Elena Dudok, dvadesettrogodišnja devojka iz Beograda, smatra da dijeta nikome ne može doneti dobro. Pre više od dve godine bila je na jako striktnoj dijeti, na vrlo niskom kalorijskom deficitu i na sve to razvila bulimiju od koje se trenutno leči. Za godinu dana ugojila se čitavih četrdeset kilograma. TikTok je sada za nju mesto gde se povezuje sa zajednicom prikazujući svoj oporavak.
Za portal „Vremena“ kaže da Elena od pre dve godine u svoj organizam ne bi unela ni kaloriju više od predviđenog. Trenirala je svaki dan od 70 do 90 minuta obavezno radeći kardio od 10.000 koraka. Pošto joj to nije bilo dovoljno, kaže, ubrzo je počela da juri 20.000 koraka.
Nekada se čak dešavalo da unese samo 200 kalorija za ručak, što odgovara detetu, ali ne i odrasloj osobi koja ima 175 centimetara.
Kada je ponovo uspela da uđe u one „stare pantalone“ koje za mnoge predstavljaju dokaz o tome koliko su se ugojili ili smršali, tada su krenuli pravi problemi.
Opsednutost kalorijama i treningom dovela je do samokažnjavanja prejedanjem. Jedno veče pojela je tri sladoleda. Odjednom. Sama.
Šta se dešava kada držimo dijetu?
Prema istraživanju nacionalne kampanje Teži ravnoteži za oktobar 2023. godine, u kome je učestvovalo više od 1.000 građana, 30 odsto njih reklo je da je u prethodnih pola godine bilo na nekoj vrsti dijete.
Tokom proteklih nekoliko decenija pojavilo se više od dva miliona raznih dijeta: Crash, Dash, Dukan, Un dijeta. Na našim prostorima: dijeta s kupusom, ananasom, po krvnim grupama, hrono dijeta, bez glutena, Atkinsova dijeta (proteinska dijeta), dijeta bez ugljenih hidrata.
Ali, svaka dijeta, ma kakva ona bila po povratku na stari način ishrane vratiće nam kao bumerang sve skinute kilograme, objašnjava nutricionistkinja i autorka knjige: „Dijeta – Najbolji način da se ugojimo“ Ana Lipovac.
„Veoma restriktivna ishrana se po pravilu završava sporadičnim napadima užasne gladi, najčešće neizdrživom potrebom za slatkišima. U tim momentima moj klijent pojede celu čokolada ili dve, a nekad i preko pola kilograma čokolade u jednom dahu“, objašnjava Lipovac.
Na manjak hrane, objašnjava nutricionistkinja, telo se brzo adaptira tako što smanji svoje potrebe, prelazi na takozvani „režim štednje“.
Metabolizam se usporava, energetske potrebe se svode na minimum i ogranizam tako učauren čeka da opasnost prođe. Pri tom telo gubi i mnoge potrebne enzime i druge važne materije i prve prateće pojave su razdražljivost, nervoza, smanjenje koncentracije, pad snage. Naš organizam to registruje kao stanje u kome je on u opasnosti.
Po prestanku dijete, odnosno onog momenta kad počnemo da jedemo normalno, naš organizam, koji je zapamtio da je bio u opasnosti i iz straha od neke naredne dijete, počinje da deponuje unesenu hranu i više nego što bi to normalno činio.
U tom momentu telo je još uvek na režimu štednje, ima smanjene energetske potrebe, a hrane u višku. Mi počinjemo da dobijamo na težini i to najčešće više nego što smo imali pre početka dijete, stvarajući, što je najgore, depoe masti u telu. Tad dolazi do takozvanog jo-jo efekta.
Pandemija gojaznosti
Problem gojaznosti je tako dobio razmere globalne epidemije. Pomoćnica ministarke zdravlja Jelena Janković istakla je da je gojaznost jedan od najbrže rastućih izazova savremenog društva i da će 51 odsto svetske populacije biti predgojazno ili gojazno do 2035. godine.
Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da više od 73 odsto Amerikanaca pati od problema sa prekomernom težinom. U Velikoj Britaniji je gojazno 20 odsto dece.
„Ljudski organizam nikad tokom evolucije nije sanjao da će živeti u izobilju hrane i mi, nažalost, nemamo prirodnu odbranu kada se radi o njenom višku“, objašnjava Lipovac.
Kako Italijani jedu špagete, a nisu gojazni?
Njen program ishrane pod nazivom Fett-frei nije dijeta već učenje o pravilnoj ishrani kao jedinom mogućem načinu borbe protiv viška kilograma gde telo doslovno gubi mast. Zbog toga, objašnjava Lipovac, njene klijente raduje što mogu da jedu hleb, testeninu, krompir i slično.
Argumenti za to su da Italijani koji jedu špagete nisu gojazni, baš kao i Kinezi koji dosta jedu pirinač. Američka populacija nije gojazna zato što jede ugljene hidrate, već zato što generalno unose previše energije, prevedeno na srpski jezik, prejedaju se.
Nutricionistkinja ukazuje i na najčešći problem kod ljudi koji se odluče na dijetu, a to je da ih između potpune ravnodušnosti i velikih ambicija, između prejedanja i gladovanja, uvek deli samo korak.
„I dok nam jedan nudi da se vratimo u kameno doba, da sledimo Paleo dijetu pračoveka, koja je primamljiva za naš balkanski tip mesojeda, drugi nam govori da je taj pećinski način ishrane staromodan i nudi nam sasvim suprotnu ‒ supermodernu vegansku ishranu“.
A baš zato što su mladi najviše pod lupom modernih načina ishrane, Lipovac im često savetuje da nije težnja da se nađe najzdravija ishrana, jer je to iluzija, već jedna održiva ishrana koja je u svakodnevici prosečnog čoveka realno izvodljiva.
„Bolje je nikada ne biti na dijeti nego biti stalno na nekoj, jer iz svake dijete izlazimo sa većim procentom masti i naše telo se deformiše“, savetuje ona svoje mlade klijente.
Glad oči nema
Tipična zdrava ishrana u današnje vreme izgleda najčešće ovako: Smuti za početak dana, ovsene pahuljice, čia i avokado za doručak, bogata salata za ručak.
Sve to, objašnjava Lipovac, funkcioniše do ranih poslepodnevnih sati. Ali oko pet popodne energije odjednom nestane, umor od napornog dana nas savlada i tada se budi jaka i nezaustavljiva želja za hranom. Tada na red dolaze slatkiši i drugi brzi „pumpači snage“ jer kada nastupi glad, sva priča o zdravoj ishrani pada u vodu.
„Iz prakse mogu da zaključim da su ljudi idealnu ishranu shvatili kao pregršt, uglavnom, nepovezanih preporuka i zdravih saveta – tipa miksano povrće čiji efekat će biti kao da ništa nismo ni pojeli ili ako je moguće jesti brokoli i ribu svakog dana. Ljudi su namirnice podelili na ’ove goje’ a ’ove ne goje’, a pravu suštinu izgubili su iz vida“, ukazuje nutricionistkinja.
Plan ishrane, kaže, klijentu treba da se sviđa, da ga raduje, da bude raznovrstan i da sadrži sve ono što on voli da jede i da se uklopi u njegovu svakodnevnicu. Tako na primer, nutricionistkinja ne vidi problem da neko ruča u podne, a neko tek kada dođe s posla.
„Zdrava ishrana je prirodna, jednostavna, uravnotežena i raznovrsna, praktično ishrana bez zabrana. U narodu poznata kao umerena“, zaključuje Lipovac i daje nekoliko saveta na putu do umerenosti: obratiti pažnju na tri glavna obroka: doručak, ručak i večeru i ne preskakati ih, ono što kupimo, to ćemo i pojesti i zato je potrebno napraviti spisak sa dobrim namirnicama, žvakati hranu i najvažnije – voće i salata ne mogu biti obrok.
