Marija Vasić, aktivistkinja i profesorka sociologije u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, započela je štrajk glađu i žeđu 13. maja. Dva dana kasnije je zbog lošeg zdravstvenog stanja prebačena u zatvorsku bolnicu u Beogradu.
Ona je prva osoba još od 2011. godine i slučaja tadašnjeg predsednika Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića koja se odlučila na najekstremniji oblik štrajka – žeđu. Štrajkova glađu bilo je dosta, ali se ni jedan nije završio fatalno.
Takva inflacija štrajkova glađu dovela je do toga da je ta vrsta ekstremnog protesta devalvirana u srpskom društvu, pa neistomišljenici onih koji štrajkuju glađu nimalo ozbiljno ne shvataju te po zdravlje veoma opasne vidove borbe.
Građani Srbije koji su još od devedesetih godine kroz informativne emisije svakodnevno bili izlagani vrlo neprijatnim prizorima kojih nije manjkalo zbog građanskog rata u raspaloj Jugoslaviji, kao da su se toliko navikli na tuđu patnju, da su otupeli. Danas se čini da štrajk glađu i žeđu Marije Vasić mnogi ne shvataju kao očajnički, po život opasan potez, već kao marketinški trik.
Istorija štrajkova glađu u postjugoslovenskoj Srbiji je duga, a kao „kamen temeljac“ takvog načina političke borbe obično se uzima štrajk iz 1993. godine tadašnjeg predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Drašković koji se na taj način borio protiv režima Slobodana Miloševića.
Drašković, Šešelj i Nikolić
Drašković je štrajk glađu počeo u bolnici 1. jula 1993. gde je prebačen nakon hapšenja. On i njegova supruga Danica su bili uhapšeni i pretučeni 1. juna kada se policija sukobila sa demonstrantima ispred Skupštine Srbije. U zatvoru su bili izložini surovom zlostavljanju.
Olobođeni su 9. jula nakon što je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević doneo odluku o aboliciji, a toj odluci prethodili su pozivi svetskih lidera da se opozicionar i njegova supruga oslobode.
Predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj posegnuo je za štrajkom glađu 2006. godine dok se nalazio u Haškom tribunalu. Taj štrajk je navodno trajao 28 dana, a Šešelj ga je prekinuo 9. decembra nakon što mu je sud vratio pravo da se brani sam i odlučio da suđenje počne ponovo, kada se on potpuno oporavi.
Već pomenuti štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića počeo je 16. aprila 2011. godine, uz zahtev da budu raspisani vanredni parlamentarni izbori. Nikolić je štrajk započeo u poslaničkom klubu Skupštine Srbije, a dan kasnije je prebačen u privatnu bolnicu. Štrajk nije prekinuo ni nakon posete i apela predsednika Srbije Borisa Tadića, ali jeste na molbu tadašnjeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve Irineja. Nikolić je prvo 21. aprila prekinuo štrajk žeđu, a tri dana kasnije, simbolično, na Uskrs i štrajk glađu. Njegov zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora tada nije ispunjen. Ipak, gladovanje se očigledno isplatilo Nikoliću jer je godinu kasnije na predsedničkim izborima porazio upravo Tadića.
Naprednjački kontraštrajk
U maju 2020. godine održan je verovatno najbizarniji štrajk glađu u srpkoj istoriji, jer su se za taj vid političke borbe odlučili oni koji su u tom trenutku, kao i danas, krojili kapu Srbiji, odnosno predstavnici vlasti. Nije zabeleženo da je negde vlast štrajkovala glađu zbog stanja u društvu koje je sama kreirala.
Taj licemerni i patetični hepening toliko imanatan shvatanju politike u Srbiji 10. maja 2020. godine izazvao je tadašnji samostalni poslanik Miladin Ševarlić koji je stupio u štrajk glađu je je vladajuća većina odbijala da pokrene raspravu o Kosovu u Skupštini Srbije. Ubrzo mu se pridružio opozicioni poslanik i nedašnji predsednik pokreta Dveri Boško Obradović koji je počeo štrajk glađu na stepeništu Skupštine Srbije.
Kao i u svemu drugom, Srpska napredna stranka na taj štrajk odgovorila je kako najbolje ume – plagiranjem štrajka glađu, pa su zbog Obradovića u kontraštrajk istog dana ušle naprednjačke vedete Aleksandar Martinović i Sandra Božić. Onda je 12. maja u štrajk glađu stupio tadašnji poslanik, a sadašnji predsenik Dveri Ivan Kostić.
Martinović i Božić su štrajk prekinuli 12. maja kada je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu saopštilo da je podneta krivična prijava protiv četiri osobe zbog tog incidenta. Obradović i Kostić su štrajk prekinuli 20. maja navodeći da su ispunili svoj cilj ukazavši na „nedemokratsko stanje u Srbiji“.
Štrajk Marinike Tepić
Pre Marije Vasić štrajk glađu koji je u javnosti poslednjih godina izazvao najviše interesovanja izazvao je onaj u koji je 18. decembra 2023. godine, u zgradi u kojoj se nalazi Republička izborna komisija, stupila poslanica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić. Tri dana kasnije pridružile su joj se još dve članice koalicije, Jelena Milošević i Danijela Grujić. One su tražile poništavanje vanrednih parlamentarnih i beogradskih izbora koji su održani neposredno pre toga. Prvobitno je najavljeno da u štrajk glađu stupa i jedan od lidera opozicije Miroslav Aleksić, ali je on naknadno objasnio da je na božićnom postu.
Njih tri štrajkovale su do 31. decemembra, a Tepić je zbog štrajka bila priključena i na infuziju.
Samopožrtvovanje Matrinke Tepić ništa nije pomoglo. Izostali su iole masovniji protesti građana zbog evidentne i dokazane izborne krađe.
Nepolitički štrajkovi glađu
Od štajkova glađu čiji su akteri bili nepolitičke ličnosti posebnu pažnju javnosti okupirali su slučajevi LGBTI aktiviste Andreja Obradovića i novinara Radio-televizije Vojvodine Darko Šper.
Obradović je štrajk glađu otpočeo 11. aprila 2024. godine ispred Skupštine Srbije s obrazloženjem da ga niko nije pozvao da da izjavu povodom krivične prijave koju je organizacija „Da se zna“, čiji je on pripadnik, podnela protiv policijskih službenika.
Organizacija „Da se zna“ je 26. februara 2024. godina optužila policajce za zlostavljanje dve LGBTI osobe tokom pretresa stana u Beogradu, zbog prijave da se u njemu nalazi droga. Slučaj su opisali kao najteži koji su ikada zabeležili, dodajući da su te dve osobe zadobile telesne povrede i psihičke traume. Štrajk je prekinut 17. aprila kada je Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu saslušalo Obradovića.
Darko Šper je štrajk glađu počeo 18. marta 2025. godine, zbog neispunjenih zahteva zaposlenih Radio-televizije Vojodine, među kojima je bio i zahtev za smenu glavnog urednika Prvog programa RTV Nenada Ćaćića.
Šper je od Ćaćića tražio da Upravnom odboru do 19. marta podnese predlog za raspisivanje konkursa za izbor svih sedam glavnih i odgovornih urednika i direktora programa RTV, koji su više godina u v.d. statusu. Šper je štrajk prekinuo 24. marta jer je centrala sindikata RTV preuzela dalju borbu za ispunjenje zahteva „drugim metodama, uključujući i tužbe“.
