Kada je 2001. Sretenju vraćena počast da bude Dan državnosti Republike Srbije, ta odluka (tada još neokrnjenog DOS-a) imala je trostruki simbolički značaj. To je, pre svega, bila demonstracija tradicionalizma, s obzirom da je Sretenje bio Dan državnosti Kraljevine Srbije; drugo, to je bila svečana proklamacija završetka zloglasne tradicije samovlašća, koja se u Srbiji protezala od dahija, preko Miloša Obrenovića, pa sve do Slobodana Miloševića; naposletku, treće, to je bila svojevrsna garancija da će iz „korena srbijanske ustavnosti“, kako se često nazivao Sretenjski ustav iz 1835, izrasti jako i čvrsto drvo konstitucionalizma.
Na kraju krajeva, prvo predizborno obećanje DOS-a septembra 2000. bilo je da će po obaranju režima Slobodana Miloševića biti otklonjen „ustavni haos“ u državi.
Danas, skoro četvrt veka kasnije, možemo da vidimo da se simbolika održala jedino u pogledu tradicionalizma, pošto u Srbiji imamo režim samovlašća Aleksandra Vučića koji svakim danom sve više urušava republikansko uređenje. Iz „korena srbijanske ustavnosti“ iznikao je goli, bledi i jalovi prutić koji se povija i na najmanji vihor političkog voluntarizma.
Od celokupnog Sretenjskog ustava danas je, paradoksalno, jedino aktuelan monarhijski član 15: „Lice Knjaza Srbskog sveto je i neprikosnoveno; Knjaz neotgovara ni za kakvo djelo vladenija ni pravlenija, za koja odgovaraju ostale vlasti Srbske, svaka po svom otdeljeniju; zato ne može niko ni tužiti ni suditi Knjaza Srbskoga za ista djela, već nek traži pomenute vlasti, kojima je svako otređeno svoje djelo“.
Iako se ne nalazi u Ustavu Republike Srbije iz 2006, ovaj član de facto važi i neformalno obavezuje pripadnike državnih organa, u šta smo poslednji put imali prilike da se uverimo na sednici Visokog saveta tužilaca, na kojoj je naprečac i mimo predviđene procedure izabran 51 javni tužilac. Imajući u vidu krivičnopravne implikacije političkih nevolja u kojima se nalazi predsednik Republike Aleksandar Vučić i koje su očigledno inspirisale ovu diverziju u srbijanski pravosudni mehanizam, sasvim je izvesno da je nove javne tužioce za ovu funkciju preporučila spremnost da u svom budućem postupanju prevashodno poštuju član 15. Sretenjskog ustava.
Univerzalnost koncepta jednakosti
Ovde je neophodno učiniti korak unazad i Sretenjski ustav postaviti u istorijsko-politički kontekst u kojem je nastao. Reč koja je izabrana da označi akt donet na Sretenje 1835, izvedena je iz reči „ustava“, kojom je potisnuta do tada korišćena reč „konštitucija“. Ustavopisci na čelu sa Dimitrijem Davidovićem s pravom su hteli da naglase da je u nerazvijenoj i autoritarno ustrojenoj Srbiji prvi zadatak bio obuzdati knjaževsko samovlašće (tj. „ustaviti“ ga s obzirom da nadire poput bujice), kako bi se uopšte stvorili uslovi za zadatak „konstituisanja“ države.
Ipak, Sretenjski ustav je bolje konstituisao Knjaževinu Srbiju, razdvajajući zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast (član 5), nego što je postavio „ustavu“ knjaževskom samovlašću. Drugačije nije ni moglo biti, s obzirom da je član 15. Sretenjskog ustava bio neizbežni dug konstitucionalizmu evropskih restaurisanih monarhija (nakon Napoleonovog pada 1815), u kojem je neodgovornost kralja važila kao neprikosnoveni aksiom.
Svet se, međutim, u proteklih 190 godina dramatično promenio. Potpuna jednakost pred zakonom proklamovana je 1948. Univerzalnom deklaracijom ljudskih prava (član 7), a 1966. i Međunarodnim paktom o političkim i građanskim pravima (član 26), pri čemu je poslednjim dokumentom zagarantovan i poseban vid jednakosti pred sudovima i tribunalima (član 14). Iako je osnovna svrha tih međunarodnopravnih garancija u oblasti ljudskih prava bila da zaštite pojedinace ili grupe od politički ili ideološki motivisanih progona od strane nosilaca vlasti u formi krivičnopravnog postupka, univerzalnost koncepta jednakosti je nesumnjivo nametnula iste kriterijume za krivičnopravno procesuiranje svih građana osumnjičenih za izvršenje nekog krivičnog dela, kako onih koji nisu nosioci nikakve vlasti, tako i onih koji to jesu.
