Kad vlast preti: Psihološki rat protiv naroda

Komentarišući narastajuću građansku pobunu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić dramatično je izjavio da na „većoj strani političkog spektra rapidno raste bes“, a uskoro mu se pridružio njegov partijski kolega Vladimir Đukanović da su izjavom da su simpatizeri Srpske napredne stranke „kivni, ‘oće motke da uzmu, ‘oće da idu da ih polome kao slamčicu“, misle pod „slamčicom“ na građane koji protestuju.

Konačno, da niko ne bi imao nedoumice oko toga oko toga šta bi ove poruke trebalo da znače, pojasnio je voditelj TV Pink Predrag Sarapa koji je ćaskajući s gostima onako usput, kao da je reč o pijačnim temama, naveo da su ga trojica ljudi „koji su patriote“ pitali gde mogu da nabave oružje „da se brane“.

Takve izjave su vrsta pretnji, stvaranje straha, ali i stvaranje percepcije da je narod koji se nalazi „na većoj strani političkog spektra“ ljut i da postaje nepredvidiv, čime se može stvoriti opravdanje za dalju represiju, smatraju sagovornici „Vremena“.

Ohrabrivanje naprednjaka

Govoreći o Vučićevoj izjavi profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dušan Spasojević ocenio je da je ona s jedne strane vrsta pretnji ljudima koji su u protestu, ali i onima koji su razmišljali da im se pridruže, naročito zaposlenima u javnom sektoru.

„To je i vrsta ohrabrivanja i odgovora na pritiske iznutra, jer sigurno postoji deo birača Srpske napredne stranke koji je veoma nezadovoljan onim što se dešava. Zbog toga su uplašeni i zabrinuti, pa su samim tim i agresivni, i oni zagovaraju neka druga rešenja. Vućić je kroz tu izjavu pokušao da i njima nekako da za pravo. Ne govorimo o organizovanim napadima na studente već o ljudima koji vole Vučića, glasaju za njega i iskreno misle da se nama dešava neka vrsta obojene revolucije“, kaže Spasojević za „Vreme“.

On navodi da u Vučićevoj izjavi ima elemenata podstrekivanja na nasilje, i dodaja da sve što je Vučić od početka govorio ima te elemente.

„Kada se on pita zašto bi bila procesuirana osoba koja vozi automobil i udari nekoga ko stoji ispred automobila – to je vrsta podstrekivanja ili bar davanja za pravo da se tako reaguje“, kaže Spasojević.

Prema njegovom mišljenju i u ovom slučaju se vidi stalni problem kada su u pitanju Vučićeve izjave.

„Njegove prve tri rečenice su pomirljive, a sledeće tri su ratoborne i tako u krug. To je njegova konstantna taktika prema svim protestima poslednjih godina. Ima tu elemenata malo pretnji, malo podstrekivanja, malo opravdavanja i relativizacije nasilja“, kaže Spasojević.

Foto: Printskrin / N1

Đukanović ponekad klovn, ponekad strašilo

Kada je u pitanju Đukanović, Spasojević ukazuje da je taj poslanik SNS zadužen neku vrstu radikalizacij i pojačavanje onoga što kaže Vučić, tako da se najčešće može videti u kontekstu provociranja opozicione javnosti.

„Đukanović uvek tercira, ne radi to samostalno, i u tom terciranju ponekad pretera, zbog čega ga je Vučić i opominjao. Jednostavno, njegova uloga je da bude ponekad klovn, a ponekad strašilo vlasti, i to on radi na njemu specifičan način“, kaže Spasojević.

Govoreći o Sarapinoj izjavi Spasojević napominje da je u pitanju je front u kome „nešto govori zvanična politika, nešto tabloidi, a nešto Pink“.

Dodaje da ti akteri pritom „nemaju kreativnu slobodu“, ali je da šalju relativno unisone poruke koja imaju svoje slojeve.

„Nije se jednom desilo da Đukanović nešto objavi na Iksu, onda na Pinku razglabaju o tome i onda Vučić od toga napravi izjavu za mejnstrim medije. Takvim mehanizmom oni oblikuju poruku. Nisi svi delovi poruke upućeni svima, ali svako čuje ono što treba“, zaključuje Spaspjević.

Izazivanje straha, nesigurnosti i potencijalno nasilja

Psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho ludens“ Tamara Đorđević kaže „Vreme“ da analiza izjava Vučića, Đukanovića i Sarape ukazuje na različite psihološke tehnike i strategije koje se koriste kako bi se oblikovala percepcija i ponašanje javnosti.

Dodaje da svaka izjava ima specifičan cilj, ali sve dele zajedničku karakteristiku – izazivanje straha, nesigurnosti i potencijalno nasilja.

Navodi da u Vučićevoj izjavi možemo videti tendenciju da se kod slušaoca stvori percepcija da je narod koji se nalazi na većoj strani političkog spektra „ljut“ i da postaje nepredvidiv, čime se može stvoriti opravdanje za dalju represiju.

