Zbog izuzetno oštre konkurencije nije lako utvrditi koji saziv srpskog parlamenta je, najpre u Miloševićevoj, a sada i u Vučićevoj eri, bio najgori. Iako se s nežnošću sećamo jednog od ranih Miloševićevih saziva s veseljacima Rakom i Bidžom, nema tu prostora ni za kakvu sentimanetalnost jer Miloševićevi sazivi su, bez rezerve, bili jednako kanibalski kao i Vučićevi. Uostalom, šta reći o parlamentu u kojem sede Arkan i Šešelj, na primer, kao nosioci ili priključci vlasti?
Ipak, po dubini besmisla i destruktivnih iskoraka ističe se poslednji, jednopartijski Vučićev saziv koji je okupio impresivan broj varvara, ljudi bez ličnog, građanskog i moralnog integriteta, nedotaknutih civilizacijskim tokovima, ili makar minimumom kućnog vaspitanja. Pomenimo samo da tradicionalni moral poznaje, recimo, i kategoriju čojstva, pa koliko se god moderna epoha raspoznavala po razlazu politike i morala, to nikada u predstavničkim demokratijama nije značilo gaženje političkih protivnika na onaj način na koji su to radili, s puno entuzijazma i uz neobavezan odnos prema istini, Vučićevi omladinci i omladinke, predvođeni besramnim asovima poput Rističevića, Atlagića i, dabome, Martinovića. Gotovo čitav saziv vredno je radio isključivo u ime i za račun jedne osobe, Aleksandra Vučića. Saziv je ispunjavao dva zadatka: veličanje lika i dela vođe, te, kroz govor mržnje usmeren na političke protivnike (kojih nije ni bilo u parlamentu) ili građane koji nisu po volji vođi (takođe opravdano odsutne iz parlamenta), razaranje suštine parlamenta.
Kakav bi parlament trebalo očekivati posle 3. aprila 2022. godine pod uslovom da opozicioni blok uzme, prema sopstvenim projekcijama, između 80 i 100 mandata, da opozicija nastupa, manje ili više, usaglašeno i da neki od opozicionih aktera ne pređu na stranu vlasti (što se u Miloševićevo doba svako malo događalo)? Drugim rečima, kako se suprotstaviti varvarima koji ne priznaju parlament kao civilizacijsku tekovinu? Kako, recimo, reagovati na urlanje i zavijanje predstavnika vlasti dok opozicioni poslanik pokušava da govori? Ili, kako reagovati kada predstavnik vlasti koji vodi sednicu isključi mikrofon opozicionom poslaniku? Ili mu, naprosto, ne da reč, iako mu reč sledi po poslovniku i dobrim običajima parlamentarizma? Kako, najzad, reagovati kada predstavnici vlasti ne budu zakazivali sednice parlamenta, ili, ako sednicu i zakažu, ne govore o temi zbog koje je zkazana – što je jedan od omiljenih manevara vlasti?
Potpuno paradoksalno, ali poslanici opozicije moraće da budu spremni – i to vrlo dobro spremni – da svoje parlamentarne obaveze obavljaju i izvan parlamenta. Sve što je pobrojano i sve ono što je do čudovišnih razmera već razvila Vučićeva antiparlamentarna grupacija, a nije se našlo na našem spisku – događaće se. Ono, međutim, na šta opozicija može da računa jeste da su svi oblici antiparlametarizma u parlamentu isprobani, te tačno znaju na šta mogu da računaju. Naravno, nipošto se ne sme zanemariti destruktivna maštovitost varvara – varvari možda ne umeju da grade, ali znaju da ruše – no, utisak je, svojim divljanjem oni su sami ograničili sopstveni manevarski prostor. Utoliko, dakle, kada im varvari budu zatvorili vrata parlamenta, opozicioni poslanici moraju biti spremni na vanparlementarni način delovanja.
Ipak, postoji još jedna stvar od neprocenjivog značaja. Ukoliko bi opozicioni poslanici uspeli da nastupe, koliko-toliko, združeno, upravo bi neverovatno važno bilo da urlanju suprotstave ideju koju bi, dok ne izgube glas, ponavljali. Ideju, ne naprosto repliku. Politički govor bi morali da suprotstave životinjskom oglašavanju. Taj glas ispod registra, taj tihi govor, delovao bi mnogo uverljivije od svakog prepucavanja s bešćutnima, a njihovo držanje bi, nekad, bilo važnije od onoga što kažu. Svoje mandate trebalo bi da koriste tako što će da sede u parlamentu, da budu viđeni u tim paklenim klupama, da se izlažu kao da su na stubu srama, kako bi ova zemlja, možda, samo možda, dobila šansu u ratu protiv varvara.
Najzad, premda ne i na poslednjem mestu. Parlamentarna je dinamika mnogo složenija od onoga što se događa u glavnoj sali. To što se događa pred kamerama samo je vrh dinamike koja se odvija u raznim odborima i manjim salama. Tamo gde nema kamera neće biti ništa manje lako, ali upravo se na takvim mestima mogu, uz pamet, veštinu i istrajnost, varvari nadigrati. Svikli na protivnika koji ne odgovara, varvari se grdno iznenade kada im se suprotstave pametni i odlučni ljudi. Ne bude li tako, više neće postojati razlika između građana i varvara. Svi ćemo, uskoro, početi da jedemo prstima. I zavijamo kao psi.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
