Otkud Džeki na čelu kolone

Od kada je u Novom Sadu 24. januara tokom protesta sanitetsko vozilo Kliničkog centra Vojvodine projurivši kroz masu pregazilo gradskog psa Donu, psi su postali jedan od simbola i maskota novog pokreta. Dona se u tom trenutku, baš kao i prethodnih dana, nalazila u protestnoj koloni zajedno sa građanima. Ali za razliku od većine gradskih pasa širom Srbije koji su doživeli sličnu sudbinu da stradaju na ulici, gaženje Done pokrenulo je lavinu događaja i podstaklo empatiju i brigu široke javnosti za ove životinje.

Već sutradan, na mitingu “Pokreta za narod i državu” u Jagodini, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, kritikujući medije, rekao: “A onda su rekli da su neko kuče negde zgazili, ne postoji stvar koju nisu izmišljali”. Predsednika nije demantovao samo snimak gaženja psa, koji je odmah prostrujao mrežama, već je i Klinički centar Vojvodine saopštio da je njihovo vozilo pregazilo psa i da su policija i tužilaštvo reagovali.

Dan kasnije, 26. januara, u Novom Sadu je održan skup posvećen Doni sa transparentima poput “Svi psi idu u raj” i “Nećete nas gaziti”, a zatim sve više ljudi na proteste dolazi sa psima, mnogi donose plišane kuce, a u masi se pojavljuju transparenti “Nećemo vam ni Donu oprostiti” i “Nemojte me zaboraviti, bila sam sa vama”.

Mnogo je još situacija u kojima su životinje bile ravnopravni akteri, heroji ili žrtve protesta – kao kada je na ogradi novosadske OŠ “Jovan Popović” obešen o kravatu i ostavljen da visi mrtav beli zec, ili kada su dva psa iz Stare Pazove pešačila sa studentima do Inđije i tamo prespavala na stiroporu. Oba psa – do tada napuštene životinje sa ulice – odmah su udomljena.

Pojavljivanje pasa u medijima je, u međuvremenu, podstaklo stara pitanja o tome zašto je Dona uopšte bila na ulici. Profesorka krivičnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu Vanja Bajović, koja je naučni rad i mnogo vremena i truda posvetila psima, ovih dana je objavila malu analizu koja objašnjava zašto je Dona žrtva korupcije.

“Prema podacima dostupnim na sajtu Međunarodne kinološke federacije, Srbija je 2022. godine imala 48.690, a 2021. godine 61.974 štenaca registrovanih preko Kinološkog saveza Srbije”, objašnjava profesorka Bajović dodajući da poređenja radi, Švajcarska godišnje ima oko 7.000, a Austrija oko 8.000 štenaca. Radi se o rasnim psima za koje je Kinološki savez izdao rodovnike. Kako je cena izdavanja jednog rodovnika 2500 dinara, ispada da je prihod Kinološkog saveza po tom osnovu veći od milion evra godišnje. Profesorka Bajović napominje da se izdavanje rodovnika ne uslovljava prethodnom vakcinacijom ili čipovanjem psa, pa ne postoji kontrola vlasništva. Kako je moguće da se u Srbiji, samo u leglima vlasničkih, rasnih pasa, rađa pet puta više štenaca nego u drugim evropskim zemljama? Šta se potom dešava sa ovim psima?

“Neki se prodaju, neki se tajnim i nezvaničnim kanalima sa lažiranim pasošima izvoze i prodaju u inostranstvo – što spada u domet organizovanog kriminaliteta koji prolazi ispod ‘radara’, a veliki broj završi na ulici, gde najveći broj strada, a oni retki koji prežive stvaraju nove horde uličnih pasa”, zaključuje Vesna Bajović.

Analizirajući propise, sagovornica “Vremena” pojašnjava kako Zakon o dobrobiti životinja (član 82) propisuje novčanu kaznu za napuštanje životinja, ali da je u periodu od 2009. do 2024. godine u Srbiji po tom osnovu pokrenuto svega sedam prekršajnih postupaka. Isti zakon propisuje (član 59) da se prodaja pasa može obavljati samo u odgajivačnicama upisanim u Registar Uprave za veterinu. Broj odgajivačnica upisanih u Registar u Srbiji je 80, dok se na sajtu Kinološkog saveza Srbije reklamira čak 4385 odgajivačnica (vidi okvir – intervju s profesorkom Bajović). Zbog čega je, i pored jasnog propisa i predviđenih kazni, omogućeno da se psi razmnožavaju, prodaju i izbacuju na ulicu bez ikakve kontrole i kazne?

