Opozicija u Srbiji: Milion željnih ljudi

Sve se, posle takozvanih izbora od 17. decembra, čini zabetoniranim. Diktatura se odlično drži, režimu ne pada na pamet da načini bilo kakav ustupak, niti (kada smo kod ustupaka) sme da odstupi makar za korak (to je u prirodi diktature: prvi ustupak je početak kraja), nasilje se uvećava, a stvar je procene da li će se izbori u Beogradu ponoviti. I da ne bude zabune, onaj se veseli doktor tu ne pita ništa.

Čini se da je hrabra i strasna Marinika Tepić uzalud arčila organizam, bes slobodnih građana se interiorizovao, opozicija, računajući u nju i ProGlas, deluje nemoćno, ova generacija studenata nema kapaciteta da se odupre režimu, a i kako bi kada režim, u skladu sa svojim intelektualnim kapacitetima i nezajažljivom kleptoktratskim apetitom, već deset godina ruši obrazovni sistem i osnovne principe prosvetiteljstva. Leš Srbije nastavlja da se raspada, nezadrživo.

Tako, barem, deluje na prvi pogled. Dobro, i na drugi. Ipak, kako bi to rekao Ber Grils, nastavljamo da se krećemo.

Pogled na Zapad

Već je na ovom mestu rečeno da Vučić neće pasti dok uživa podršku Evropske unije i Amerike. Ništa novo, uostalom, ni za Ameriku ni za Evropu: upravo su demokratska Amerika i još demokratskija Evropa održale na vlasti prilično krvoločnog španskog diktatora Fransiska Franka i njegov falangistički režim, sve do Frankove smrti. Nije to ni prijatno znati, još je neprijatnije videti, a najneprijatnije doživeti, ali, dame i gospodo, to su pravila igre u kojoj učestvuju imperije i velike sile. To ćemo ili shvatiti ili crći u nemoćnom besu pred uzornim demokratijama koje, kad im zatreba, nemaju problema s varvarima. Govoriti o nedoslednosti i tući se šakama po glavi zbog toga, osim što je glupo, izraz  je političke nezrelosti. I ništa drugo.

Doduše, uticajna evropska i američka štampa više ne ćuti o prirodi Vučićevog režima, ali to zvaničnu politiku zapadnih zemalja ne obavezuje. Za sada se čuje samo znakovito ćutanje: nit mu čestitaju, nit ga grde. Da li su se evropski i američki zvaničnici ućutali zato što imaju pametnija posla, zato što Vučiću, na taj način, pružaju još jednu šansu da priznanje Kosovo upakuje na odgovarajući način, ili se još nisu otreznili od božićnih i novogodišnjih bahanalija (kako misli Filip Ejdus, na primer) – videćemo.

Bez izbora

Šta je, za to vreme, činiti srpskoj opoziciji? I o tome smo, na ovom mestu, pisali više nego jedanput, ali nije naodmet dati još jednu varijaciju, naročito ako politička logika vodi u tom pravcu.

Foto: AP Photo/Darko Vojinovic

Kao prvo, ne treba zaboraviti da iza Srbije protiv nasilja stoji gotovo milion glasova. Milion ljudi je, dakle, u nemogućim uslovima, odsečeno od informacija i pod neprestanim pritiskom Vučićevih ljudožderskih propagandnih glasila, dalo svoj glas toj političkoj grupaciji. Milion ljudi nije malo. I tih milion ljudi spremno je da se, svojom slobodnom voljom (a ne za dve ’iljade i kutiju probiotika), svojim političkim nervom angažuje u otporu režimu. I tih milion ljudi, upravo zato što je reč o slobodnim ljudima, o građanima a ne podanicima, ima veću specifičnu težinu od onih ljudi koji su, svojom voljom i bez prisile (iako je to nezamislivo), dali Vučiću glas. Na opoziciji je da tu spremnost artikuliše u politički princip, a ne, naprosto, u taktički potez poput pokušaja ulaska u gradsku kuću, ma koliko to, inače, bio dobar potez.

Utoliko je zadatak opozicije jasan (ne i lak): oformiti jednu političku grupaciju koja će na okupu održati tih milion ljudi, ali i predstaviti se kao jedinstven politički subjekt s kojim je moguće razgovarati i pregovarati. Kako, međutim, pomiriti, u ideološkom smislu, Miroslava Aleksića i Zdravka Ponoša, s Radomirom Lazovićem i Pavlom Grbovićem, te u sve to uklopiti i Dragana Đilasa i Zorana Lutovca? E pa u tome i jeste političko umeće. Upravo bi sklop u kojem bi svi ti ljudi radili na istom zadatku i s istog mesta – a taj zadatak nije, naprosto, rušenje Vučića, već dizanje Republike iz pepela – upravo bi, dakle, stvaranje jedne političke organizacije pokazalo političku zrelost tih ljudi.

S jedne strane, uzimajući u obzir istoriju opozicionog delovanja, ovaj se zahtev čini đavolski teškim. S druge strane – imaju li ti ljudi izbora? Pitanje je retoričko: nemaju. Politika je, da podsetimo, ne preganjanje s varvarima, već napor organizovanja političke zajednice. Ne uspeju li da se konstituišu kao jedan politički subjekt, izneveriće onih milion ljudi na čijim ramenima stoje.