Foto: AP Photo/Czarek Sokolowski
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao da su sve srećne porodice iste, a one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Ali za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine
Od kada se svet prošlog četvrtka probudio u novoj noćnoj mori, ukrajinskom ratu, iz te zemlje je već izbeglo oko milion ljudi. Procene UNHCR-a i Evropske unije su da će, ako rat potraje, što je već izvesno, najmanje četiri miliona Ukrajinaca pokušati da spas nađe bežeći u druge države.
Do sada je oko polovina izbeglih prešla u Poljsku, svoje granice su otvorile i drugi susedi Ukrajine – Mađarska, Rumunija, Slovačka, Moldavija – a ukrajinske izbeglice primaju i sve druge evropske zemlje.
Otvoreni su prihvatni centri, izbeglice čekaju na granicama i pomažu im mnogobrojne vladine i nevladine organizacije, volonteri, kao i građani iz drugih evropskih država koji im nude besplatan prevoz, smeštaj. I to jeste divan primer solidarnosti sa ljudima koji beže od užasa rata, Evropa je u tome jedinstvena, prvi put posle ko zna koliko vremena.
Slični primeri solidarnosti, mada mnogo ređi, zabeleženi su i 2015. godine, u vreme jedne druge izbegličke krize, koja iz ove perspektive izgleda kao davna prošlost. Kada su evropske granice pukle pod pritiskom, i stotine hiljada nevoljnika iz ratom i bedom urušenih azijskih i afričkih država preko Balkana nagrnule ka Zapadnoj Evropi, svet su obišle i slike iz Mađarske, koja je pokušala da ih zaustavi tako što je obustavila železnički saobraćaj prema Austriji. I tada su ljudi iz mnogih evropskih država dolazili do Budimpešte ili mađarsko-austrijske granice, svojim automobilima prevozili izbeglice do svojih domova ili prihvatnih centara u Nemačkoj, Austriji, skandinavskim zemljama…
Nije solidarnost potrajala dugo, Evropa se konsolidovala i počela da diže zidove, ograde od bodljikave žice, a najžešći u otporu da izbeglice prime, odvraćajući ih golom silom, pogrdama i porukama da nisu dobrodošli su Mađarska, Poljska, Rumunija…, baš one države koje sada širom otvaraju granice za izbeglice iz Ukrajine.
Tako i danas desetine hiljada očajnika iz Azije i Afrike, manje-više zaboravljenih, čeka pred istim preprekama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Grčkoj, pokušavajući da se nekako dokopa Evrope koju sanjaju kao mesto gde će im početi mirna i sigurna nova budućnost. I trpe maltretiranje, batine, uvrede pokušavajući da pređe granice „tvrđave Evrope“.
Jeste, naravno, dirljiva i lepa solidarnost koju pokazuje Evropa prema izbeglicama iz Ukrajine (doduše, ima vesti da preko ukrajinskih granica mnogo teže puštaju tamnoputa ljude, mahom studente iz afričkih i azijskih zemalja koji su se tamo zatekli). I valjda to ovoga puta neće biti slučaj, da empatija traje dok se ljudi ne zasite strašnih slika, pa oguglaju i postanu ravnodušni. Iskustvo, nažalost, kaže da se uvek tako dešava. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da izbeglice iz Ukrajine mogu da računaju na tromesečnu pomoć u plaćanju troškova i smeštaju, a da se nakon toga moraju uklopiti u mađarsko društvo i potražiti posao.
Ali, na stranu zebnja od toga da će solidarnost sa izbeglicama iz Ukrajine biti sve manja što sukob bude duže trajao, teško je ne pomisliti sa gorčinom i mučninom da je, za ogroman broj ljudi, osnovna razlika između izbeglica iz Ukrajine i onih koji u neprekinutom talasu dolaze iz Azije i Afrike samo boja kože (dobro, i religija). Kako to brutalno iskreno izlete nekom novinaru pre nekoliko dana (parafrazirano), Ukrajinci su beli i civilizovani, „one druge“ izbeglice nisu ni jedno ni drugo.
Možda je Tolstoj bio u pravu kada je napisao ono čuveno da su sve srećne porodice iste, a da su one nesrećne uvek nesrećne na različite načine. Za izbeglice to ne važi, izbeglička nesreća je uvek, i svuda, potpuno ista. Valjalo bi da se toga seti svako koga potresu slike iz Ukrajine.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Predsednik Srbije izjavio je da građani na lokalnim izborima 29. marta treba da glasaju „po svojoj savesti“, uz poruku da Srpska napredna stranka očekuje pobedu u svih deset opština u kojima se izbori održavaju
Koliko je Beograd pod SNS-om bezbedan i da li mu je potrebna gradska policija, bile su neke od tema prve tribine Vremena „Beograd, pa malo je i naš“. Učesnici su upozorili i da prestonica danas nema gotovo nikakve nadležnosti u oblasti bezbednosti
Tužilaštvo u Sloveniji podiglo je optužni predlog protiv Porfirija zbog zlostavljanja sveštenika na radnom mestu, piše portal Nova
Profesor međunarodnog javnog prava Dejan Mirović tvrdi da vlast u Beogradu snosi odgovornost za procese koji vode integraciji srpskih institucija u kosovski sistem
Koalicija „Promena u koju verujemo“ podnela je krivičnu prijavu protiv Ane Brnabić zato što, oglušujući se o zakon, zloupotrebljava položaj predsednice Narodne skupštine i ne raspisuje ponovljene lokalne izbore u Zaječaru
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
