Složene kockice

Javnosti i bivše i sadašnje Jugoslavije Bekim Fehmiu najpoznatiji je po ulogama Belog Bore u filmu „Skupljači perja“ Saše Petrovića i Odiseja iz istoimene serije. Izdavač ga predstavlja kao prvog albanskog akademskog pozorišnog i filmskog glumca koji je igrao širom SFRJ. Kritičari i istoričari filmske umetnosti ocenili su ga kao glumca koji je promenio istoriju naše kinematografije. Bio je jedini glumac iz istočnoevropskih zemalja koji je snimao na zapadu gotovo dvadeset godina „probijajući gvozdenu zavesu sve do pojave Gorbačova i pada Berlinskog zida“, kako je ocenio Frančesko Skardamalja, italijanski pisac i producent filma „Dete po imenu Isus“ Franka Rosija, u kome je Fehmiu igrao lik svetog Josifa. Imao je dugogodišnji ugovor sa italijanskim producentom Dinom de Laurentisom, sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Dirkom Bogartom, Šarlom Aznavurom, Irenom Papas, Klaudijom Kardinale, Kendis Bergen… Živeo je život velike glumačke zvezde. Odrekao ga se dobrovoljno i samoinicijativno, 1987. godine. Memoare u kojima opisuje život od rođenja u Sarajevu, pa do početka rada u Drami Prištinskog pozorišta završio je dve godine pre toga, 1985. godine.

Bekimu Fehmiu je, kako sam kaže, teško da se prilagodi promeni koju je u njegov život, čoveka gotovo zaboravljenog od javnosti, knjiga unela. Sva ta iznenadna, kako je naziva, zainteresovanost za njega, pozivi novinara pojačali su mu dugogodišnje srčane tegobe. Zato je na ovaj razgovor pristao nakon više poziva (u kojima je ljubazno posredovala gospođa Fehmiu, Branka Petrić, glumica, zdušno objašnjavajući u kakvoj je delikatnoj situaciji njen suprug i šta sve proživljava) izvinjavajući se da je dao časnu reč izdavaču da će govoriti prvo za B92, i zamolio (uslovio) da na pitanja odgovori pismeno i da uz intervju objavimo neku od njegovih starih fotografija – na njima je lep. Za ovaj drugi uslov, verujte na reč, nema razloga.

Nastavak „Blistavog i strašnog“ je napisan. Da li će i kada biti objavljen, zavisi od rezultata prvog dela knjige. Izdavač očekuje najbolje. Dejan Ilić, urednik Samizdata, na promociji je pretpostavio da će „za većinu nas ovo biti sasvim novo jer niko od nas nema predstavu kako su živeli Albanci u tom periodu“, istakavši da „to što je neko veliki glumac ne mora da znači da je veliki pisac, ali u ovom slučaju to jeste tako“. Bekim Fehmiu nije bio na promociji knjige koju je napisao zato što smatra da time omogućava „svakom zainteresovanom novinaru da postavi svoja pitanja“, ali ne objašnjava zašto misli da promocije nisu dovoljno dobro mesto za to. Na pitanja „Vremena“, odgovarao je ovako:

„VREME„: Knjigu uspomena završili ste još 1985. godine. Zašto je objavljujete baš sad?

BEKIM FEHMIU: Sve kockice su se složile. Nismo mi uvek gospodari svega. Zašto ste se vi rodili određenog dana, od određenih roditelja, na određenom mestu?

Javno ste se oprostili od glume kao znak protesta zbog antialbanske propagande. Šta ste time postigli?

Sva ona telefoniranja od Triglava do Đevđelije posle oproštajnog intervjua u Politici, aprila 1987. godine, pohvale za hrabrost, čestitanja, ništa mi nisu značili. Moj predosećaj, upozorenje, naročito sa pesmom Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata, koji kaže, „Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova…“ a završava sa „O dajte meni, samo još šaku zraka, i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast“, ništa nije značilo. Postigao sam nulu, jednu apsolutnu nulu u atmosfri jahača apokalipse, prošavši kroz veliku duševnu patnju. Postigao sam ono, kao Stefan Cvajg u „Jučerašnjem svetu“, izolaciju, usamljenost. To me nateralo da zapisujem dalja sećanja.

Šta mislite da je uzrok neslaganja srpskog i albanskog naroda?

Ja nisam naučnik. U zapisima Dimitrija Tucovića koje je napisao još 1912. godine rekao je da su Albanci najveći prijatelji Srba. U sjajnim knjigama profesorke sociologije i filozofije umetnosti Jasmine Udovički iz Bostona (SAD) Kosovo – politika konfrontacije i Srbi i Albanci kroz vekove, profesora Petrita Imamija u najnovijim izanjima Samizata možete naći odgovore na mnoga pitanja.

