1941. godine nije sproveden. Nove posleratne vlasti održale su kratak popis četiri godine po završetku rata, da bi se ustanovili gubici i ratna šteta. Prvi potpuni popis sproveden je 1953, potom svakih deset godina počev od 1961. godine. Popis 1991. poslednji je u zajedničkoj državi, ali je bio nepotpun zbog bojkota albanske manjine. Njihov broj je naknadno procenjen, mada je ceo proces sproveden u haosu izazvanom raspadom zemlje.
Popis planiran za 2001. godine na teritoriji SR Jugoslavije odložen je za 2002. i obuhvatio je samo Srbiju bez Kosova, dok je Crna Gora svoj popis održala godinu dana kasnije. Obe, sada već nezavisne države, sprovele su popise 2011. godine. Albanci na jugu Centralne Srbije ponovo su bojkotovali popis, dok on nije održan na teritoriji južne srpske pokrajine. Vlasti samoproglašene i delimično priznate “Republike Kosovo” održale su popis 2011. godine, ali on nije obavljen u opštinama Severna Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok; Srbi južno od Ibra uglavnom su ga bojkotovali.
„Vreme“ broj 1647, 28. juli 2022.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
