Jedna lepa izložba

Kako je Dragan Bjelogrić juče tačno primetio, ponekad se čini kao da živimo u zverinjaku, a ne u normalnoj državi. U godini za nama, stradalih u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, kao društvo nismo imali snage da se na vreme i dostojanstveno oprostimo od Ivane Simeonović Ćelić – znamenite srpske istoričarke umetnosti koja je preminula s proleća i čija će se komemoracija održati tek sutra na Fakultetu likovnih umetnosti u 12h.

Ivana Simeonović bila je moja draga komšinica na Dorćolu iz ulice Braće Jugovića, supruga davno počivšeg i danas pomalo zaboravljenog velikana nacionalne moderne umetnosti Stojana Ćelića, sa kojom me sticajem okolnosti spojio zajednički afinitet prema jedom drugom umetniku Miliji Nešiću. Svojevremeno iz nekog davno zaboravljenog fundusa Doma kulture Studentski grad iskopao sam čuvene Milijine “Mrdalice” iz filma “Tajvanska Kanasta”, restarurirao i potom izložio u “Parobrodu”.

Nekako istovremeno već vremešni ali vitalni Nešić je kao drugi dobitnik likovne nagrade “Stojan Ćelić” – Muzeja Zepter dobio svoju monografiju koju je sa Savom Popovićem napisala Ivana. To je za mene zapravo bilo jedno novo-otkriveno poglavlje istoriografije savremene umetničke scene jer je Ivana uz koleginicu Irinu Subotić bila njen najprominentniji kustos. Jednako kao i kolegu Ješu Denegrija najaktivniji biograf svih ličnosti koje su obeležile drugu polovinu dvadesetog veka i novi milenijum srpskog slikarstva, a nisu imanetno pripadali glavnom toku Pariske škole.

Štaviše, kada bi se tražila banalna komparacija kojom bi Ivanu predstavio laičkom čitaocu, usudio bih se da je uporedim sa Anom Vintur u kojoj potonja determiniše ne samo modni već celokupni umetnički život Njujorka. Ivana Simeonović Ćelić bila je direktor galerije i Muzeja Zepter od njihovog osnivanja 2010, kao i predsednica upravnog odbora fondacije Madelene Zepter . U srazu i saradnji ove dve žene tokom protekle decenije, nastala je ne samo najznačajnija, već takoreći i jedina privatna filantropska zadužbina. Iako im zvanična Srbija nikad nije, niti će odati priznanje za činjenicu da je nekadašnje zdanje Prve Hrvatske štedionice, potom JIK banka u Knez Mihailovoj 42, jedina nekretnina u ekonomskoj tranziciji koja je postala prostor privatne reprezentativne umetničke zbirke otvorene za javnost.

U svom poslednjem intervju datom upravo za Vreme 2021. godine  koleginici Nađi Ivanji Švab – gospođa Simeonović Ćelić govorila je o svojoj prevashodnoj misiji – likovnim akvizicijama, umetičkom skautingu i galerijskom kuriranju.

 „Vekovima su umetnici svrstavani po stilovima i pravcima, i tako je bilo do druge polovine prošlog veka. A onda je od transavangarde, koja se pojavila osamdesetih godina, došlo do velike disperzije. Umetnici se više ne mogu stavljati u kalupe, oni istina liče zato što vuku iste korene, mogu se praviti neke paralele među njima, ali je nemoguće razvrstavati ih po fiokama. O tome svedoči i naša kolekcija, koju, podvlačim, prikupljamo onako kako smo se dogovorili na početku: bez uticaja, ustupaka, sentimenta ili poklona kojima se, mimo umetničkih kriterijuma, ne gleda u zube. Ljuljamo pažljivo i s ljubavlju ovu zbirku i pokušavamo da budemo promoteri istinskih vrednosti. Mladi koje smo otkupljivali pre deceniju, dve i dalje su prisutni na likovnoj sceni, bore se, i to mnogo govori. Da ne verujem da je ovo što sada nabavljamo najbolje kod nas, ne bih se ovim poslom ni bavila. Zadovoljna sam što kada se osvrnem na ovu najnoviju postavku akvizicija, vidim da je reč o jednoj lepoj izložbi. Još jednom se potvrđuje deo dogovora iz vremena kada smo započinjali ovu priču, da će naše aktivnosti koštati, ali će donositi visok nivo i mi ćemo biti značajan faktor naše kulture i ozbiljan uvid u ono bitno što se događa na savremenoj likovnoj sceni.“

Dodao bih da je tokom cele decenije kao bivša profesorka Ivana Simeunović Ćelić ustanovila praksu da obilazi studentske izložbe na Fakultetu likovnih umetnosti i otkupi poneki rad koji joj se naročito dopadne, ali nije bila uskogruda ni prema tzv primenjašima.

Ivana Simenunović rodila se 1947. u Beogradu. Studirala je Istoriju umetnosti na Filozofskom i romanistiku na Filološkom fakultetu na Beogradskom univerzitetu. Dvanest godina bila je bibliotekar FLU, potom i redovni profesor na istom fakultetu Univerziteta umetnosti. Njen afinitet bila je apstraktna umetnost, napisala je desetine knjiga i monografija što najčešće samostalno, što u koautorstvu sa Irinom, Ješom i drugima – naslovi: Stojan Ćelić, Milija Nešić, Milo Milunović, Olga Jančić, Vera Damjanović, Slavoljub Caca Radojčić, Bogoljub Jovanović, Vojin Simeonović.

Nažalost podelila je sudbinu svojih starijih kolega Lazara Trifunovića, Pavla Vasića i Miodraga B. Protića, ignorisanja počasti u revalorizaciji naučne delatnosti i satisfakciji njihovog muzeološkog samopregora, od strane srpske države i akademske zajednice koja kao da priznaje samo srpsku srednjovekovnu crkvenu umetnost i donekle delo Save Šumanovića kao žrtve ustaškog zločina.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com