Na kraju knjige „Blistavo i strašno„, vaš sin, Uliks Fehmiu, o vama je napisao da ste i vi iskusili nemilost političara prema porodici Fehmiu koja se prvo ispoljila na vašem ocu, jednom od glavnih ljudi ustanka albanskog naroda protiv Turaka 1912. godine, kome od tada nijedna vlast nije oprostila što se posvetio prosvećivanju albanskog naroda. Naime, vama je, odlukom političara, na samom početku karijere oduzeta stipendija Prištinskog pozorišta. Kasnije ste, međutim, kako vas predstavlja izdavač, zbog uspeha u inostranstvu postali ponos države. Molim vas, opišite vaše iskustvo o odnosu pojedinca i države.

Nikada volja i snaga političara nije mogla da me slomi u nameri ostvarivanja svog životnog cilja i nije istina da su me političari proglasili ponosom države, jer da je tako onda bi mi sigurno dodelili neku od nagrada, makar Oktobarsku.

Vi ste, sa ekrana i scene, kako se to uobičajeno kaže, plenili ženska srca. Koliko fizički izgled utiče na karijeru glumca?

Fizički izgled može samo delimično da utiče. Ono glavno što utiče jeste unutrašnje bogatstvo glumca, ono duhovno, duševno i intelektualno. Zar je Dastin Hofman lep glumac? Ali kakva lepota i čar izbija iz njegovih kreacija!

Šta za vas znači besa?

Ne za mene, već za sve Albance besa je bila najviša ljudska etička vrednost. Besa je bila jača nego bilo koji ugovor. Zbog te bese kroz istoriju Albanci su plaćali svojim glavama i zbog svojih zabluda. To je ono što je najviše krasilo albanski narod, u okruženju sa svetom. Takvu besu je imao i moj profesor dr Miloš Đurić, čiji je ceo život bio čas iz etike.

U svojim uspomenama opisujete tradicionalni način života i porodicu tonom izuzetnog poštovanja. Da li tradicija opterećuje?

Ne, ako se ona poštuje, kultiviše i ne nameće silom drugom. Naprotiv, vidite, kćerka reditelja Berta Kenedija, u čijem sam filmu Dezerter igrao, bila je član nekog društva u Los Anđelesu gde su se igrale srpske narodne igre. Gospodin Bert me je zamolio ako mogu da mu nabavim našu narodnu nošnju. Dao mi je mere svoje kćerke. U Narodnoj radinosti u Knez Mihailovoj ulici kupio sam kompletnu šumadijsku narodnu nošnju od opanaka do jeleka. Gospodin i gospođa Kenedi nisu mogli da nađu prave reči zahvalnosti, a radost kćerke je bila neopisiva. Ono što je najlepše, upravo je različitost tradicije koja čoveka obogaćuje i raduje.

Da li posećujete vaše, kako je u Prištini?

Kako da ne. Pet, šest meseci provodim u Prizrenu i Prištini. Bio sam prošle godine. U Prizrenu, od 1999, ona božanstvena Šaip-pašina kuća u kojoj sam živeo, više ne postoji. Zapaljena je. Hvala Bogu, postojaće zauvek u mojoj knjizi kao i grad Prizren. U Prištini je bio haos.

Kako vi govorite o umetnosti? Da li kao Eli For koga ste citirali u knjizi?

Apsolutno. On kaže: „Umjetnost je poziv na duhovnu zajednicu ljudi… Govoreći nam o čovjeku ona nam otkriva nas same.“ Koliko naših umetnika bez osećanja inferiornosti ravnopravno učestvuju i u duhovnom stvaralaštvu sveta. Pomenuću mlađu generaciju, kao Mikija Manojlovića, Miru Furlan, Radeta Šerbedžiju, Anicu Dobru, Slobodana Šnajdera, Boru Ćosića, Davida Albaharija, Dragana Velikića… Koliko romana, drama je napisano koje otkrivaju nas same juče i danas? Recimo Beogradska trilogija Biljane Srbljanović, Potpalublje Vladimira Arsenijevića, Profesionalac, Lari Tompson, Kontejner Duška Kovačevića, pa evo i najnovija premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Paviljoni, Milene Marković, koja je dobila nagradu u Beču. A naravno, i mnogi drugi koje nisam pomenuo. Pa zar nije u pravu Eli For: „Umjetnik to smo mi sami…“