foto: fonet

Kada postanu prestari ili previše bolesni za reprodukciju, ili budu “izgustirani”, rasni psi i sami postaju ulične lutalice, gde susreću još nebrojeno mešanaca. Profesorka Bajović ističe kako su po istom zakonu (čan 66) jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede prihvatilišta za životinje na svojoj teritoriji, ali da čak dve trećine lokalnih samouprava ovu obavezu nije ispunilo. Za odgovorna lica propisana je novčana kazna, ali i pored toga, od 2009. do 2024. godine po ovom osnovu nije pokrenut nijedan postupak. Mnogi od postojećih gradskih azila u takvom su stanju da su često zatvoreni za javnost. Ono malo slika iz prihvatilišta koje i izađu na videlo uglavnom prikazuju jezive uslove, patnju, bolest, glad i mučenje.

Jedinice lokalne samouprave su istovremeno dužne po Zakonu o veterinarstvu (član 46) da organizuju službe zoohigijene čiji je posao da hvataju napuštene pse i zbrinjavaju ih u prihvatilišta. Od 174 jedinice lokalne samouprave u Srbiji, tek je 49 osnovalo službu zoohigijene, dok ostale, prema informacijama profesorke Bajović, zaključuju ugovore sa privatnim firmama koje pse samo prebacuju na druge lokacije ili, čak, ubijaju.

Imamo li snage, kao u slučaju studentskih zahteva, da insistiramo da institucije ove zemlje koje treba da brinu o životinjama rade svoj posao i da zakone primenjuju? Možda je Donina sudbina da nakon smrti pomogne da se probudi svest o patnji životinja koja je sve ovo vreme pred našim očima.

U pozadini su koruptivne delatnosti

Intervju: Vanja Bajović, profesorka krivičnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

“VREME”: Šta su, po vašem mišljenju, osnovni koraci u državi i na lokalu koji bi omogućili da se smanji patnja životinja i da se uredi pitanje napuštenih i nezbrinutih životinja?

PROF. VANJA BAJOVIĆ: Problem napuštenih životinja bi mogao lako da se reši kada bi postojala politička volja. Razvoj svesti među građanima da kućni ljubimac nije stvar ili igračka već živo biće i član porodice je dugotrajan proces, koji bi morao da bude praćen strožim kaznama za napuštanje životinje i njihovom doslednom primenom. Da bi se uopšte ustanovilo ko je vlasnik životinje koji ju je napustio, neophodno je doslednije insistirati na obavezi i kontroli trajnog obeležavanja – čipovanja životinje. Da li je životinja čipovana ili ne, proverava se vrlo lako, prostim prislanjanjem čitača čipa na vrat životinje, ali mali broj veterinarskih inspektora otežava sprovođenje ove kontrole na terenu. Problem se vrlo lako može prevazići davanjem Komunalnoj miliciji većih ovlašćenja u ovoj oblasti, između ostalog i da proverava da li je životinja čipovana ili ne. Propisivanje kazni u fiksnom novčanom iznosu za onoga ko propusti da trajno obeleži svog psa bi omogućilo da se u ovim slučajevima izriču prekršajni nalozi koji bi doprineli ne samo doslednijem čipovanju pasa od strane vlasnika, već i znatnijem prilivu sredstava u državni budžet. Samim tim, ako bi se na ulici pronašao pas čiji nestanak nije prijavljen u zakonskom roku, po broju mikročipa bi se lako moglo utvrditi ko mu je vlasnik, odnosno lice koje ga je napustilo i koje treba da bude kažnjeno zbog toga.

Drugi problem su neregistrovani odgajivači i odgajivačnice koji ne ispunjavaju zakonske uslove da se bave ovom delatnošću niti na nju plaćaju bilo kakav porez, neretko sa životinjama postupaju nehumano, neprodate štence i “izrabljene” ženke koje više ne donose profit ostavljaju na ulici, stvarajući nove horde uličnih pasa.

Veterinarski inspektori vrlo lako mogu da pronađu i kazne neregistrovanog odgajivača, prema podacima javno dostupnim na Internet strani Kinološkog saveza, ali u praksi to ne čine, što daje prostora za sumnju da se radi o koruptivnoj povezanosti ovih aktera. Jasna računica pokazuje da Kinološki savez, kao neprofitna organizacija, samo na osnovu izdatih rodovnika profitira oko milion evra godišnje, pa propuštanje Uprave za veterinu da sankcioniše očigledne nezakonitosti i uslovi izdavanje rodovnika zvaničnom registracijom odgajivačnice jedino može da se objasni ogromnim novcem koji stoji u pozadini ovog “nečinjenja”.

