Kokan Mladenović: Politika ocvale udavače

Kokan Mladenović je režirao dve od devet predstava takmičarske selekcije nedavno završenog Sterijinog pozorja: Poslednje devojčice subotičkog Pozorišta „Kostolanji Deže“ po tekstu Maje Pelević i Nušićevu Protekciju u izvođenju sarajevskog Narodnog pozorišta. Jednoglasnom odlukom žirija Kokan Mladenović je dobio nagradu za predstavu Poslednje devojčice, a osim glavne nagrade i nagrade za savremeni dramski tekst, ta predstava je nagrađena i za scenografiju i za najbolji glumački ansambl.

Razgovaramo u vreme pika dileme da li da Srbija krene put Evrope ili Rusije i strepnje od posledica tog izbora, u atmosferi bojazni od hladne i gladne zime, u čekanju Vlade i opozicije.

Iako bi trebalo, Sterijino pozorje nije ostalo izolovano od okolnih dešavanja, smatra Kokan Mladenović i podseća da je „pozorište, kako to Šekspir kaže, ogledalo života i teško će, ma kako se trudilo, uspeti da bude bolje ili drugačije od života koji nas okružuje, a taj je život uništen sveukupnom estradizacijom društva, potpunim slomom moralnih vrednosti, banalnošću polusveta koji je okupirao sve poluge vlasti u našoj zemlji i napravio od svih nas statiste u otužnoj farsi koja se igra već godinama i u kojoj uživaju jedino glavni glumci.“

Vodviljska tragedija

A od tog života koji nas okružuje, pa dakle i od učestalih susreta predsednika Vučića sa inostranim političarima, zavisi naša budućnost. U takvoj situaciji, kaže Kokan Mladenović, „svojom politikom ocvale udavače, upitnog fizičkog, a bogami i mentalnog zdravlja, koja bi se udala za svakog potencijalnog udvarača jer ne zna ni šta voli, ni šta želi, ni šta misli, Srbija će se, na kraju, udati za onog za koga joj kažu. Sve bi to bilo tužno- smešno da se ne radi o nama samima i da naša vodviljska tragedija nije praćena bombastičnim parolama o ’ekonomskom tigru’, ’velikoj vojnoj sili’, ’lideru regiona’ i tako dalje.“

A što se opozicije tiče: „Moram da vas razočaram. To što sam, celim svojim bićem, opozicion u odnosu na aktuelnu vlast, nikako ne znači da sam simpatizer aktuelne srpske opozicije. U tom čudnom skupu nacionalista, nacio-fašista, pseudodemokrata, nepristojno bogatih i patetično rodoljubivih kreatura, teško je razaznati koji su njihovi motivi borbe protiv aktuelne vlasti, a još teže je te motive podržati. Verujem samo u onu opoziciju koja ima hrabrost i ideje, u opoziciju koja se dokazala konkretnim akcijama i koja je pokazala da su joj zemlja, vode, šume, vazduh i budućnost zemlje važniji od fotelja i funkcija.“

Vulgarni trijumf centara moći

O ratu u Ukrajini Mladenović kaže da je „ogromna tragedija za pravdoljubivi svet i nesrećni ukrajinski narod, ali je, istovremeno, i vulgarni trijumf centara moći i novca, kreatora ratne i vojne industrije, onih koji sa ogromnim zadovoljstvom ratuju protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, prodajući tim istim nesretnicima svoje prljavo oružje za stotine milijardi dolara. Nekad nisam siguran šta mi je gadnije – ruska agresija na jednu suverenu zemlju ili način na koji ’demokratski’ svet brani tu istu zemlju.“

Kako da u takvoj atmosferi pozorište bude ipak samo – pozorište? Na primer, neke gledaoce je atmosfera u predstavi Poslednje devojčice koja se dešava u klinici za veštačku oplodnju, odnosno fabrici za proizvodnju dece, podsetila na preporuke ovdašnjih političara kako da se poveća natalitet.

„Tekst Maje Pelević polazi od apsurdnog uočavanja da su, u današnje vreme, čak i deca dobijena surogat roditeljstvom u jednoj klinici/fabrici za proizvodnju dece – roba, ali odlazi i mnogo dalje, razobličavajući oblike muške dominacije svetom, sve do besmislenog faličkog nadgornjavanja Bezosa i Ilona Maska čiji će organ/raketa prvi oploditi Mars. Uz sjajni ansambl pozorišta Deže Kostolanji uspeli smo da napravimo predstavu koja i po formi i po rezultatu predstavlja značajan događaj u našem istraživanju savremenog angažovanog teatra. Zato, dozvoljavam sebi da ozbiljnost kojom smo pristupili ovoj temi ne dopušta srozavanje na nivo naše politike i njihove banalizacije pitanja nataliteta.“

Društvo metastazirane korupcije

Mladenović je režirao Nušićevu Protekciju u Sarajevu, sto godina nakon što je tamo prvi put izvedena. Zašto, da li da bismo se smejali ili plakali?

„Na našu veliku žalost, mi živimo u državama u kojima satirična literatura ne zastareva“, kaže Mlaadenović. „Ako pogledate Sterijine Rodoljupce, Nušićeve komedije, genijalne satire Radoja Domanovića, dakle dela nastala pre više od jednog veka, videćete da su naše mentalitetske i društvene devijacije gotovo nepromenjene, da ništa nismo uradili da svoje najružnije osobine i obrasce ličnog i kolektivnog ponašanja korigujemo, već smo ih, van svake zdrave pameti, razvijali, usavršavali, proglasili neodvojivim delovima naših nacionalnih bića i na kraju ih okačili na sebe, kao neko besmisleno ordenje kojeg bi se normalni ljudi ili normalniji narodi stideli. Tako i naša Protekcija u Sarajevu nije stigla da bude zastarela komedija koja se izvodi povodom velikog jubileja Narodnog pozorišta, već je iznova postala satirični obračun sa društvom ličnog i političkog nemorala,

društvom metastazirane korupcije i pohlepe u kojem ideali stradaju u sudaru sa političkom realnošću. ’Sve je, brate, danas na prodaju -pravda, čast, moral, položaji, sve ima svoju cenu i sve nađe svog kupca na ovoj velikoj pijaci koju zovemo državom’, reći će Nušić u Dr-u, još jednoj svojoj nemilosrdnoj komediji.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com