Kada se uzme u obzir šta je do sada osvojio i koliki uticaj ima na svet biciklizma, a da ima svega 27 godina, zastrašujuće je pomisliti kako će izgledati biografija Tadeja Pogačara kada bude pri kraju karijere
Postoji jedna izreka u svetu sporta, koja se obično koristi kako bi se naglasilo nečije umeće, a koja kaže da je neko pravi majstor tek kada ubedi gledaoce da bi i sami mogli izvesti njegove poteze.
U biciklizmu, pak, ništa na prvi pogled ne deluje lepo, lako i jednostavno. Ko je makar jednom seo na bicikl, saoseća sa sportistima koji satima okreću pedale, prelazeći po par stotina kilometara dnevno, preko brda i dolina, i tako dan za danom.
Samo bolji poznavaoci ovog sporta primećuju suptilne razlike u tehnikama pedaliranja ili taktičkim veštinama određenih biciklista. Kako onda odrediti ko je najbolji, kako proceniti ko je pravi majstor? Kao i bilo kojoj drugoj disciplini, možemo se okrenuti rezultatima, mada je i ovaj kriterijum dosta škakljiv kada je reč o biciklizmu, jer postoje različiti tipovi trka, a niko nije građen i treniran da bude pogodan za baš svaku vrstu trke.
Tako se barem mislilo dok se nije, negde uoči početka pandemije, pojavilo čudesno dete iz Slovenije po imenu Tadej Pogačar.
Ovaj mladić je u narednim godinama osvojio manje-više sve što se moglo osvojiti, ali je možda i najbolji opis njegovog majstorstva stigao minulog vikenda, kada je kao trećeplasirani završio klasik Milano-San Remo.
Na pitanje zašto Pogačar još uvek nije osvojio ovu trku, jednu od retkih koje mu fale, jedan analitičar je sugerisao da je „trka jednostavno prelaka da bi je on osvojio’’?!
Kako je sve počelo?
Sa nepunom 21 godinom, u sportu u kome se svako mlađi od 25 godina smatra praktično detetom, Tadej Pogačar je debitovao na Grand turu – jednoj od tri najbitnije, tronedeljne trke u biciklističkom kalendaru, pandanu Grand slema u tenisu – osvojivši čak tri etape i završivši špansku Vueltu na trećem mestu.
Nekoliko meseci pre toga, osvojio je jednonedeljnu trku Kalifornije, čime je postao najmlađi osvajač jedne UCI svetske trke u istoriji. Već je tada bilo jasno da je pred njim velika karijera, a Pogačar je predstavljao samo poslednjeg u nizu Slovenaca koji su se uspešno takmičili u svetu profesionalnog biciklizma.
Nešto stariji Luka Mezgec je krčio put mlađoj generaciji fantastičnim sprinterskim veštinama, Matej Mohoric je predstavljao uzbudljivog i atraktivnog vozača koji uživa u solo napadima, dok je Primož Roglič doneo prvi Grand tur trofej u bivšu jugoslovensku republiku.
Roglič je imao izuzetno zanimljivu prošlost, s obzirom da se profesionalno bavio ski skokovima sve do 24. godine života, kada se dohvatio bicikla. Već nakon pet godina u profesionalnom pelotonu, uspeo je da osvoji Vueltu, iste 2019. godine kada je Pogačar završio na podijumu.
Bilo je jasno da Slovenci ne moraju da brinu za budućnost u ovom sportu, a prava euforija je obuzela stanovnike ove zemlje narednog leta. Najprestižnija biciklistička trka na svetu, mitski Tur de Frans, donela je 2020. godine bitku dvojice njihovih miljenika, Rogliča i Pogačara. Uoči pretposlednje etape, za koju se znalo da će da bude odlučujuća, 31-godišnji Roglič je imao 57 sekundi prednosti u odnosu na 22-godišnjeg Pogačara.
Čitava Slovenija je bez daha pratila borbu njihovih sportista na najvećoj svetskoj sceni, u tipu etape koji se naziva hronometar, a u kome vozači voze samostalno određeni broj kilometara – u ovom slučaju, 36 kilometara i 200 metara.
Zbog neobičnog karijernog puta, ali i činjenice da mu je ovo jedna od najboljih šansi da osvoji Tur de Frans, veći deo Slovenije je naginjao ka Rogliču, ali je mladi Pogačar imao drugačije planove. Fantastičnom i dominantnom vožnjom, potpuno je raspršio nade starijeg kolege i sa gotovo dva minuta prednosti preuzeo žutu majicu (koju nosi lider trke), da bi je zatim provozao ulicama Pariza u poslednjoj etapi.