Tekovine Slobodana Miloševića
Ozbiljnost sa kojom je Davidović pristupio problemima postavljanja „ustave“ knjaževskoj vlasti i konstituisanju države ni najmanje nije bila svojstvena onima koji su klepali Ustav Republike Srbije septembra 2006, s obzirom da je njihov – bezmalo „sveti i neprikosnoveni“ – zadatak bio „odbrana Kosova“.
Svojevrsna je ironija da su ustavopisci 2006. duhovno bili politička deca Slobodana Miloševića. On je, naime, za Dan državnosti Srbije proglasio 28. mart, sve kako bi učvrstio svest stanovništva o političkom značaju amandmana na Ustav Srbije koji su doneti 1989. i kojima je bila de facto ukinuta autonomija obema pokrajinama. Nema nikakve sumnje da glavni razlog za to što se danas Dan državnosti Srbije ne slavi 28. marta leži samo u dubokoj mržnji koju je jedan deo ustavopisaca gajio prema Slobodanu Miloševiću, prevashodno zbog njegovog neuspeha da „odbrani“ Kosovo.
Ipak, Milošević je Srbiju „zadužio“ sa tri tekovine, u čiju se žilavost svakim danom sve više uveravamo.
Prvo, on je u Srbiji betonirao komunistički centralizam koji je i odgovoran za to što se na ovim prostorima regionalizam ne shvata kao jedno u nizu sistemskih sredstava obuzdavanja samovlašća (i kao jedno u nizu sistemskih sredstava omogućavanja ekonomskog prosperiteta, naravno), već kao kazna (inaugurisana već Ustavom FNRJ iz 1946, koji je, umesto dosledne regionalizacije savezne države, Srbiju kaznio nakaznim „autonomnim“ tvorevinama, čije pravo mesto u ustavnom poretku nije pronađeno sve do samog kraja Druge Jugoslavije).
Dosledno sproveden regionalizam (u kojem Vojvodina ne bi bila sistemska greška, kao što je do sada bio slučaj) bio bi najbolja „ustava“ beogradskoj političkoj eliti da baštini centralizam čija je potpuno logična konsekvenca samovlašće. Zato nije nimalo slučajno što će Aleksandar Vučić Dan državnosti Republike Srbije obeležiti u Novom Sadu donošenjem deklaracije o Vojvodini: on neće samo pokušati da skrene pažnju javnosti sa pada nadstrešnice železničke stanice na status pokrajine (u kojoj, već samim tim što je pokrajina, mora da se kuju planovi o otcepljenju!) nego će i iskazati autentični strah celokupne beogradske elite od „curenja“ jednog dela vlasti izvan njihovog „pašaluka“.
Drugo, Slobodan Milošević je u politički život uveo Kosovski mit, prema kojem je „odbrana Kosova“ prioritetni cilj, kojem se mora žrtvovati sve drugo, uključujući i živote Srba (ne pominje Kosovski zavet bez razloga „krst časni“). Svi politički mitovi imaju autodestruktivnu ulogu tamo gde se „zapate“, a o tome nema boljeg dokaza od važenja Ustava Republike Srbije iz 2006.
Složni u „odbrani Kosova“ iz svojih toplih domova u Beogradu, ustavopisci su taj „sveti i neprikosnoveni“ zadatak promptno prepustili nekom budućem mitskom junaku koji će mudrom kombinacijom oružanih i diplomatskih sredstava „odbraniti Kosovo“ vo vjeki vjekov. U realnosti institucionalno devastirane Srbije, to je značilo: novom Milošu Obrenoviću, čije „lice“ već per deffinitionem mora biti „sveto i neprikosnoveno“.
Tako dolazimo i do treće tekovine Slobodana Miloševića. Oba postkomunistička ustava Republike Srbije – iz 1990. i iz 2006. – oktroisana su iz Beograda, uz kršenja ustavotvornog postupka (koja su im uskratila ne samo legitimitet nego i legalitet) i sa konačnim ishodom u samovlašću – Slobodana Miloševića u prvom slučaju i Aleksandra Vučića u drugom slučaju.
Vučić je inače, kao član Srpske radikalne stranke, bio jedan od 245 poslanika Narodne skupštine (od ukupno 250) koji su, u zanosu obnovljenog ideološkog jedinstva, izglasali Ustav 2006. godine i poslali ga odmah zatim u referendumsku proceduru otvorenu za svakovrsne manipulacije. Zbog toga je svojevrsna istorijska pravda što danas Vučić sprovodi samovlašće upravo u skladu sa tim ustavom. U suštini evolucija od Ustava iz 1990. do Ustava iz 2006. predstavlja degradiranje na puki „papir“ svega onoga što pripadnici političke elite Srbije procene da svojom kompleksnošću prevazilazi njihove intelektualne kapacitete i/ili ugrožava njihove šanse na uspeh na narednim izborima.
