Oni će nekome jednog dana biti slavni preci

Tamo između Kolarca i Filološkog, kao najkraći put između Knez Mihajlove i Studentskog trga, nalazi se jedan mali, tesni sokak. Vlasti su pre više od pedeset godina odlučile da ga nazovu ulicom 1300 kaplara. Verovali su da je to sasvim dovoljno da operu  savest što su ih žrtvovali da bi spasli svoju, samoubilačkim potezima na rub propasti dovedenu, državu.

U jesen 1914. tih hiljadu trista dobrovoljaca, đaka i studenata, mahom između dvadeset jedne i dvadeset četiri godine, pa i mlađih, poslati su u Vojnu školu u Skoplje, u čuvenu Plavu kasarnu. Tamo su formirali Đački bataljon i pod komandom potpukovnika Dušana Glišića iz Čačka, veterana balkanskih ratova, započeli vojnu obuku. Obuka je prekinuta nakon samo dva meseca, kada je Vrhovna komanda naredila da se pošalju na front, u bitke na Maljenu i Suvoboru. U borbu su, kako je zabeleženo, krenuli sa pesmom, stanovnici Skoplja na železničkoj stanici bacali su cveće pod njihove noge.

Hiljadu trista kaplara

Skopski đački bataljon činili su studenti Beogradskog univerziteta, mladi učitelji, đaci trgovačkih akademija i stručnih škola, mladi profesori, inženjeri, književnici, novinari, slikari i glumci, doktori prava i filozofije, bili su to sinovi seljaka, političara, pisaca, glumaca, rabadžija…

Među njima i sinovi najviđenijih političara tog doba Jaše Prodanovića, Petra Peruničića, predsednik skupštine Andra Nikolić poslao je na front oba svoja sina, studente prava, Dušana i Radivoja, koji se nisu vratili. Miodrag, sin – jedinac Ljube Davidovića, poginuo je na Kajmakčalanu, Strahinja Ban, sin Branislava Nušića, takođe se nije vratio iz rata, kao ni dvojica sinova generala Pavla Boškovića.

Od 1321 vojnika Skopskog đačkog odreda, kraj rata dočekalo je manje od njih pet stotina. Mnogi od preživelih su postali ugledni umetnici, profesori na univerzitetima i akademici, među njima i Stanislav Vinaver, arhitekte Aleksandar Deroko i Miladin Pećinar, geograf i istoričar Vojislav Radovanović, slikar Hristifor Crnilović, diplomata Pavle Beljanski.

Oni prave tablu

Danas Srbija nije u ratu kao tada. Ali se ponovo, kao i tada, bori za svoj opstanak kao funkcionalno društvo slobodnih ljudi. I danas ponovo neki mladi ljudi reskiraju svoje zdravlje, pa i živote, da bismo to postigli.

Foto: Katarina Stevanović

Ovo nisu obični politički protesti kakvih smo imali na desetine poslednjih decenija. Ovo uopšte nisu politički protesti. Studenti i maturanti nemaju političke zahteve. Oni ne traže smene političara, izbore ili promene zakona. Oni samo traže da se postojeći zakoni poštuju. Da ljudi koji su izabrani da ih sprovode konačno počnu da rade svoj posao. I to je sve. A to zaista i jeste sve. Kako je primetio jedan od njihovih profesora – oni ne igraju šah, oni prave tablu.

I zbog toga, kako istraživanja pokazuju a i golim okom se to može lako videti, imaju podršku velike većine našeg društva. Ali i trpe surove napade manjine. Podigli su se gradovi, varoši, sela i zaseoci da ih podrže.

Ali podigao se i društveni talog kome nipošto ne odgovara vladavina zakona i red. I sasvim očekivano, njihovo oružje je nasilje. Nasilje svake vrste. Maltretiranje porodica, noćni pozivi, pretnje, medijski linč, prebijanje bejzbol palicama, lomnjenje kostiju, gaženje kolima ljudi i životinja…

Tri studentkinje, Kristina, Sonja i Ana zadobile su povrede opasne po život. Ali niko od njih, naravno, nije odustao. Naprotiv, na svoju stranu privlače sve više i više ljudi najrazličitijih poltičkih afiniteta i ideologija, vernika i ateista, zagovornika našeg priključenja Evropskoj uniji i simpatizera ruskog diktatora. Nacionalista i kosmopolita, građanske desnice i socijaldemokrata, narodnjaka i rokera i kako se nekad govorilo – vanpartijaca i organizovanih…

Gledamo ih upravo u forsiranom pešačkom maršu ka pravdi i slobodi. Danas će započeti i biciklistički desant na tu slobodu. Među njima su, nipošto to ne smemo zaboraviti, naš novi Milutin Milanković, naša nova Isidora Sekulić, tamo su i Miloš Crnjanski i Josif Pančić.

Pre dva meseca

A pre dva meseca, na Novom Beogradu ispred Dramske, u grupi koju su najgori među nama napali, bili su novi Aleksandar Petrović, novi Nušić, Ljuba Tadić, nove Milena Dravić i Mira Trailović. Ako njih ne zaštitimo, onda koga ćemo? Tu nema i ne sme biti nikakve podele na vlast i opoziciju, leve i desne.

Bezbednost ove dece mora biti svetinja za svakoga. I ono što oni traže ima biti ispunjeno. Jer oni ne ugrožavaju ničije pozicije ili položaje. Njih to uopšte ne interesuje. Apsolutno ne postoji niko ko bi se trebalo osetiti ugroženim u bilo kom smislu, ako nije prekršio zakon.

Posebna odgovornost leži, naravno, na vladajućim strukturama, jer više moći, po prirodi stvari, zahteva i više odgovornosti. Ti ljudi moraju učiniti sve da se budućnost ove zemlje zaštiti u svakom smislu, a deluje da im do sada to nije bilo visoko na listi prioriteta. Tu nema kompromisa i relativizacija. Inače njihova odgovornost neće biti samo moralna ili politička.

Sto trideset hiljada kaplara

Čuju se ponegde i dobronamerne primedbe, da ne bude da sad naše mlade idealizujemo previše. Kažu morali bi ti naši klinci da se jasnije profilišu ideološki, previše su tradicionalstički orjentisani, ne prave dovoljan odmak od crkve, neki ni od nacionalizma. A čuju se i glasovi koji dovode u sumnju njihov muzički ukus, što je, ako mene pitate, ozbiljnija primedba od ovih predhodnih. Ali sve to je basnoslovno beznačajno. To je način razmišljanja naših generacija, a mladi svet uopšte ne vide u našim dihotomijama.

Foto: FoNet

Objasnio je profesor, oni ne vuku figure da bi pobedili, kao mi, oni žele da obezbede uslove da bi se uopšte moglo igrati. Osim toga, ovo je njihov svet, oni imaju pravo da budu kakvi god požele i da ne traže niodkoga dozvolu za to.

Zaista, Srbija danas nije u ratu. Ali Katarina, Sonja i Ana i sve njihive koleginice, one su naše Milunke Savić, one su naše Vukice Mitrović. Pogledajte te mladiće i devojke po fakultetima, sve te njihove hrabre kolone po ulicama naših gradova svakodnevno, ovu koja ide ka Brankovim Karlovcima i Novom Sadu danas. To su naših sto trideset hiljada kaplara.

Ova deca će, kako neko reče, nekome jednoga dana biti slavni preci. Hoćemo li i mi?