Foto: AP Photo/Czarek Sokolowski
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao da su sve srećne porodice iste, a one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Ali za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine
Od kada se svet prošlog četvrtka probudio u novoj noćnoj mori, ukrajinskom ratu, iz te zemlje je već izbeglo oko milion ljudi. Procene UNHCR-a i Evropske unije su da će, ako rat potraje, što je već izvesno, najmanje četiri miliona Ukrajinaca pokušati da spas nađe bežeći u druge države.
Do sada je oko polovina izbeglih prešla u Poljsku, svoje granice su otvorile i drugi susedi Ukrajine – Mađarska, Rumunija, Slovačka, Moldavija – a ukrajinske izbeglice primaju i sve druge evropske zemlje.
Otvoreni su prihvatni centri, izbeglice čekaju na granicama i pomažu im mnogobrojne vladine i nevladine organizacije, volonteri, kao i građani iz drugih evropskih država koji im nude besplatan prevoz, smeštaj. I to jeste divan primer solidarnosti sa ljudima koji beže od užasa rata, Evropa je u tome jedinstvena, prvi put posle ko zna koliko vremena.
Slični primeri solidarnosti, mada mnogo ređi, zabeleženi su i 2015. godine, u vreme jedne druge izbegličke krize, koja iz ove perspektive izgleda kao davna prošlost. Kada su evropske granice pukle pod pritiskom, i stotine hiljada nevoljnika iz ratom i bedom urušenih azijskih i afričkih država preko Balkana nagrnule ka Zapadnoj Evropi, svet su obišle i slike iz Mađarske, koja je pokušala da ih zaustavi tako što je obustavila železnički saobraćaj prema Austriji. I tada su ljudi iz mnogih evropskih država dolazili do Budimpešte ili mađarsko-austrijske granice, svojim automobilima prevozili izbeglice do svojih domova ili prihvatnih centara u Nemačkoj, Austriji, skandinavskim zemljama…
Nije solidarnost potrajala dugo, Evropa se konsolidovala i počela da diže zidove, ograde od bodljikave žice, a najžešći u otporu da izbeglice prime, odvraćajući ih golom silom, pogrdama i porukama da nisu dobrodošli su Mađarska, Poljska, Rumunija…, baš one države koje sada širom otvaraju granice za izbeglice iz Ukrajine.
Tako i danas desetine hiljada očajnika iz Azije i Afrike, manje-više zaboravljenih, čeka pred istim preprekama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, pokušavajući da se nekako dokopa Evrope koju sanjaju kao mesto gde će im početi mirna i sigurna nova budućnost. I trpe maltretiranje, batine, uvrede pokušavajući da pređe granice „tvrđave Evrope“.
Jeste, naravno, dirljiva i lepa solidarnost koju pokazuje Evropa prema izbeglicama iz Ukrajine (doduše, ima vesti da preko ukrajinskih granica mnogo teže puštaju tamnoputa ljude, mahom studente iz afričkih i azijskih zemalja koji su se tamo zatekli). I valjda to ovoga puta neće biti slučaj, da empatija traje dok se ljudi ne zasite strašnih slika, pa oguglaju i postanu ravnodušni. Iskustvo, nažalost, kaže da se uvek tako dešava. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da izbeglice iz Ukrajine mogu da računaju na tromesečnu pomoć u plaćanju troškova i smeštaju, a da se nakon toga moraju uklopiti u mađarsko društvo i potražiti posao.
Ali, na stranu zebnja od toga da će solidarnost sa izbeglicama iz Ukrajine biti sve manja što sukob bude duže trajao, teško je ne pomisliti sa gorčinom i mučninom da je, za ogroman broj ljudi, osnovna razlika između izbeglica iz Ukrajine i onih koji u neprekinutom talasu dolaze iz Azije i Afrike samo boja kože (dobro, i religija). Kako to brutalno iskreno izlete nekom novinaru pre nekoliko dana (parafrazirano), Ukrajinci su beli i civilizovani, „one druge“ izbeglice nisu ni jedno ni drugo.
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao ono čuveno da su sve srećne porodice iste, a da su one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Dok Srbija u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom znatno zaostaje za Albanijom i Crnom Gorom, Aleksandar Vučić pred svoj put za Brisel predlaže da svi zajedno uđu u EU. Vidimo se tamo, poručuje mu Milojko Spajić
Studenti Pravnog fakulteta protestom „365 dana traženja pravde“ obeležili godišnjicu početka blokade na tom fakultetu
Službena beleška tužiteljke Prvog osnovnog javnog tužilaštva otkriva da joj je 5. novembra onemogućeno da izvrši uviđaj na prostoru Ćacilenda, iako je postojala prijava o teškom krivičnom delu. Dokument baca novo svetlo na postupanje policije tokom protesta
Korisnici Orion telekoma ponovo su izgubili N1. Da li je ovo trajno isključenje i ima li veze sa time što je pretplatnike ove firme preuzela firma koju treba da kupi Telekom - pre samo nedelju dana
Prema najnovijem izveštaju platforme CIVICUS Monitor, Srbija je u 2025. godini pala iz kategorije „opstruiranog” u status države „pod represijom”, što podrazumeva ozbiljna ograničenja slobode izražavanja, okupljanja i udruživanja
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