„U psihološkom smislu, ovakva izjava može biti pokušaj da se pobudi osećanje straha kod šire javnosti uz ojačavanje legitimnosti da se donesu drastičnije mere – od represije do nasilnih odgovora. Kroz ovu izjavu se implicira da ako su mnogi ljudi besni, onda je to opravdano, a masa besnih ljudi može biti viđena kao legitimna reakcija. U suštini, ovim se poručuje da je to ‘opšte mišljenje’ i da bi se i drugi mogli pridružiti, jer takav kolektivni bes mora biti ozbiljno shvaćen“, kaže Đorđević.

Upozorenje koje poziva na akciju

Ona ukazuje da Vučić kao predstavnik vlasti koristi svoju poziciju autoriteta da doprinese stvaranju osećanja straha i nesigurnosti u vezi s protestima.

„On se predstavlja kao neko ko razume ‘dublje’ socijalne i političke procese i daje preporuku, ili čak upozorenje, o tome šta bi moglo uslediti ako se bes nastavi širiti. U ovom kontekstu, njegova izjava deluje kao upozorenje koje poziva na akciju, ali ne nužno kroz dijalog“, kaže Đorđević.

Ona ističe da se u Đukanovićevoj izjavi jasno se vidi upotreba jezika koji koristi sliku nasilja, kao što su motke i lomljenje slamčice, i da ta izjava odražava kako Đukanović doživljava potencijalnu eskalaciju besa u fizičko nasilje.

Direktna manifestacija moći političara

Dodaje da Đukanovićeva izjava može da ukazje na svesnost o rastućem nezadovoljstvu i, da Đukanović njom možda pokušava da podstakne javnu percepciju o tome da su ljudi već na ivici strpljenja, spremni da dođu do ekstremnih rešenja.

„U psihološkom smislu, ovo je alarmantna slika kolektivne ljutnje. Ova izjava je jasna pretnja i predstavlja direktnu manifestaciju moći političara koji pokušava da zastraši narod. Govori o nasilju kao odgovoru na proteste, sugerišući da će vlast, odnosno moćnici, biti spremni da ‘polome’ bilo koji oblik otpora ili protivljenja. Korišćenje slike ‘slamčice’ kao nečega što je lako slomiti ima duboko psihološko značenje: cilj je smanjiti ozbiljnost protesta i pokazati da su oni „slabi“ i lako slomljivi“, kaže Đorđević.

Ona ističe da u ovom kontekstu, izjava o motkama i nasilju pokazuje očiglednu pretnju, pozivajući na nasilne odgovore vlasti prema onima koji se protive režimu.

Foto: Privatna arhiva

Tabloidna komunikacija

Đorđević ukazuje da se u Sarapinoj izjavi koristi se vrlo jednostavan jezik i ton, što je karakteristično za tabloidnu, svakodnevnu komunikaciju koja nije apstraktna i intelektualna, već direktna i konkretna.

„Korišćenje ovakvog jezika ima za cilj da stvori sliku konkretnih, ozbiljnih pretnji i akcija. Izjava je napravljena tako da odmah izazove uznemirenost ili paniku – ljudi koji traže oružje za ‘odbranu’ sugeriše da se sprema nasilje, što doprinosi širenju straha među publikom“, kaže Đorđević.

Ona navodi da se u sva tri slučaja upotrebljava retorika straha i pretnje, što bi se u aktuelnom kontekstu moglo videti kao podsticanje osećanja bespomoćnosti kod protestanata i potvrda dominacije vlasti.

„Sve tri izjave koriste različite nivoe sofisticiranosti jezika, gde je izjava predsednika Aleksandra Vučića najverovatnije upućena obrazovanijoj publici, dok je izjava Vladimira Đukanovića najverovatnije upućena publici koja je željna akcije. Izjava TV voditelja Predraga Sarape najverovatnije cilja na najširu populaciju gde je takav stil govora najefikasniji u privlačenju gledalaca koji ne analiziraju previše duboko informacije“, kaže Đorđević.

Prikazi koji igraju na emocije i strah

Ona upozorava da ta tri primera pokazuju različite načine na koje se informacije mogu oblikovati kako bi uticale na publiku – od suptilnih i ozbiljnih analitičkih prikaza, preko direktnih poziva na akciju, do senzacionalističkih prikaza koji igraju na emocije i strah.

„Psihološki gledano, poruka koja je poslata kroz ove tri izjave može imati dvojake efekte na ljude koji protestuju – s jedne strane, može izazvati osećanje straha i nesigurnosti koje bi moglo da demotiviše ljude, dok sa druge strane može podstaći još veći bes i eskalaciju protesta, ukoliko ljudi osete da je jedini način da se bore za svoja prava kroz ekstremne mere. U ovim izjavama prepoznaju se strategije koje koriste osnovne psihološke mehanizme kako bi oblikovale ponašanje i reakcije naroda i društva, sa ciljem da se očuva kontrola i moć u rukama onih na vlasti“, zaključuje Đorđević.