Tadej Pogačar je tako postao prvi Slovenac koji je osvojio Tur de Frans, a drugi najmlađi pobednik u istoriji, nakon 19-godišnjeg Anri Kornea, koji je davne 1904. osvojio trku. Uz to, pobedio je i u klasifikaciji za belu i tačkastu majicu, koje su rezervisane za najboljeg mladog i brdskog vozača.
Zvezda je rođena
Nakon toga, praktično niko nije mogao da ga zaustavi. Njegov tim, UAE tim Emirejts, postao je svestan kakvim blagom raspolaže, pa su u narednim godinama podizali budžete i dovodili sve bolje prateće vozače. Sve je bilo podređeno mladom Slovencu, a on je itekako umeo da opravda poverenje.
U naredne četiri godine osvojio je još dva Tur de Fransa, jednu Điro d’Italiju, svetsko prvenstvo; zatim brojne klasike – jednodnevne trke ogromnih važnosti, voženih širom Belgije i Italije – poput Flandrije, Lijež-Bastonj-Liježa, Amstel zlatne trke, Valonske strele, Lombardije, Strade Bjankea; ali i vrlo cenjene jednonedeljne trke: Pariz-Nicu, Kataloniju, Tireno-Adriatiko, Andaluziju, Algarve…
U minuloj 2024. godini, postao je tek treći biciklista u istoriji, posle legendarnih Edija Merksa i Stivena Rouča, koji je osvojio triplu krunu – Điro, Tur i svetsko prvenstvo u istoj godini.
Verovatno bi osvojio i zlato na Olimpijskim igrama u Parizu, da nije u poslednji čas odustao od učešća, ljut zbog odluke slovenačkog olimpijskog komiteta da ne povede njegovu devojku, Uršku Žigart, da se takmiči u ženskoj olimpijskoj trci.
Sezonu je završio četvrtim po redu osvajanjem trke Lombardije, jednog od pet „monumentalnih’’ klasika, čime je dostigao 75 godina star rekord besmrtnog Fausta Kopija.
Trka koja je prelaka za njega
Spektar trka koje je Pogačar osvajao je spektakularan – od jednodnevnih klasika, preko jednonedeljnih trka, zaključno sa grand turovima, koji su tri nedelje dugi i zahtevaju potpuno drugačiji vid spremnosti, forme i nastupa.
Obično su biciklisti specijalizovani za jednu od ovih kategorija. Bilo je velikih vozača koji su osvojili ogroman broj klasika, ali nisu imali preteranih uspeha na tronedeljnim trkama, u toku kojih je potrebno prelaziti planinske vrhove Alpa i strogo voditi računa o svakom zalogaju koji se unosi u telo.
Isto tako, veliki je broj onih koji su „prevlačili’’ Alpe i osvajali najprestižnije biciklističke trke, ali nisu uspevali da pobede u jednodnevnim okršajima, u kojima je potreban i nešto veći broj kilograma, koji bi stvorio veću snagu u sprinterskim obračunima.
Tadej Pogačar je pokazao da je moguće da neko bude dominantan u bilo kom tipu trke, a na vozača takvog kalibra se čekalo još od Edija Merksa, koji je krajem ‘60ih i početkom ‘70ih godina prošlog veka terorisao protivnike gde god da se pojavi.
Međutim, u zgusnutom i šarenolikom biciklističkom kalendaru, postoji jedna trka koju Pogačar još uvek nije uspeo da osvoji. Reč je o klasiku Milano-San Remo, dugačkom punih 289 kilometara, čija trasa počinje u gradiću Paviji nadomak Milana, spušta se ka jugu, sve do blizine Đenove, nakon čega skreće zapadno ka Savoni i San Remu.
Pejzaž kroz koji prolaze biciklisti je prelep za razgledanje, ali ne toliko težak i zanimljiv za trkanje. Punih 270 kilometara gotovo da nema nikakvih izazova za vozače, sve do brda Ćiprese, koja je od 1982. deo trase ove trke, a upravo se na ovom brdu očekivao napad Pogačara na ovogodišnjem izdanju.
Znali smo da će to biti slučaj, između ostalog i zato što je sam, dan uoči trke, izjavio da će upravo tu da napadne konkurenciju. U nekom drugom slučaju, ovakva najava bi se mogla smatrati prepotentnom, u sportu u kome se taktika čuva kao strogo klasifikovana tajna, ali sada je prosto ceo biciklistički svet znao da je ovo brdo jedina šansa za Pogačara.
