Topovski udar na šator u kojem se danonoćno smrzava i štrajkuje glađu Dijana Hrka, bačen je iz Pionirskog parka, samo koji dan nakon što su zagrljeni okupljeni u Ćacilendu podvriskivali dok su odvrnuli do daske ratnohuškašku pesmu „Pošla majka da potraži sina“. Pristalicama SNS-a, koje za 3000 dinara dolaze autobusima da provociraju i terorišu Dijanu, sve to nije bilo dovoljno. Provocirali su ženu i laserom, tek da joj još malo odmognu.
Građani više ne mogu da izdrže, osećaju iskonski bes, o kojem za novi broj „Vremena“ govore i stručnjaci.
„Da, za mnoge od nas moglo bi na prvi pogled da se kaže da smo osetili mržnju prema ljudima koji se nalaze sa unutrašnje strane ograde ispred Narodne skupštine”, kaže za „Vreme” psiholog Goran Tomin. „Međutim, takvo osećanje dolazi sa jednog drugog mesta, a to je aktivna i životvorna pobuna protiv bespomoćnosti, nepravde, poniženja i torture koju osećamo.”
Odakle dolazi mržnja
Predrag Voštinić, aktivista Lokalnog fronta, priča za „Vreme” da nije dobro odbaciti mržnju kao emociju jer ona dolazi kao posledica velike povređenosti i kao znak da više ne želimo da budemo povređivani.
„Ta floskula ‘nisam sposoban da mrzim’ potiče iz samoljubive slike o sebi, odnosno gordosti, jer na taj način iz svog identiteta odbacujemo čitav jedan deo ljudske prirode. Gordost je pak osobina koje bi se već valjalo postideti, za razliku od sposobnosti da osetimo mržnju”, kaže Voštinić i dodaje: “Ako nam mržnja, dakle, ukazuje na povređenost koju ne želimo više da trpimo, onda je njen nastanak ujedno i znak koji nam je potreban da znamo kad je potrebno da delujemo protiv onoga što nas povređuje i u tom smislu to je korisna emocija.”
Eksplozija negativnih osećanja se razbuktala i među srednjoškolcima, sa kojima je „Vreme“ razgovaralo. Oni su među prvima zaustavili sve na dva dana, uveli blokade u škole, samo da bi postavili leđa Dijani Hrki i zaštili je.
„Kako god da ljudi misle politički, to (što su u Ćacilendu radili Dijani Hrki) je bilo toliko nehumano, toliko neljudski, da smo mi svi kolektivno počeli da plačemo”, kaže za “Vreme” jedna maturantkinja beogradske gimnazije. „Došli smo u školu i razmenjivali snimke iz Pionirskog parka, na kojima se vide ljudi koji su potpuno svesni šta rade. Nisu oni nipodaštavali patnju majke preminulog mladića, oni su tu patnju nekako iskrivili. Rugali su joj se.”
Građani gladni pravde
Psiholog Aleksandar Dimitrijević piše koliki su glad i bol psihološki pokretači.
„Štrajk glađu takođe znači da se nadate da vreme koje protiče povećava pritisak i da će se zlotvori pokajati i iskupiti. Ovo je nenasilni oblik protesta koji ni u čemu ne ugrožava onoga protiv koga je usmeren, osim što apeluje na njegovu savest. I u tome leži velika opasnost štrajkova glađu – da možda pokušavate da utičete na savest tamo gde savesti i samilosti nema“, piše Dimitrijević.
On objašnjava da u mnogim situacijama glad može da posluži i kao jaka metafora.
„S jedne strane, kad neko ima jaku potrebu čak i za nečim apstraktnim, mi znamo da kažemo ‘gladan pravde’ ili ‘gladan znanja’, jer nam je ta žudnja etalon za sve koje u životu dolaze kasnije“, dodaje.
Sve ove i druge članke čitajte u novom „Vremenu“ od ovog četvrtka. Ili, još bolje, pretplatite se na povoljno digitalno izdanje
