Dan kada je Srbija pronašla svoj glas

Juče je bio petak, sto sedamdesti dan od stradanja ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu, peti dan blokada RTS-a. U njemu se desilo toliko toga da je nemoguće sve ni pobrojati, ali se to može reći i za praktično bilo koji drugi dan u ovih frenetičnih pet meseci. Ipak, u tom danu, na onoj terasi između Abardareve i Takovske ulice, negde predveče, dogodilo se nešto što daleko prevazilazi dnevno-političke događaje, stranke i njihove interese, pa čak i same studentske proteste, nešto čega ćemo posledice, siguran sam, tek početi da osećamo u punom obimu u vremenu pred nama.

Bio je to kratak govor jednog vojnog veterana okupljenima na blokadi ispred RTS-a.

U danu kada je…

Desio se to u danu kada je Srbija dočekala svojih sedamdeset devetoro super-heroja koji su prešli Prokletije svoje generacije, pa se vratili iz Strazbura ostavivši tamo poruku da svoju zemlju žele da učine uređenom i pravednom makar onoliko koliko su to zemlje Evrope kroz koje su prošli.

Pored njih bio je i još jedan tužan momak sa sasvim drugačijom agendom i zadatkom, ali ta bledunjava senka na inače blistavom poduhvatu samo je dodala kontrast koji je omogućio da se sve još jasnije sagleda, baš kao što slikari u belu boju dodaju kap crne da se belina dodatno istakne.

U danu kada neki mahniti ljudi privode rektora Beogradskog univerziteta, još uvek vodeći neku samo njima znanu bitku, bitku koja je izgubljena još 15. marta pred pola miliona svedoka, bitku za koju više nemaju protivnika, jer su njihovi protivnici poprište takvih borbi već napustili. Otišli su oni na sasvim drugo mesto, u prostor u kome se sada rešavaju mnogo dublji problemi od onih dnevo-političkih, gde takve pijačne i pilićarske bitke više nemaju nikakvog smisla.

U danu kada hrišćani po kućama farbaju jaja, grickaju neke semenke i po koje parče ribe, sve jednako merkajući onu plećku u frižideru spremnu za rernu.

U danu kada studenti FON-a, nadamo se samo deo njih, šalju razočarano ljubavno pismo Kgb-u – “izdali ste poverenje srpskog naroda”. Razočarani su što ih je ruska obaveštajna služba napustila i bizarnim izveštajem o upotrebi zvučnog topa na demonstracijama 15. marta javno izjavila ljubav srpskim vlastima.

U danu kada na barikadama u Košutnjaku, u Takovskoj i Abardarevoj građani i studenti iz cele zemlje svojim telima sprečavaju da iz studija i zgrada koje su okružili ne pokulja nova doza otrova i dezinformacija.

Ispred kaveza sa zmijama

I baš u jednom takvom danu, baš tu ispred RTS-a, na zgarištu istine, poštenja i ljudskosti, gde čast, patriotizam i profesionalizam ne stanuju odavno, tu u polumraku, na stepenicama koje spajaju Takovsku i Taš, stajala je postrojena grupa veterana iz ratova za jugoslovensku zaostavštinu. Bile su to one stepenice, evo još jedne slučajnosti, niz koje je silazio Čavke u filmu Geto iz ’95. Ivana Markova i Mladena Matičevića i glasom Miška Bilbije naglas razmišljao o ulozi koju RTS ima u rastakanju našeg društva i pothranjivanju svega najgoreg u njemu.

“Kad god prolazim pored Televizije, uvek me obuzme osećaj koji sam kao klinac imao ispred staklenog kaveza sa zmijama… Zanima me zašto su nas (ta) stvorenja sve ove godine trovala… Kada pomislim da su možda verovali da rade nešto dobro za svoj narod, setim se da su ih ’92. murija i snajperi čuvali od dvesta soma Beograđana. Ostaje da su stvorenja sve to radila i da i dalje rade samo zbog kinte.”

Levo od grupe veterana, na ogradi terase bio je zakačen transparent sa natpisom “Pazar je svijet”. Malo niže niz ogradu i drugi: “Ustaću zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem!” Posvetom velikom Ljubomiru Simoviću, koji nas je napustio predhodnog dana.

Goran Samardžić

I ništa od toga nije bilo slučajno. To mesto, takvo okruženje, ti ljudi iz svih krajeva Beograda i desetina gradova Srbije, beogradski bajkeri, policija u civilu, špijuni na radnom zadatku, Ljuba Simović, komšiluk sa decom i ljubimcima, studenti i maturanti, sve se to nekako sabralo da omogući taj trenutak kada je jedan od veterana, Goran Samardžić, pronašao glas za kojim Srbija traga već više od trideset godina. Pozdravio je okupljene i rekao:

“Želim da svi pozdravimo naše drage goste iz Novog Pazara sa Selam alejkum. Moje ime je Goran Samardžič. Zajedno sa svojim saborcima, ratnim veteranima stali smo u zaštitu naše dece, naših studenata. Svi smo se zavetovali pred bogom da ćemo ako treba položiti i svoje živote da se ovoj deci ništa ne desi. Naravno, sa našom braćom i sestrama bajkerima. Sem što sam veteran, ja sam i ratni vojni invalid. Ranjen sam u maju ’92. u Sarajevu sa nepunom dvadest i jednom godinom, što je uzrast većine ove naše dece. Moja generacija je krenula ili se zadesila u ratu u Bosni. Neki su krenuli da se suprotstavimo i borimo pod navodnicima sa balijama, sa Turcima koji su hteli da naprave islamsku državu na tlu Evrope a mi da spasavamo svete srpske zemlje, da zaštitimo srpski narod. U aprilu ’91. zapaljen je krvavi bosanski lonac. Sve strane su se utrkivale ko će više da ga potpali. Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazi u ovoj zgradi iznad nas, na ovom istom RTS-u koji i danas širi laži i mržnju. Moja generacija se primila na te laži, verovala je da radimo pravu stvar i da smo mi u pravu a oni drugi da su zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe i onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi a za mnoge traje i dan-danas. Mi smo se primili na te laži, ali ova naša današnja generacija nije i ustala je da se zlo zaustavi. Oni su ti koji šire ljubav i obasjavaju budućnost. Ta budućnost jeste ono što svi želimo i dužnost nas iz naših promašenih generacija jeste da ustanemo i da ih pratimo. Želim da poručim roditeljima ove dece iz Novog Pazara, da se ne brinu i da više nema vaše i naše dece, sve su to naša deca. Ova deca su unazad ovih meseci podigla mnoge od nas, pa i ratne veterane. Posle dugo godina osećamo čast, divljenje, zahvalnost, sa ponosom nosimo ime veterana. A ja bih hteo da iskažem divljenje i zahvalnost pravim herojima današnjice, našim studentima, našoj deci.”

Prekidan je aplauzima i uzvicima podrške, na kraju govora je usledila ona kratka, divna tišina, tajac kojem se nadaju pozorišni ljudi a iz koga su se prolomili oduševljeni pljesak i ovacije. Ne znam. Možda će neko reći lepo, ali too little too late. Ipak, to je ono za šta je Srbija konačno smogla snage, kao zaista prvi, suštinski korak ka organskom pomirenju sa svim svojim ljudima, sa narodima u njenom okruženju, na putu povratka među normalan svet, na putu povratka sebi.