Onomad, dok se bivša država raspadala na krhotine uz krv koja je liptala svuda naokolo, književnik Dobrica Ćosić je govorio o preimućstvima „civilizacijske zaostalosti“ Srbije i Srba. Valjda je to bilo 1992. godine. Po njemu, to što smo i kao država i kao društvo zatucani bio je – dobar zamajac za brz napredak. Recimo, da sačuvamo prirodna bogatstva, urbanu razuđenost, da se usredsredimo na kulturni progres i povratak tradiciji, te da budemo što manje ovisni od spoljnjeg sveta.
E sada, koliko je bio u pravu, danas se lepo vidi. Veličana i skoro identitetska zaostalost od Srbije je napravila banana-državu čija se sudbina nalazi u rukama interesnih i kriminalnih grupa, naravno ne samo domaćih, odnosno najmanje domaćih.
Objavljen je rat prirodnim bogatstvima: gde god može, niče ili beton ili rudnik. Reke su zagađene, kvalitetna pijaća voda teče samo u česmama manjine lokalnih samouprava.
Gradovi su razoreni i izgledaju kao prenapučene kasabe, sela ispražnjena, a tradicija se pretvorila u rijaliti-šoue kojim odjekuju turbo-urlici, uglavnom komponovani istočnije od nas, dok knjige sa potpisima najznamenitijih domaćih autora škole bacaju u kontejner.
Moglo bi se ovako nabrajati do jutra.
Komparativna prednost siromaštva
Ipak, nije da Dobrica nije ubo i po koje zrno. Kragujevac može biti primer za to. Bar se tako učini čoveku koji dođe u ovaj grad gostoljubivih ljudi i pitkih kafana. Može se primetiti neka vrsta komparativne prednosti siromaštva. Ovaj grad je proteklih tridesetak godina prolazio kroz mnoge veoma teške ekonomske faze, koje su mu onemogućavale ubrzani „urbanistički razvoj“ kakav su imali Beograd, Novi Sad, pa čak i Niš. I tako se zapravo spasao.
Usled nedostatka novaca, nisu se naprednjački urbanisti uspeli potpuno razmahati u ovom gradu (ni oni prethodni tranzicioni). Iako u širem centru postoji mnogo zapuštenih zgrada i kuća, iako su „vučićevci“ uništili bezmalo sve čega su se dotakli, ipak se čini da bar u ovom delu grada postoji mnogo prostora da se urbanistički lepo uredi, da bude funkcionalan, prozračan, onda kada i ako postanemo normalno društvo koje vode ljudi koji vole svoju državu i koji vole gradove kojima upravljaju.
Za razliku od Kragujevca, bogatiji Beograd i Novi Sad su bespovratno urbanistički uništeni. Nema tu popravke.
Slučaj kragujevačke Tržnice: Ko pita taj je „ustaša“
Čuvena kragujevačka Tržnica je tipičan primer naprednjačkih kreativno-graditeljskih dometa, neka vrsta blagog uvoda u prošlogodišnju novosadsku tragediju. Ova zgrada sagrađena je 1929. godine, za vakta kralja Aleksandra Karađorđevića, za otprilike 12 meseci, u duhu secesije. Dakle, pre nešto manje od sto godina, sa tehnologijom tog vremena, verovatno uz upotrebu konja i volova i drvenih kola. Izgledala je prelepo, Kragujevčani su bili ponosni na nju. S pravom.
Ujedi vremena učinili su svoje. Oronula je i bila spremna za rekonstrukciju. Rekonstrukcija je započela 2020. godine. Svi su se poradovali da će ponovo biti ne samo tržnica, nego i mesto susreta Kragujevčana, te da će ulepšavati pogled na Kragujevac. Ali, kada se naprednjaci nečega dohvate… Što bi rekao narod: i givikt bi pokvarili!
Rekonstrukcija nečega što se, dakle, gradilo godinu dana traje, uz svu modernu tehnologiju i nove materijale našeg doba, punih pet godina. I još se ne zna kada će biti završena. Svih ovih godina, pijaca u centru grada je na kaldrmi, kada prošetate njome učini vam se da ste u Bejrutu za vreme građanskog rata osamdesetih. Sećate se ovakvih scena sa televizije.
U međuvremenu je promenjen konzorcijum firmi koji izvode radove, pa i naručilac radova. Cena je sa 2,5 miliona evra dogurala do bezmalo četiri puta veće cifre, uz višestruke izmene ugovore, kako se to ovde radi. Pisao je o tome nedavno kragujevački portal „Glas Šumadije“.