Zašto? Zato što je samo tu mogao da napadne i proba da ostavi za sobom konkurenciju, jer ništa pre i posle Ćiprese nije dovoljno zahtevno i teško da bi se napravila tzv. selekcija. Ono što su svi očekivali se i desilo, ali su dvojica vozača uspela da se zadrže na njegovom točku. U pitanju su bili Matju van der Pul, holandski specijalista za jednodnevne klasike, te Filipo Gana, domaći adut koji je jedan od najboljih hronometraša u karavanu.
Pokušavao je Pogačar da se oslobodi ove dvojice, zadavao napad za napadom, ali je Van der Pol sve to bez problema pratio. Gana se mučio, ali i uspevao da se vrati vodećem dvojcu, nakon što je počelo njihovo taktiziranje i čuvanje snage za završni sprint.
Znalo se uoči sprinta da je Van der Pul, inače unuk legendarnog francuskog bicikliste Rejmona Pulidora, najbolji u takvom tipu finiša od njih trojice. Započeo je svoj sprint na čak 300 metara od ciljne linije i uspeo da kroz finiš prođe sa uzdignutim rukama.
Pogačar je još jednom ostao kratak na Milano-San Remu, a ponovo iz samo jednog razloga – ova trka prosto nije dovoljno teška. Dok je brojne druge jednodnevne klasike osvajao napadajući na prvoj zahtevnoj deonici, a potom pedalirajući ogroman broj kilometara ispred brojnih pratilaca, ovde jednostavno nije imao gde da ostavi za sobom fantastičnog vozača kalibra van der Pula.
Najbolje tek dolazi
Kada se uzme u obzir šta je do sada osvojio i koliki uticaj ima na svet biciklizma, a da je svega 27 godina star, zastrašujuće je pomisliti kako će izgledati njegova biografija kada bude pri kraju karijere. Biciklistima karijera u proseku traje duže nego drugim sportistima, pa je za očekivati da slovenačko „čudo od deteta’’ još dugo vremena maltretira protivnike po evropskim i svetskim drumovima.
Za to vreme, konkurenti će čekati da saznaju za koje se predstojeće trke Pogačar odlučio da vozi, pa shodno tome praviti planove. Zašto bi umanjivali sopstvene šanse za pobedama, ako je tu onaj mali koji hoće baš svaku trku da osvoji?
Tadej je najavio nove napade na Điro i Tur, ali i pre toga ima nekog nedovršenog posla. Sezona klasika po Belgiji i Francuskoj je praktično tek počela, tako da će poklonici biciklizma biti u prilici da uživaju u jednoj od najdominantnijih pojava u današnjem svetu sporta.
A na protivnicima je da se prilagode, uče i kroz takmičenje postaju bolji. Kako je, uostalom, minulog vikenda celom biciklističkom svetu pokazao fantastični Matju van der Pul.
Studenti Fakulteta dramskih umetnosti objavili su video pod nazivom „Novo svitanje“, u kojem poznate ličnosti iz Srbije daju podršku njihovoj blokadi i borbi za bolji status
Dok su izvodili pesmu „Mojne da si ćaci“ tokom zbor građana u Futogu, članovi Beogradskog sindikata napadnuti su žutom farbom. Na snimku koji se deli druištvenim mrežama vidi se kako je jedan od napadača nokautiran
U protekla 24 sata desile su se dve teške železničke nesreće u Rusiji. Nadvožnjak se srušio na železničku prugu dok je ispod njega prolazio putnički voz u zapadnoj ruskoj oblasti Brjansk, a u Kurskoj oblasti se srušio se železnički most dok se po njemu kretao teretni voz
Pod nazivom „Vostani Serbije“, studenti okupljeni oko pokreta „Studentski ustanak“ najavili su proteste u čak 34 grada širom Srbije. Cilj im je, kako navode, da pokažu kako politička borba nije vezana samo za Beograd, već da se nezadovoljstvo i otpor prema sistemskim nepravdama osećaju i u manjim sredinama. Jedan od glavnih slogana protesta je „Decentralizacija se učitava“, a organizatori poručuju da žele da se čuje glas čitave zemlje.
Požarevac je dočekao stotine studenata koji su pešice stiigli na veliki protest u nedelju. Vuvuzele, pištaljke i mnogo aplauza, oko dve hiljade ljudi u Tabačkoj čaršiji
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