Treći problem su jedinice lokalne samouprave koje ne ispunjavaju dužnosti na koje ih Zakon o veterinarstvu i Zakon o dobrobiti životinja obavezuju. Prema podacima Državne revizorske institucije, lokalne samouprave su u trogodišnjem periodu izdvojile preko pet miliona evra za obavljanje delatnosti zoohigijene. Ove delatnosti, između ostalog, podrazumevaju sterilisanje i čipovanje napuštenih pasa (CNR programi), hvatanje i smeštaj napuštenih životinja u prihvatilišta. Dobijena sredstva su više nego dovoljna za obavljanje ovih delatnosti, ali umesto da osnuju službe zoohigijene i prihvatilišta na svojoj teritoriji, na šta ih zakoni obavezuju, mnoge jedinice lokalne samouprave zaključuju lukrativne ugovore sa ozloglašenom Avenijom MB i drugim privatnim kompanijama i preduzetnicima za obavljanje ovih delatnosti. Kako je kompanijama i preduzetnicima cilj, logično, sticanje profita, problem napuštenih pasa se ne rešava već svesno i namerno prolongira – nesterilisanjem ženki, prebacivanjem pasa na drugu lokaciju u cilju novih “angažmana” i slično. Sa životinjama se postupa krajnje surovo do te mere, da su usled nedostatka hrane u pojedinim prihvatilištima zabeleženi i slučajevi kanibalizma. Nepotrebno je naglašavati da javna prihvatilišta dobijaju budžetska sredstva za hranu i ostale potrepštine, pa se i ovde nameće pitanje gde taj novac završava. Iako se na taj način pored krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja stiču obeležja i niza drugih koruptivnih krivičnih dela, institucije na to uopšte ne reaguju, smatrajući dobrobit životinja sporednom stvari u poređenju sa nizom drugih “gorućih” problema.

Da li smatrate da je dobrobit životinja pitanje za koje građani treba da se bore na način na koji se bore za sopstvena prava i pravdu? Može li to da postane tema na osnovu koje ćemo ocenjivati i političare ili smo kao društvo još daleko od toga?

Opravdana je konstatacija da je pitanje dobrobiti životinja korelativno povezano sa ekonomskim standardom određene države – što su društva bogatija i uređenija, više se pažnje posvećuje ovoj temi, dok se u siromašnijim i ruralnijim zajednicama ona obično svodi na konstataciju da su “ljudi važniji od životinja”, bez uzročno-posledičnog razumevanja ove veze da briga za životinje zapravo predstavlja brigu za one slabije i nemoćnije i razvoj empatije određenog društva.

Ali mislim da pojedinim ključnim akterima zapravo rešavanje ovog problema i nije u interesu, jer se u pozadini kriju visoko profitabilne koruptivne delatnosti, nauštrb onih koji o tome ne mogu da svedoče – životinja i njihove dobrobiti.

Da li smatrate da ubistvo psa Done i medijski izveštaji o psima na protestima mogu da pomognu da ova tema postane važno pitanje?

Ubistvo Done je tragičan događaj koji je s razlogom izazvao snažne emocije i osudu javnosti, jer su kamere to zabeležile, ali malo ko je pomislio na to da je to svakodnevna pojava i da stotine pasa dnevno strada na isti način. Psi po prihvatilištima i azilima stradaju u još gorim mukama, jer je njihova smrt spora, dugogodišnja i bolna, umiru od gladi, žeđi i bolesti, sporo i polako… Zato su mnoga prihvatilišta i zatvorena za javnost, da se ne bi obelodanili ti logori smrti na koje se troše budžetska sredstva. Medijska pažnja usmerena na pse na protestima pokazuje koliko životinje mogu postati simboli određenih društvenih dešavanja i sukoba. Njihova sudbina izaziva empatiju, ali i postavlja ozbiljna pitanja o odgovornosti institucija i pojedinaca u zaštiti ovih najplemenitijih bića.

Ako ova tema pokrene širu diskusiju o pravima životinja, odgovornom vlasništvu, radu veterinarskih i komunalnih službi, kao i o neophodnosti sistemske zaštite životinja, onda bi iz jedne tragedije moglo proizaći nešto konstruktivno. Međutim, ključno je da ona ne ostane samo u domenu trenutne medijske pažnje, već da vodi ka konkretnim promenama u zakonodavstvu, praksi i svesti građana.