Minja Nikolić, narodna poslanica: Molitva nije pomogla, ali jeste pobuna

Gotovo četiri meseca otkako su 3. aprila održani parlamentarni izbori, 250 narodnih poslanika će konačno sesti u poslaničke klupe. U poređenju sa prethodnim jednoumnim sazivom, ovaj novi biće šarolik. U njemu će se naći i zeleno-leva koalicija Moramo koju će predstavljati 13 poslanica i poslanika. Među njima je i “žena sa barikada” – Minja Nikolić, iz sela Temska kod Pirota.

U svojoj trošnoj kući na brdu iznad sela koju je izgradio njen deda i iz koje pogled puca na reku Temšticu i sve do Stare planine, Minja kaže da se ne priprema previše za konstitutivnu sednicu, da se čula samo sa Aleksandrom Jovanovićem Ćutom i da planira da po dogovoru dođe u Beograd kada sednica bude zakazana.

“Živim najnormalnije, kao i ranije. Mada, stvarno mi nikada nije na pamet padalo da ću nekada postati narodna poslanica”, smeje se Minja. Tople julske dane provodi u svom selu, koje voli najviše, a od vrućina se čuva na lokalnom vrelu uz domaći sladoled od divljeg voća.

Rođena u Pirotu, život je provela u Temskoj na obroncima Stare planine. Minja ima 68 godina. Završila je srednju muzičku školu, svira harmoniku i klavir. Seosku sredinu oduvek voli više nego gradsku. U Temskoj je bila trinaesti, najmlađi član mnogobrojne porodice. Kaže da su porodice tada bile pune dece koja su odrastala pored reke. Kratko objašnjava: “Imala sam bogato detinjstvo.”

Pamti da je temštanska osnovna škola nekada bila puna đaka, bilo ih je preko 1000, dok ih sada u svih osam razreda im ukupno jedva dvadeset. Mnogi ljudi koje je poznavala više ne žive u Temskoj, samo se poneko, ko nije prodao dedovinu, penzionisan iz pečalbe vrati u selo.

“Ljudi su masovno odlazili, kako u Pirot, tako i u veća mesta. To je jednostavno bila borba za opstanak, odlazak trbuhom za kruhom.”

Selo je malo življe leti.

“Do prošle subote je trajao letnji studentski kamp. Studenti sa novosadskog univerziteta “Josip Pančić” pre petnaest godina odabrali su ovo mesto, i evo svake godine u julu mesecu oni su ovde. Tada nam je selo živo.”

Već drugu godinu zaredom, u Temskoj se leti organizuje i festival filma. Temska je nekada imala dve kafane, sad nema nijednu.

Teška sudbina sela

Osim malo života preko leta, selo deli sudbinu mnogih manjih mesta širom Srbije jer je nakon zatvaranja dva fabrička pogona mnogo meštana ostalo bez posla. Minja kaže da je posebno veliki broj radno sposobnih žena koje nemaju posao.

U razgovoru za “Vreme”, priseća se da je pre desetak godina radila socijalnu kartu svog sela. Da ju je pre toga neko pitao kako ljudi u Temskoj žive, kaže da bi ne razmišljajući rekla “lepo”, jer joj je ostalo sećanje iz ranog detinjstva kada je sve bilo mnogo bolje.

“Međutim, ono na šta sam naišla je tuga. Dvadeset pet porodica u selu nije imalo nikakva primanja. Nekoliko desetina živelo je sa osam hiljada dinara, koliko je tada iznosila poljoprivredna penzija. Za mali broj Temštana i danas bih mogla da kažem da mogu normalno da žive.”

Minja Nikolić, buduća narodna poslanica, živi poput svih drugih Temštana – od penzije. Majka je dvoje dece i baka četvoro unučadi. Penzija joj je malo viša od minimalne, pa da bi prikupila još koji dinar sa strane, Minja kao mnoge žene sa Stare planine prikuplja i bere sve što priroda u divljini daje – od pečurki, preko lekovitih biljaka do šumskog voća.

“Eto, malo nešto dodatno, da može da se preživi. Jer život je ovde veoma težak.”

Minja suši vrganje, sprema čajeve, ispred kuć, na sunčanoj padini, gaji organsku baštu koja nikada nje bila nađubrena veštačkim đubrivom. Ona i njen životni partner Mića pecaju svežu ribu, uglavnom pastrmku, u Temštici. Hrane se kao milioneri – isključivo organskom hranom i svežom ribom.

