Foto: AP Photo/Czarek Sokolowski
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao da su sve srećne porodice iste, a one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Ali za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine
Od kada se svet prošlog četvrtka probudio u novoj noćnoj mori, ukrajinskom ratu, iz te zemlje je već izbeglo oko milion ljudi. Procene UNHCR-a i Evropske unije su da će, ako rat potraje, što je već izvesno, najmanje četiri miliona Ukrajinaca pokušati da spas nađe bežeći u druge države.
Do sada je oko polovina izbeglih prešla u Poljsku, svoje granice su otvorile i drugi susedi Ukrajine – Mađarska, Rumunija, Slovačka, Moldavija – a ukrajinske izbeglice primaju i sve druge evropske zemlje.
Otvoreni su prihvatni centri, izbeglice čekaju na granicama i pomažu im mnogobrojne vladine i nevladine organizacije, volonteri, kao i građani iz drugih evropskih država koji im nude besplatan prevoz, smeštaj. I to jeste divan primer solidarnosti sa ljudima koji beže od užasa rata, Evropa je u tome jedinstvena, prvi put posle ko zna koliko vremena.
Slični primeri solidarnosti, mada mnogo ređi, zabeleženi su i 2015. godine, u vreme jedne druge izbegličke krize, koja iz ove perspektive izgleda kao davna prošlost. Kada su evropske granice pukle pod pritiskom, i stotine hiljada nevoljnika iz ratom i bedom urušenih azijskih i afričkih država preko Balkana nagrnule ka Zapadnoj Evropi, svet su obišle i slike iz Mađarske, koja je pokušala da ih zaustavi tako što je obustavila železnički saobraćaj prema Austriji. I tada su ljudi iz mnogih evropskih država dolazili do Budimpešte ili mađarsko-austrijske granice, svojim automobilima prevozili izbeglice do svojih domova ili prihvatnih centara u Nemačkoj, Austriji, skandinavskim zemljama…
Nije solidarnost potrajala dugo, Evropa se konsolidovala i počela da diže zidove, ograde od bodljikave žice, a najžešći u otporu da izbeglice prime, odvraćajući ih golom silom, pogrdama i porukama da nisu dobrodošli su Mađarska, Poljska, Rumunija…, baš one države koje sada širom otvaraju granice za izbeglice iz Ukrajine.
Tako i danas desetine hiljada očajnika iz Azije i Afrike, manje-više zaboravljenih, čeka pred istim preprekama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, pokušavajući da se nekako dokopa Evrope koju sanjaju kao mesto gde će im početi mirna i sigurna nova budućnost. I trpe maltretiranje, batine, uvrede pokušavajući da pređe granice „tvrđave Evrope“.
Jeste, naravno, dirljiva i lepa solidarnost koju pokazuje Evropa prema izbeglicama iz Ukrajine (doduše, ima vesti da preko ukrajinskih granica mnogo teže puštaju tamnoputa ljude, mahom studente iz afričkih i azijskih zemalja koji su se tamo zatekli). I valjda to ovoga puta neće biti slučaj, da empatija traje dok se ljudi ne zasite strašnih slika, pa oguglaju i postanu ravnodušni. Iskustvo, nažalost, kaže da se uvek tako dešava. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da izbeglice iz Ukrajine mogu da računaju na tromesečnu pomoć u plaćanju troškova i smeštaju, a da se nakon toga moraju uklopiti u mađarsko društvo i potražiti posao.
Ali, na stranu zebnja od toga da će solidarnost sa izbeglicama iz Ukrajine biti sve manja što sukob bude duže trajao, teško je ne pomisliti sa gorčinom i mučninom da je, za ogroman broj ljudi, osnovna razlika između izbeglica iz Ukrajine i onih koji u neprekinutom talasu dolaze iz Azije i Afrike samo boja kože (dobro, i religija). Kako to brutalno iskreno izlete nekom novinaru pre nekoliko dana (parafrazirano), Ukrajinci su beli i civilizovani, „one druge“ izbeglice nisu ni jedno ni drugo.
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao ono čuveno da su sve srećne porodice iste, a da su one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Vučić je najavio novi zakon „Konačno svoj na svome“ kojim će biti omogućeno građanima da za nekoliko stotina evra legalizuju neuknjižene objekte. Iako će zakon važiti za sve, ostaje sumnja da će se najviše okoristiti naprednjački biznismeni sa hiljade novoizgrađenih i planiranih kvadrata
Priča o Vučiću kao „superzvezdi u Kini“ ponovo je aktuelna, ovog puta zbog Dragana J. Vučićevića koji je obukao majicu sa brojem 577 – koji se na kineskom izgovara slično kao prezime predsednika Srbije. I Vučić je nedavno iz Kine govorio kako je „Vućići“ u toj zemlji praktično postao sinonim za Srbiju
Briga o Republici Srpskoj i evropski put bile su teme Vučićevog govora na sednici Saveta za saradnju Srbije i Republike Srpske koja je održana odmah posle vojne parade
Dodik je zakasnio, ali mu je ipak oslobođeno mesto do Vučića, na paradi je izvedena pokazna vežba iako joj tu nije mesto, 50 posto vojnih sredstava je bilo iz prošlog veka – utisci su koje građani nisu imali prilike da čuju o najnovijoj vojnoj paradi u Beogradu
Na zvaničnom sajtu VJT Beograd piše da je student Dimitrije Dimić iz Niša u bekstvu. Dimić se javio iz kućnog pritvora gde je sa nanogicom još od avgusta
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