Vladavina javašluka umesto vladavine prava
Tako smo došli do toga da je – iz današnje perspektive zavidan – nivo izgrađenosti vladavine prava u SFRJ tokom protekle tri i po dekade razgrađen u vladavini javašluka. A s obzirom da je Srbija postala kandidat za članstvo u Evropskoj uniji i da su počeli da se umnožavaju papiri koji državu spolja obavezuju, to je jaz između njih i realnosti dostigao karikaturalne razmere.
Međutim, za razliku od građevinskog javašluka, koji, kao što smo mogli da vidimo u slučaju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, ubija momentalno, ustavni javašluk truje sporo, postepeno prodirući u krvotok političkog i društvenog života stvarajući kancerogeno tkivo neodgovornosti i nestručnosti. Bez ustavnog javašluka nikada ne bi bila moguća izgradnja postojeće sizerensko-vazalske hijerarhije diletanata, u poređenju sa kojom je nomenklatura u režimu Slobodana Miloševića (koji je, ne treba zaboraviti, svoja prva radna iskustva sticao radeći u privredi) bila pravi trijumf profesionalizma.
Sveto i neprikosnoveno lice Vučićevo
Ipak, politička situacija u kojoj će Srbija obeležiti 190 godina od donošenja Sretenjskog ustava i proslaviti Dan državnosti daleko je od jednostavne. Vlast Aleksandra Vučića temeljno je uzdrmana i, što je najgore od svega, njegovi postupci i izjave odaju utisak čoveka koji opstanak na vlasti poistovećuje sa ostankom u životu.
Slična politička situacija je u Srbiji postojala u ranu jesen 2000. Očajnik na vlasti tada je bio Slobodan Milošević, čiji primer nas poučava da se u takvim okolnostima ubrzano i temeljno ruiniraju državne institucije (setimo se samo konfuznog saopštenja koje je Savezni ustavni sud izdao 4. oktobra uveče, pokušavajući da spreči organizovanje drugog kruga glasanja na predsedničkim izborima i da Slobodanu Miloševiću pruži priliku da ostane na vlasti još godinu dana bez ikakvih izbora). Nepismeni kabadahija Miloš Obrenović imao je dovoljno mudrosti da u jednom momentu podvuče liniju, abdicira i pobegne iz Srbije. U njegovim republikanskim naslednicima u potpunosti je nestao osećaj za političku meru.
Sasvim je jasno da će Aleksandar Vučić u Novom Sadu iskoristiti priliku koju mu pruža Dan državnosti da ponovi svoje tvrdnje kako je “država napadnuta i spolja i iznutra”, da istakne kako od njega lično zavisi hoće li biti spašen ustavni poredak u zemlji, kao i da sebe predstavi kao jedinog istinskog baštenika slobodarskih ideja koje su nadahnule ustanak Srba 1804. i donošenje Ustava 1835.
Što je zapravo najvažnije, on će implicitno podsetiti svoje savremenike u Srbiji da je i dalje na snazi član 15. Sretenjskog ustava i da je njegovo vlastito lice „sveto i neprikosnoveno“, baš kao što je to bilo i lice Miloša Obrenovića. Ako do tada već bude formirao novu vladu (pošto je najavio da nikakvih vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji biti neće) možda će i svojim novim ministrima dodeliti po koju sporednu ulogu u igrokazu koji će upriličiti, dok će policiji dati mnogo važniju ulogu obezbeđenja privida da je srpski narod (reprezenotvan u publici, skupljenoj po celoj Srbiji, koja će mu klicati) “dušom i srcem” uz njega.
Ljubav prema republici
Po najavama koje su se do danas pojavile u javnosti, i studenti će iskoristiti obeležavanje Dana državnosti kako bi istakli da njihova četiri zahteva još nisu ispunjena i obznanili svoju rešenost da u protestima istraju sve dokle god se to ne desi. S obzirom na njihovo dosadašnje distanciranje od aktera na političkoj sceni Srbije, pa donekle i od ideologija uopšte, teško je očekivati iznenađenja, iako se ona, po prirodi stvari, nikada ne mogu isključiti.
Najviše čudi što u Beogradu niko ne najavljuje obeležavanje Dana državnosti. Jer, upravo je to idealno mesto za razobličavanje političkog kontinuiteta od Miloša Obrenovića, preko Slobodana Miloševića, do Aleksandra Vučića, kao i za pokretanje svih onih pitanja koje su prvi postavili pisci Sretenjskog ustava, a nastavili da postavljaju ustavobranitelji, sve dok konačno nisu naterali Miloša Obrenovića da abdicira i emigrira.