Ribolovkinja

Temska je selo na reci, zato je Minja, baš kao i druga seoska deca, naučila da pliva u Temštici skoro u isto vreme kada je prohodala. Njen otac je bio ribolovac, a u komšiluku se pretežno družila sa dečacima. Za Minju nije bilo čudno da zajedno sa dečacima uzme štap za pecanje i takmiči se ko će više ribe da upeca: “Svi su oni pecali, tako sam i ja zavolela ribolov.” Seća se da su je mnogi sa podozrenjem gledali jer je pecanje važilo za “mušku stvar”.

Pokazala je talenat za ribolov. A pošto uzgred voli i da se nadmeće, početkom dvehiljaditih je uz ozbiljne pripreme počela da ide na takmičenja u pecanju. Osvajala je nagrade od klupskog do državnog prvenstva. Došla je i do međunarodne ribolovačke olimpijade.

“Te 2006. godine kao članica stručnog tima išla sam na ribolovačku olimpijadu u Portugaliju. Tamo smo proveli šesnaest divnih dana, a ja sam obožavala što smo putovali autobusom. Tako sam mogla da uživam i vidim Evropu na putu do Lisabona.”

Iako se više ne takmiči, Minja redovno peca. U lokalnom ribolovačkom klubu, čiji je jedan od osnivača, radi od 2004. godine na manifestaciji za decu “Pecaljkom protiv droge”. Cilj je, kaže, da se kroz trodnevni kamp “deca što više povežu sa prirodom i udalje od telefona i tehnologije”.

Pored predavanja i radionica, Minja zajedno sa kolegama iz ribolovačkog udruženja organizuje i takmičenja u pecanju. Prema Minjinim rečima, deca posebno vole proglašenje pobednika. “Deca me oduševljavaju. Ponekada sam čak i zbunjena nekim njihovim pitanjima, jer nisam sigurna da li mogu da im dam prave odgovore.”

Najbrža pletilja Srbije

Minja ne krije da voli da se takmiči. Pošto je znala da plete, još od malena, kada je sedela sa ženama iz sela koje bi se okupljale uveče i uz zvuke radija plele, Minja je štap za pecanje, u takmičarskom smislu, zamenila iglama za pletenje. Čula je da Niška Banja svakog septembra organizuje višednevnu manifestaciju na kojoj postoji i takmičenje u pletenju. Meri se ko će brže da isplete zadati model i sa što manje grešaka.

“Pre desetak godina otišla sam prvi put na to takmičenje gde se okupilo tridesetak žena iz cele Srbije. Bez ikakve pripreme bila sam četvrta. U Temsku sam se vratila zadovoljna rezultatom, ali sam shvatila da nema ništa gore nego kada je neko u ljubavi drugi, a na takmičenju četvrti. Zato sam počela da vežbam.”

Vežbanje je urodilo plodom, pa je Minja već naredne godine, bez obzira na jaču konkurenciju, bila druga. Takmičarski duh i druženje sa ženama iz cele Srbije dodatno su je motivisali, pa je uz dosta vežbe tri godine zaredom bila prvakinja Srbije.

“Kada sam se pojavila četvrti put nakon ta tri osvojena prva mesta, kratko su mi rekli da više nemam pravo da se takmičim. Druge žene su se žalile da nije fer, a ja moram da priznam da sam stvarno puno vežbala za to prvo mesto”, priseća se zadovoljno, kroz smeh.

Borba za prava žena na selu

Osim hobija koje je dovela do savršenstva, Minja se u svom selu bavila aktivizmom. Kaže da je celog života okrenuta ka ljudima, pa se aktivizmom bavila i onda kada nije znala šta to znači. Posebno je privlači rad sa ženama. Sve je krenulo od jednog prekograničnog projekta 2011. godine – “Ženska posla”. Minjine prijateljice iz Pirota pozvale su je da organizuje žene iz Temske da zajedno kuvaju.

“Ideja je bila da organizujemo okrugli sto i da svaka žena spremi ponešto od hrane. Donele smo i svoje ručne radove jer je ovaj naš kraj poznat i po tkanju i pletenju, a žene znaju da rade svašta. Odazvao se iznenađujuće veliki broj žena. Ja sam njima onda rekla: ‘Žene, kad smo se već okupile, zašto mi sada ovde da ne održimo odmah osnivačku skupštinu udruženja žena?’ Tako je počela priča udruženja žena ‘Temštanka’.”