Glavni izvođač radova na početku rekonstrukcije bila je firma „Eurodomus“ iz Beograda, kojoj su se kasnije vlasti Kragujevca zahvalili na saradnji i otpilili je. Na početku radova deo zakonom zaštićenog objekta se urušio. Srećom, bez ljudskih žrtava. Ova firma, posle incidenta, nastavlja da dobija unosne državne poslove, iako je definitivno odgovorna i za obrušavanje objekta i za kašnjenje radova. Ali koga to interesuje. Krivične prijave zbog incidenta su završile u nečijim ladicama. I o tome piše kragujevački portal u istraživačkom tekstu.
Novinarka portala uputila je pitanja „Eurodomusu“ o incidentu i njihovom poslovanju. Njihov odgovor je vrlo znakovit, prenosimo ga integralno, bez lekture i korekture: „Na Vaša pitanja nećemo odgovoriti jer ne odgovaramo na pitanja medijima koji imaju izrazito anti-srpski tj. ustaški narativ. Za sva razjašnjenja možete se obratiti npr. Nataši Kandić ili Zdravku Ponošu, ili sličnim ustaškim aktivistima u Srbiji. Živela Srbija!“
Toma i Vučić: Ko će koga?
Navodno je to firma bliska Tomislavu Nikoliću, čiji je sin u vreme sklapanja poslova bio prvi čovek Kragujevca, pa je više zbog toga, nego zbog propusta i kašnjenja izgubila posao. E sada, da li je to tačno, manje je bitno, to je područje za abrove. Veću pažnju građana zaokuplja pitanje da li će Tržnica uopšte biti bezbedna, i da li će ikada dobiti upotrebnu dozvolu. Da li će im biti dovoljno ako Vučić ponovi (kao što je već rekao za onaj tunel) da su upotrebne dozvole otprilike – budalaština.
No, kada smo spomenuli Tomu, hajde da ne prećutimo ono što smo čuli po kragujevačkim kafanama, od ljudi koji ga direktno ili posredno poznaju. Interesantna tumačenja nedavne posete Aleksandra Vučića porodici Nikolić na njihovom porodičnom imanju u obližnjoj Bajčetini. Navodno je Nikolić slavodobitno primio svog „bludnog sina“ koji je došao da ga zamoli za političku uslugu. Poprilično unezveren jer se u međuvremenu preigrao. Navodno ga je Toma ispratio bez ikakvog obećanja, kao razmisliće o ponudi.
Navodno mu Nikolić nikada nije oprostio poslednje godine svog predsedničkog mandata, a pogotovo ne Dragicu. A to što se dešavalo, sećamo se svi. Prvo je Vučić čoveka uz pomoć kojeg je došao na vlast (Vučić, vredi podsetiti, nikada nije dobio izbore koje sam nije organizovao, što je sasvim razumljivo) potpuno marginalizovao, a kada je ovaj izrazio želju da se ponovo kandiduje za predsednika, prošao je tabloidnog toplog zeca. Tukli su po Tomi sa svih strana, svi Vučićevi „mapetovci“, od Šešelja, preko D. J. Vučićevića, do Nenada Čanka. Pretio je Vučić da će mu uhapsiti i suprugu Dragicu zbog navodnih nepravilnosti u radu njene fondacije.
Toma je skontao da se ne vredi bosti sa nekim koji je rogatiji od tebe. Povukao se u ekskluzivni kućni pritvor, izbačen je iz javnosti, pojavljivao se samo kada je dobijao naredbu da se nacrta na nekoj svečanosti. Nije bio problem, dobro je on to naplatio, dobio brdo love za to, do čega drži. Ali, ipak to javno poniženje ne prija nikome. Obećano mu je i mesto kragujevačkog gradonačelnika za sina. Dok je trajalo.
I sada Vučić dolazi kod Tome. Donosi darove i nova obećanja. Kao da ništa nije bilo. U politici prijatelji lako postanu neprijatelji, a najveći neprijatelji – prijatelji. Ipak se neke granice znaju. Vučić je te granice prešao, i u ovom slučaju. Ne nervira se, kažu njegovi poznanici, Toma puno zbog svenarodnog bunta u Srbiji. Brci mu se sami smeškaju. Ne samo njemu, nego i njegovoj familiji, horizontalno, a posebno vertikalno.
E sada, videćemo da li sve ovo što smo čuli ima nekog smisla. Uskoro.
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
