Odgovor na tekst g. Bogdana Petrovića pod naslovom Predlog NDMBGD je pokušaj pravnog nasilja nad privatnom svojinom, koji je bio odgovor na tekst Prekrasno neznanje, sa malo tupe zluradosti, koji je bio odgovor na tekst Komunističke mere: Opasne iluzije državnog određivanja zakupnina stanova
Jedan od velikih izazova pravne profesije se može veoma jasno opisati kroz sledeći primer. Naime, niko se nikada nije javio da npr. kritikuje tehnička rešenja konstrukcije mostova ili nekih drugih građevina zato što je sebi za takvu kritiku dao pravo na osnovu toga što veoma brzo uspeva da složi modele lego kockica. Inžinjeri se sa ovakvim problemima ne suočavaju, jer ako bi se i javio neki lego stručnjak, javni diskurs je ipak razvio spoznaju o potrebi posedovanja nekih stručnih znanja kako bi se uopšte ušlo u raspravu o složenim tehničkim pitanjima. Nažalost, to se ne može reći za javne rasprave o pravnim pitanjima.
Sadržina odgovora na odgovor g. Bogdana Petrovića navodi na pomisao da bi naš ponovni odgovor bio besmislen. I dok je to svakako tačno kada se radi o ličnim ocenama kojima je on sklon, činjenica da se ovde ipak radi o temi koja lično pogađa brojne porodice u ovoj zemlji zahteva da nešto kažemo.
Prvo, mi, odnosno Ne davimo Beograd, smatramo da problem stanovanja postoji i da je on u ovom trenutku ušao u svoju akutnu fazu. Dopuštamo da neko ne misli da problem postoji ali bismo voleli da čujemo argumente za takav stav. To nismo čuli od g. Bogdana Petrovića, ni u inicijalnom stavu, ni u, evo sada, odgovoru na naš odgovor.
Drugo, oni (mi) koji su smatrali da problem postoji i da je u svojoj akutnoj fazi ponudili su javnosti određeno rešenje. Ono se može kritikovati, može se osporavati, ali bi bilo dosta lepo kada bismo, ako se složimo da problem uopšte postoji, videli i alternativne predloge. Do sada ih nismo čuli, odnosno sva ponuđena rešenja podrazumevaju najmanje 10 godina da bi dala prve efekte. A do tada su neka deca na ulici.
Sada dolazimo i do vokacijskog elementa našeg odgovora. Naime, profesorski poziv podrazumeva i svoju pedagošku komponentu i mi bismo voleli da iskoristimo ovu priliku da damo nekoliko saveta u pogledu toga kako treba, odnosno kako ne treba ulaziti u javne rasprave.
Prvo, kada se citira neki izvor sebi u prilog dobar je savet da se on do kraja pročita. Nije to teško, naročito ako se npr. kao u slučaju g. B. Petrovića citira kraći novinski članak. Naime, da je on pročitao članak koji navodi, video bi a) da u Nemačkoj pravila o ograničavanju zakupnina postoje već 120 godina – te bi mogao da možda pogleda kako su se ta pravila razvijala u ovom periodu i b) da propisi grada Berlina o ograničavanju visina zakupnina nisu bili proglašeni neustavnim zato što su ograničavali tržište ili privatnu svojinu, već zato što je Ustavni sud Nemačke smatrao da lokalne vlasti nemaju nadležnost da donose takve propise, već da takvu moć ima isključivo centralna vlast. Čudo jedno šta sve čovek može da nauči ako čita. A može i da izbegne opasnost da druga strana u raspravi dođe u iskušenje da ga izloži podsmehu.
Drugo, lepo je i pohvalno to što g. B. Petrović voli da čita zakone, ali bi morao da ima u vidu prethodnu analogiju sa pričom o inženjeru i lego kockicama. Npr. savetujemo da pročita odredbe Zakona o ugostiteljstvu, te da uoči razliku između izdavanja stanova i pružanja usluga smeštaja (evo da mu malo zagolicamo znatiželju i podstaknemo na dalje čitanje – ova razlika ima i vrlo ozbiljnih poreskih implikacija). Iako možda tako ne deluje, pravo je složena oblast za čije su ispravno razumevanje potrebna određena znanja. Kao što osnovna pismenost ne omogućava čoveku da odmah postane romansijer, tako ga i ne osposobljava da ume da tumači pravne norme. Tačno je da je osnovna pismenost preduslov i za pisanje romana i za tumačenje pravnih normi, ali nažalost nije dovoljna i ako bi se čovek samo na njih oslonio opet dolazi u opasnost da ispadne smešan u društvu. Ergo (ovo je latinski), treba čitati.
Konačno, donošenje odluka u životu često je skopčano sa oslanjanjem na neke referentne sisteme. Pa tako i ovde imamo dve referentne tačke. U pogledu pitanja ustavnosti ograničavanja visine zakupnina i stručnosti profesora ustavnog prava, mi s jedne strane imamo više presuda više različitih veća Evropskog suda za ljudska prava u proteklih 3 decenije, pravnu nauku, jurisprudenciju i normativu Nemačke, Austrije, Švedske, Češke, Slovačke, Holandije, Finske, Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i to u poslednjih više od 100 godina, pri čemu su svi oni u osnovi tumačili istovetne odredbe kakve poznaje i Ustav Srbije, pa čak imamo i presude Ustavnog suda Srbije, a sa druge imamo g. Bogdana Petrovića. I sada kako čovek da odoli, a da ne usklikne: lego kockice! Teško. Ali suzdržaćemo se.
U svakom slučaju da bi sa nekim ulazili u javnu polemiku potrebno je da ga smatrate sagovornikom. Nažalost, g. Bogdan Petrović je pokazao da tih kapaciteta nema. On ima svoje mišljenje, ali to, bez uvrede, ima svako. A sa svakim nije pametno ulaziti u rasprave. Gubi se vreme.
Razlog zašto smo ga i ovoga puta trošili nije to što smo lično prozvani. Ovakve kritike nama samo idu u prilog i podstičemo g. Bogdana Petrovića da nastavi. Njegovi tekstovi su najbolji mogući marketing predloga Ne davimo Beograd – i to, uprkos tržištu, besplatan. Mi smo smatrali da je potrebno da u ovoj raspravi damo glas onima koji danas ostaju na ulici, koji nemaju načina kako svojoj deci da obezbede krov nad glavom, onima koji u očajanju ostaju budni noćima gledajući svoju decu, dok im se od strane političkih komesara opsene slobodnog tržišta i svetosti privatne svojine nude nadobudne poruke da je to tržište, da to tako mora da bude i da se sele negde drugde ako nemaju da plate. A tamo negde drugde možda za njih nema posla, tamo negde drugde nema drugova iz škole, tamo negde drugde za njih nema mesta. Mi biramo da budemo na njihovoj strani, a znamo da je i pravo, ali i dugoročna ekonomska održivost našeg društva takođe na toj strani. Pridružite nam se g. Petroviću, biće i vama bolje.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