Godinama su organizovale i festival staroplaninske hrane, gde su žene pokazale šta umeju i šta mogu. Mnogi ljudi dolazili su u temštanski kraj sa željom da dan provedu na Staroj planini i probaju lokalne specijalitete.

“Žene iz sela je posebno stimulisalo to što su imale priliku da sve ono što u toku godine proizvedu prodaju na festivalu i na taj način dođu do novčanih sredstava, kako bi poboljšale svoj budžet.”

Uskraćivanje pristupa prihodima u domaćinstvu jedan je oblik zlostavljanja, a muškarci u selima često raspolažu svim novcem i po sopstvenom nahođenju ga daju ili ne daju ženama, koje po pravilu rade više od njih. Minja je podržavala žene da se finansijski osamostale i pokazala im kako to mogu da urade.

Tikva u recelju

Minja Nikolić je osnivačica i udruženja “Zlatne ruke Stare planine”. I dan-danas je njihova članica. Sa ženskim udruženjima išla je pre desetak godina na etno-sajam u Beograd. Seća se Minja da se tada na sajmu okupio veliki broj žena iz Srbije, a sve su sa sobom nosile jela iz svojih krajeva. Za takmičenje je bilo prijavljeno čak 360 proizvoda. Minja je sa sobom ponela tikvu u recelju, koja je osvojila treće mesto.

“Tikva u recelju se sprema jedino na Staroj planini. To je poslastica. Recelj se pravi od slatkog vina, a tikva je ona bela, što se jede za Badnje veče. Priprema se na poseban način, i više niko, osim Staroplaninaca, ne pravi to jelo. Članovi komisije su bili iznenađeni kada su probali i zaista osetili ukus recelja i tikve.”

Staroplaninsku kuhinju Minja opisuje kao “specifičnu”. “Jela su nam malo drugačija, jer su sirotinjska, ali neverovatno su ukusna. Meso najmanje koristimo. Zamenu za meso nalazimo u pečurkama iz okolnih šuma. Beremo sve, od vrganja do lisičarki. Nešto mariniramo u salamuri, a nešto sušimo. Kada se te sušene pečurke dodaju u bilo koje jelo, daju potpuno drugačiji ukus.”

Sve što Minja skuva proizvela je u svojoj bašti. Na jednom malom parčetu zemlje kaže da “nema šta nije zasadila”.

“Ništa ne prskam. Bavim se permakulturom. To znači da znam koja biljka koju trpi i kako treba da sadim. Ja baštu ne okopavam nužno već je štitim kako ne bi stradala. Uspešna sam u tome.”

Ukus tih plodova je, kaže, skroz drugačiji. Gaji ih isključivo na otvorenom, ne pod plastenikom već pod vedrim nebom. Biljke su izložene suncu, a navodnjava ih po potrebi.

Žena sa barikada

Minjin aktivistički život promenila je borba za očuvanje reka Stare planine. Javnosti u Srbiji postala je poznata kao “žena sa barikada”. Njena borba kreće sa saznanjem da u njeno selo planira da dođe investitor koji bi da gradi derivacione hidroelektrane. Minja u razgovoru za “Vreme” kaže da isprva nije znala šta to znači.

“Onda sam saznala da to znači da naša voda, bez koje ne možemo da živimo, treba da ide u cev. Dugo smo organizovali molitve za spas Toplodovske reke. Sa pobunom krećem jer sam shvatila šta sve može da nam se dogodi i šta sve možemo da izgubimo.”

Priseća se da je organizovanje meštana i aktivista počelo spontano. Umesto u prostorijama mesne zajednice, sastanci meštana dešavali su se kod Minje u dvorištu. Nekoliko susreta bilo je dovoljno da shvate da imaju ozbiljnog neprijatelja. Bili su sigurni da neće nikome dozvoliti da uništi netaknutu staroplaninsku prirodu, bio to predsednik opštine ili neki investitor.

Minja kaže da kada je situacija počela da se zaoštrava sastao se seoski zbor, a ona je bila jedina žena među desetinama muškaraca. Danima su svojim telima branili teren kako investitor ne bi mogao da počne gradnju.

