Mađarski premijer Viktor Orban posle 12 godina vladavine prvi put izlazi na izbore, a da ne može biti siguran u svoj uspeh. Pre svega zbog toga što opozicija posle gorkih iskustava sa prethodna tri izborna ciklusa sada nastupa ujedinjena: 6 stranaka, od socijalista i liberala do desnice.
Ovu šarolikost upotpunjava i nestranački opozicioni kandidat za premijera, gradonačelnik Hodmezevarošheja Peter Marki-Zaj.
Kao i prilikom svakih izbora javljaju se i neke nove stranke, koje posle nestaju bez traga i koje služe samo tome da se uzme po koji postotak glasova na štetu opozicije. Njihova uloga može biti bitna, jer ima mnogo izbornih jedinica u kojima će o pobedi odlučivati samo nekoliko stotina glasova.
Mađarska ima kombinovani izborni sistem: od 199 poslaničkih mesta u parlamentu 106 se bira direktno u izbornim jedinicama, a 93 na partijskim listama širom zemlje. Prema najnovijim anketama ujedinjena opozicija ima minimalnu prednost.
Opozicione partije su prošle jeseni organizovale predizbore (nalik na američke) i to vrlo uspešne jer je na njima učestvovalo više od 700 hiljada ljudi. To je opoziciji dalo polet, ali je onda počelo mukotrpno cenkanje, istina iza zatvorenih vrata, oko sastavljanja zajedničkog programa, zajedničke liste i o oko delikatnih odnosa Petera Marki-Zaja sa svih 6 stranaka.
Posmatrano sa strane se stekao utisak kao da su ujedinjene opozicione stranke prepustile oskudni medijski prostor (uglavnom fejsbuk i jednu kvazi nezavisnu televiziju) Marki-Zaju, a da su se partije koncentrisale na svoje kandidate u izbornim okruzima.
Orbanova vlada je osetivši opasnost već od jeseni krenula ne samo sa uobičajno žestokom propagandom mržnje – pored migranata i Šoroša kao mete su istaknuti LGBTQ zajednice i naravno Zapad – već i sa kupovinom simpatija određenih slojeva birača, pre svega penzionera, koji su najbrojnija grupa glasača, pa su u februaru primili duplu penziju (pod geslom 13. penzija).
Ali se i mladi velikodušno darivaju, što u vidu jednokratne novčane pomoći, što u formi povraćaja poreza na dohodak ili povoljnih stambenih kredita.
Pošto je spoljna politika Fidesa potpuno podređena unutrašnjoj (po tome se Mađarska ne razlikuje od ostalih zemalja) tako je proruska orijentacija sve vidljivija, a ne radi se o zemlji koja gaji tradicionalne simpatije prema Moskvi, naprotiv.
Za vreme sovjetske okupacije (1945-90) đaci su namerno bojkotovali obavezni ruski jezik u školama, nastranu da većina nije naučila ni jedan drugi svetski jezik. Da ne govorimo o savezništvu sa Hitlerom.
Sam Viktor Orban je sve do 2009. godine bio žestoki kritičar ruske politike. Na ponovnoj sahrani tragičnog premijera iz 1956. Imrea Nađa on je kao nadobudni političar-početnik sa govornice na Trgu heroja davne 1989. pozvao sovjetske trupe da odmah napuste zemlju. Nema veze što je dogovor o povlačenju trupa već ranije pao, sa čim Orban nije imao nikakve veze, ali je on tim govorom na velika vrata stupio na mađarsku političku scenu.
Trideset i nešto godina kasnije, usred ukrajinske krize, taj isti političar, premijer zemlje članice Evropske unije i NATO-a, ide poslušno kod Vladimira Putina, kome je poseta služila da bi na zajedničkoj konferenciji za medije poslao kritične poruke Zapadu, na šta njegov gost nije imao ni jednu primedbu. Na kraju svog monologa Putin je klimnuo glavom prema Orbanu, rekao „Viktor”, okrenuo se i otišao ostavljajući gosta da sam nađe put do izlaza.
Režimski mađarski mediji (oko 90 posto medijske scene) otvoreno šire rusku propagandu, ne samo u vezi krize sa Ukrajinom.
Da li će potpuna medijska nadmoć i 12 godina pranja mozgova, prekrojeni izborni zakon i ogromna novčana sredstva biti i ovog puta dovoljni za četvrtu uzastopnu izbornu pobedu Orbana Viktora? U Budimpešti sigurno ne – na lokalnim izborima 2019. opozicija je odnela pobedu u Budimpešti i mnogim drugim gradovima – o pobedniku će odlučivati provincija.
A što se tiče mirne primopredaje vlasti u slučaju pobede opozicije, predviđanja su još neizvesnija.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i inervjue na www.vreme.com
