Nebojša Broćić: Treba pridobiti i one koji se ne osećaju utamničeno

Prva premijera ovogodišnjeg Belefa je „Autobiografija“ Branislava Nušića u dramatizaciji i režiji Nebojše Broćića. Odigrana je na sceni „Kult“ teatra „Vuk“, gde će i ostati na redovnom repertoaru.

Nušićeva „Autobiografija“ se smatra štivom za tinejdžere, međutim, Nebojša Broćić kaže da je „predstava zamišljena kao porodična komedija, kao prilika da čitave porodice zajedno dođu u pozorište. Prva dva susreta sa publikom su pokazala da smo u tome uspeli. Radi se o žanru koji se ne javlja dovoljno često u našem pozorištu, na filmu i televiziji, a mi smo pokušali da u radu sledimo stope Soje Jovanović, Timotija Džona Bajforda, Branka Ćopića ili Dikensa i Marka Tvena.“

Dramatizacijom je, kaže Broćić,  sledio „hronologiju Nušićeve proze, od rođenja, preko školskih avantura, odlaska u rat i kasnije tamnovanja u zatvoru u Požarevcu.“

„Nušićeva literatura vanvremenska, bavi se pitanjima ljudske prirode i ljudskih odnosa koji su suštinski isti u svim epohama. Precizno osmišljena i izvanredno izvedena stilizacija u kostimima Lidije Jovanović, značajno je pomogla postizanju željenog cilja da naša predstava ne ostane vezana striktno za samo jednu epohu.“

Broćićev Nušić, u tumačenju Nikole Rakočevića, se nalazi u visoko-birokratizovanom ofis Smrti, koju igra  Tara Đurašinović i njenog pisara Spire, u tumačenju Nikole Ranđelovića, gde će oni odlučiti da li će mu ostaviti još vremena da dovrši svoje književno delo i životne poslove.

„Čak i Smrt zna da naši životi imaju pun smisao samo dok još uvek imamo nešto da ponudimo svetu i svojoj okolini“, kaže Broćić.

Od školaraca, koji će svakako biti deo publike „Autobiografije“, zavisiće da li će u školi koju opisuje Nušić prepoznati i ovu današnju. Broćić kaže da „za sada deluje da dogodovštine Perse i Sime, koje igraju Anja Pavićević i Bojana Stefanović i malog Nušića oni prepoznaju kao slične svojima.“

„Naravno, nezamislivi užasi koje smo doživeli pre dva meseca kao posledicu opšte nebrige, uspostavljenog nakaznog sistema vrednosti u društvu i organizovane glorifikacije nasilja, zločina i zločinaca u javnom prostoru, imali su velikog uticaja i na sam proces rada i samo su pojačali naš oprez, posebno u tretiranju scena koje se odvijaju u školi.“

Nušić je ponavljao jedan razred. Danas predsednik države ismeva opozicionog poslanika Miroslava Aleksića zbog ocena. Šta reći?

„Ukupno gledano, Nušić nije bio rđav đak, završio je gimnaziju u Beogradu, studirao prava u Gracu i diplomirao na beogradskoj Velikoj školi. Imao je široko opšte obrazovanje i govorio je nekoliko stranih jezika. Ako govorimo o našim izabranim predstavnicima, mene kao građanina od njihovog formalnog obrazovanja, mada je i ono i te kako važno, više zanima politika koju oni sprovode ili nameravaju da sprovode. Voleo bih da u tom smislu vidim veće razlike između učesnika našeg političkog života.“

U programu predstave, Broćić je napisao da se Nušić smeška ljudskim slabostima, da ih kritikuje s nežnošću, pa je nemoguće ne porediti  tu formu  kritike s onom ciničnom koju praktikuju odbornici na sednicama Skupštine.

„Mi ljudi poslovično nismo posebno radi da prihvatimo kritiku, a još manje da je usvojimo i promenimo određeno ponašanje, tako da verujem da ni Nušić, kao dokazano odličan poznavalac prirode čoveka, nije očekivao neki konkretan rezultat u tom smislu. On nam, kao i svi mudri ljudi, pokazuje naše falinke, slabosti i poroke a ostavlja nam prostor da sami odlučimo šta ćemo sa njima uraditi.“

Što se tiče našeg političkog života, smatra Broćić, „njega je nemoguće tumačiti, jednostavno zato što on i ne postoji. Mi se još uvek nalazimo u pretpolitičkom stanju, moramo prvo da odlučimo da li želimo da živimo u civilizovanim društvu ili divljaštvu, u parlamentarnoj, sekularnoj demokratiji ili klerikalnom despotizmu. Da li nas zanima kvalitet života i prosperitet nas, naše dece i unuka ili nerazrešene zađevice naših predaka, istina ili mitovi, sloboda ili poniženjem plaćena lažna sigurnost, nauka i progres ili vradžbine i mračnjaštvo? Tek onda ćemo moći da razgovaramo o kvalitetu naših demokratskih institucija.“

Kroz prozor tamnice, Nušiću svet izgleda drugačije, kao, na primer, što izgleda svet gledan s pozicije Srbije.

„Nušić u zatvorskom monologu, koji u našoj predstavi izvanredno izvodi Bojana Stefanović, govori da mu je tamnički prozor, poput uveličavajućeg stakla, pomogao da lakše prepozna i jasnije razazna prirodu sveta koji ga okružuje. Suštinu naših mana i vrlina, suštinu pojava i ličnosti javnog života“, objašnjava Broćić, i podseća da Nušić  „u toj tamnici nije boravio svojom voljom, nego naravno pod prisilom.“

„Naš slučaj je značajno drugačiji. Deo našeg društva se zasigurno oseća sputanim i zarobljenim, ali deo se u ovakvoj poziciji nalazi svojom voljom i sasvim je time zadovoljan.“

Takođe,  „za razliku od Nušića, mi iz naše tamnice možemo da izađemo sopstvenom odlukom. Ne moramo da kroz zatvorski prozor posmatramo taj slobodni svet ili svet slobode. Moramo jasno formulisati tu našu želju, glasno je iskazati, za nju pridobiti većinu naših sugrađana, uključujući i one koji se ne osećaju utamničenim i veoma brzo ćemo postati u punom smislu reči deo savremene civilizacije. Zvuči kao gotovo nemoguć zadatak, ali u suštini i nije. Kroz istoriju čovečanstva, pa i našu istoriju, takvo šta se desilo mnogo, mnogo puta. Samo se, kao što je to Nušić radio, istina o nama i svetu oko nas mora beskompromisno i uporno ponavljati.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com