U njihovoj borbi su im najviše pomogli mediji i ekološki aktivisti koji su dolazili sa strane. Tako je i čitav problem došao u fokus javnosti u Srbiji. Organizovani su protesti u Pirotu, Nišu, ali i Beogradu.

Na poligrafu zbog „zapaljivog govora“

Na sve načine Minju su pokušavali da spreče u borbi za očuvanje Toplodovske reke i Temštice. Poziv na poligraf i unakrsno ispitivanje u stanici policije u Nišu Minja vidi kao jedan od oblika pritiska.

“Nikada ne pišem svoje govore. Pustim da me ponesu masa i atmosfera. Tako sam na jednom od protesta u Beogradu rekla ‘izgoreće svaka kuća svakom investitoru koji bude poželeo da dođe na Staru planinu’. U međuvremenu, stvarno je izgorela jedna kuća investitora u Toplom dolu. Iako, naravno, mi sa tim nismo imali nikakve veze, završila sam u Nišu u policiji na poligrafskom ispitivanju”, pripoveda Minja, ponovo kroz smeh.

Kaže da su je na poligrafu pitali i odakle joj hrabrost da kao žena u “tim godinama” ide na proteste. “Pitali su ko stoji iza mene, a ja sam njima jednostavno odgovarala da mi bez reke ne možemo da živimo.”

Pobunom do ujedinjenja

Još na barikadama Temštanima je bilo jasno da moraju da se ujedine. Odlučili su da naprave savez od 39 mesnih zajednica. U borbi za očuvanje reka pridružila su im se sela i iz susednih opština poput Knjaževca, gde su već neke reke bile uništene izgradnjom derivacionih hidroelektrana.

“Sa savezom smo obišli svih 39 sela sa Stare planine. Razgovarali smo sa ljudima, održavali zborove, objašnjavali kakva nam opasnost preti. Ljudima je sve bilo jasno posle jedne naše rečenice: žele da nas ostave bez vode.”

Ujedinjeni su uspeli da se izbore da se hidroelektrane, svih 58, izbrišu iz prostornog plana Pirota za narednih deset godina. Međutim, kako bi zauvek stavila tačku na to i sprečila da opštinski odbornici i poslušnici vlasti kroje pravila igre, Minja je odlučila da se angažuje na lokalnim izborima u Pirotu. Sa grupom građana “Najbolje za Pirot” postala je odbornica u lokalnoj skupštini. Sada je nezavisna odbornica.

Na poziv “Ekološkog ustanka” i koalicije Moramo uključuje se u kampanju za republički parlament. Biće među 13 poslanika ove koalicije u Narodnoj skupštini. Zalaže se za rodnu ravnopravnost, poboljšanje položaja samohranih majki, žena sa sela, radno sposobnih žena bez posla, i bori se protiv nasilja nad ženama.

“Za ta pitanja zalagaću se i u republičkom parlamentu. To je moj zadatak. Tako će i ostati. Ono što sam ceo život radila, radiću i sada.”

Priznaje da se u Pirotu prema njoj, sada kao narodnoj poslanici, malo drugačije ophode, čak i oni sa kojima je “ratovala” oko hidroelektrana. “Bila sam iznenađenja kada me je pozvala da mi čestita predsednica Skupštine ovde u Pirotu, ali i predsednik opštine. Oni se prema meni sada malo drugačije ponašaju, ja prema njima isto kao pre.”

Lavina je krenula sa stare planine

U razgovoru za “Vreme” Minja Nikolić kaže da je njihova borba pokazala da šanse za uspeh postoje kada se ljudi ujedine u odbrani onoga što im pripada.

“Imam običaj da kažem da je lavina krenula sa Stare planine. I jeste. Onda su i drugi ljudi shvatili da samo borbom može da se spase ono što narodu pripada.”

Na svom primeru poručuje da za aktivizam nikada nije kasno, jer do promene mora da dođe ukoliko nezadovoljstvo postoji. Svoj aktivizam vidi kao obavezu, jer to ne radi za sebe već za generacije koje dolaze. Ipak, veruje da bez borbe unutar institucija ne može ništa suštinski da se promeni. Zato će se u budućem sazivu potruditi da u Narodnoj skupštini bude pravi glas naroda.

„Vreme“ broj 1647, 28. juli 2022.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com