Štaviše, Beograd je idealno mesto za postavljanje pitanja da li su nam danas u Republici Srbiji potrebni monarhijski relikti poput onog iz člana 15. Sretenjskog ustava. Ako zaista želimo republiku, i to pogotovo demokratsku, onda se moramo prisetiti da je u njoj najviša vrlina građana jednakost. Ili, kako je to najlepše formulisao otac savremenog konstitucionalizma Šarl Monteskje: „U demokratiji je ljubav prema republici ljubav prema demokratiji, a ljubav prema demokratiji je ljubav prema jednakosti“ (O duhu zakona, 5, 3).
Presedan rušenja u Hercegovačkoj
Zahtevi studenata, koji su u protekla tri meseca prouzrokovali političke nevolje Aleksandru Vučiću, zapravo su bili najvažniji u pogledu buđenja ove ljubavi prema jednakosti kod građana Srbije. Lavovski doprinos njihovom uspehu dao je sam Aleksandar Vučić. Podsećanja radi, 11. maja 2016. izjavio je da je rušenje u Sava-Maloj izvršio “kompletni idiot i taj treba da odgovara”.
Sedam godina kasnije obznanio je, i to ponosno: „Ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se gradi Beograd na vodi, da se ruše protivpravne udžerice“.
Ako je Srbija demokratska republika onda je logično da Vučić, kako je sam zaključio 2016, odgovara za svoja (ne)dela, i to krivičnopravno. To što on i dalje ne odgovara za njih najgrublji je atak na vrlinu jednakosti za sve one građane koji su još sposobni da je osete.
Moglo bi se čak reći da je upravo izostanak reakcije na ovaj atak na vrlinu jednakosti u slučaju bezakonja u Sava-Maloj, otvorio put bezakonju i na drugim lokacijama u Srbiji, što je naposletku i dovelo do tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu.
Pošto se Aleksandar Vučić postarao za to da danas u Srbiji ne postoji ni javni tužilac koji bi podigao optužnicu protiv njega, jasno je da nijedan sud neće ni doći u priliku da utvrdi njegovu odgovornost prema važećem Krivičnom zakonu. Kada je reč o predsedniku Republike Srbije, Krivični zakon je očigledno tek jedan u hrpi “papira”, na kojoj se temelji ne samo aktuelna vladavina javašluka nego i sizerensko-vazalska hijerarhija diletanata.
Dug put do poštovanja Ustava
Put do države u kojoj će efikasno biti postavljena „ustava“ samovlašću i konsekventno razdvojene tri vlasti – ali bez atavističkog člana 15. Sretenjskog ustava – jednako je dugačak danas kao što je bio i pre 190 godina. Adekvatno obeležavanje Dana državnosti Republike Srbije od strane svih građana koji gaje ljubav prema demokratiji, pa samim tim i drže do vrline jednakosti, je insistiranje na tome da član 21, stav 1 Ustava Republike Srbije – “Svi su jednaki pred Ustavom i zakonom” – prestane da bude tek mrlja na “papiru” (koja se tu slučajno našla zato što je beslovesno prepisana iz međunarodnopravnih akata) i da se striktno primeni u krivičnopravnom procesuiranju svih odgovornih za oba rušenja – građevinskih objekata u Sava-Maloj u Beogradu ništa manje nego nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu.
Počinjena krivična dela koja su dovela do tih rušenja suštinski su povezana i nijedno od njih neće biti adekvatno rasvetljeno ako se ne razobliči celokupan mehanizam zahvata nosilaca vlasti u domen građevinarstva, koje im nudi najbolje mogućnosti za profit od „ugrađivanja“ u tržišne cene.
Da bi se do toga došlo nije potreban nikakav generalni štrajk (iako će se štrajkovi neminovno uvećavati sa gomilanjem štetnih ekonomskih posledica političke krize u Srbiji), niti su potrebne blokade fakulteta. Dovoljne su gradske ulice, prevashodno one u Beogradu, kao pravi naslednik antičke Agore, gde se po prvi put i javila ljubav prema demokratiji i gde je vrlina jednakosti izbila na sam vrh piramide vrednosti.
Toj tradiciji pripada i poljana nadomak Kragujevca, gde su se okupili učesnici Miletine bune i gde je započeo politički pritisak na Miloša Obrenovića da prihvati donošenje ustava. Istorijski, Srbija se ponovo našla na toj istoj tački, na početku puta ka državi proklamovanoj Sretenjskim ustavom. Koliko će težak i dugačak put ovoga puta biti ostaje da se vidi, iako je već sada jasno da će ustavni haos koji će iza sebe ostaviti Aleksandar Vučić biti još i veći od onog koji je iza sebe ostavio Slobodan Milošević.
Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu
