Fahri Musliu: Bekim Fehmiu smeta i Beogradu i Prištini

„I Beogradu i Prištini Bekim Fehmiu je tu samo kad im treba, a kad oni trebaju njemu, nigde ih nema“, kaže za portal „Vremena“ Fahri Musliu, jedan od autora i scenarista dugometražnog dokumentarnog filma o jednom od najvećih glumaca ovih prostora – Bekimu Hehmiu.

Naime, ni Beograd ni Priština nisu prihvatili da, uprkos obećanjima, podrže realizaciju filma „Bekim Fehmiu“.

U 66 minuta film sažima život i stvaralaštvo jednog od najvećih glumaca bivše Jugoslavije albanskog porekla sa Kosova, kroz priče njegovih kolega glumaca, reditelja, prijatelja, porodice, filmskih kritičara iz Beograda, Prištine, Prizrena, Tirane, Skadra, Sarajeva, Zagreba, Italije.

„Film je pri kraju, ostalo je da dovršimo neke finese. Realizovali smo ga svojim novcem i dugovima, verujući da će nam obe zainteresovane strane pomoći“, priča Fahri Musliu.

Foto: FoNet

Ovog februara poslao je mejlove, kaže, „kabinetima predsednika Vučića, premijerke Brnabić i Ministarstvu kulture, ali niko nije odgovorio. Nezvanično sam saznao da su ih primili.“

Snimljeno je oko 600 minuta materijala, s namerom da se pretoče u TV seriju. „Iskreno, gubimo nadu da ćemo uspeti. U aktuelnim političkim okolnostima ni Beograd ni Priština nisu voljni da priznaju da je upravo Bekim Fehmiu jedna od neporecivih spona između dva naroda i zajednička nit koja ne povezuje samo kinematografiju i pozorište, već i kulturu u celini“.

Musliu je autor i monografije „Bekim Fehmiu – kosovski Odisej“. Priča da je štampanje prvog izdanja omogućio jedan kosovski biznismen, a drugo izdanje, na srpskom jeziku, Musliu pokušava da objavi još od 2018. godine.

„Ponudio sam je ’Službenom glasniku’, i Jelena Trivan  tadašnja direktorka tog izdavača, bila je oduševljena. Početkom 2020. mi je rekla da ipak ne mogu da dobiju novac za štampanje. Tražio sam sastanak kod Gorana Vesića, tadašnjeg zamenika gradonačelnika Beograda, nije me primio. Ni Ivan Karl, tadašnji gradski sekretar za kulturu, nije imao vremena da porazgovaramo o Bekimovoj monografiji. Zatim sam otišao u Filmski centar Srbije (FCS), i doskorašnji direktor Gordan Matić je bio oduševljen, odmah je prihvatio, kao i Miroljub Stojanović urednik izdavačke delatnosti FCS-a. Posle kratkog vremena su mi javili da je predlog prošao kroz sve njihove organe i da će FCS tražiti novac od ministarstva kulture kako bi objavili drugo izdanje.“

Oktobra prošle godine FCS je javio Musliu da nisu uspeli da nađu novac za objavljivanje monografije o Bekimu Fehmiu.

„Mislim da je FCS uradio što je mogao. I mislim da je ovakvo ponašanje prema Bekimu Fehmiu, baš u ovom trenutku, i baš zato što je taj trenutak ovoliko težak, velika sramota. Svi znamo zašto. Kakve veze ima veliki Bekim sa ovim što nam se događa? Baš nikakve. Da li bi objavljivanje monografije bio plus za Srbiju u očima sveta? Bio bi. Da li bi zajednička produkcija Prištine i Kosova filma o čoveku koji je proslavio obe te teritorije bio plus i u očima sveta i u očima dva naroda? Bio bi. Ali izgleda da ne vredi.“

Film „Bekim Fehmiu“ sniman je skoro tri godine, a titlovan je na četiri jezika – albanski, srpski, italijanski i engleski. Kao koscenarista i reditelj potpisuje ga mladi kosovski filmski reditelj Valjmir Tertini, višestruko nagrađivani učesnik brojnih festivala i odnedavno član Evropske filmske akademije, a producenti su albanska producentska kuća Cinemania iz Tirane i kosovski VivFilms. Film je delimično finansirao Centar nacionalne kinematografije Albanije, Fondacija za Otvoreno društvo u Beogradu i Prištini, opština Prizren i neki pojedinci.

Možda bi nadležne u Beogradu trebalo uputiti na Vikipediju. Tamo piše da je Bekim Fehmiu samoinicijativno prestao da se bavi glumom 1987. godine „u znak protesta zbog antialbanske propagande“. Isto to govorio je i u retkim intervjuima.

A do tada, Bekim Fehmiu je mnogo učinio za ovdašnju kinematografiju. Zbog Belog Bore, uloge u „Skupljačima perja“ filma Aleksandra Petrovića nominovan je za „Zlatnu palmu“ i za „Oskar“. Dobio je glavnu ulogu u italijanskoj TV seriji „Odisej“ i postao prvi glumac koji je u vreme komunizma snimao na zapadu. Glumio je na sedam jezika, imao je ugovor sa Dinom de Laurentisom.

Počinio je samoubistvo u svom stanu u Beogradu, 15. juna 2010. godine, a njegov pepeo rasut je u Prizrenu u reku Bistricu.

„Planirali smo i nadali se da ćemo imati regionalnu premijeru filmu sad, u junu, u mesecu kad je rođen i kad se ubio, ali – nismo uspeli. Prvo u Prizrenu gde je proveo detinjstvo i mladost, pa u Tirani, Skadru gde je jedno vreme živeo, zatim u rodnom Sarajevu, Zagrebu i Beogradu, za koji su vezane neke od njegovih najvećih uloga“, kaže Fahri Musliu.

Izvor: FoNet

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com