Tri ministra iz vlade Zdravka Krivokapića uskoro će zauzimati sve tri ključne pozicije u političkom životu Crne Gore.
Do pre nešto malo više od godinu dana politički anonima ličnost Jakov Milatović izabran je za predsednika države, pobedivši gotovo tri decenije neprikosnovenog Mila Đukanovića.
Mesto u fotelji gradonačelnice Podgorice zauzela je Olivera Injac, a „apostolskog ministra vojnog“, predsednika Pokreta Evropa sad Milojka Spajića nakon nedeljnih vanrednih parlamentarnih izbora svi vide kao novog crnogorskog premijera.
Od eksperata do predstavnika nade
Oni su svoj angažman u izvršnoj vlasti počeli kao eksperti. Bez vidljivog uticaja bilo koje političke grupacije, iako ih je deo javnosti, pre svega zbog ličnosti premijera Zdravka Krivokapića i njegove bliskosti sa Srpskom pravoslavnom crkvom, nazivao „apostolska vlada“.
U tu Vladu, koja je nastala kao rezultat uticaja SPCća, ali i kao kompromis izrazito suprotstavljenih političkih subjekata sa različitim viđenjem ne samo tadašnjeg trenutka, već i budućnosti Crne Gore, većinska javnost je polagala velike nade.
Uprkos sporosti i relativnoj nefikasnosti kojoj je doprinosilo permanentno odsustvo podrške delova skupštinske većine, ta Vlada je uspela da krene u realizaciju seta ekonomskomskih mera nazvanih „Eropa sad“. Minimalne cene rada je podignuta sa 220 na 450 evra i to se direktno pozitivno odrazilo na standard najvećeg dela crnogorske populaciji, ljudi koje nazvaju „gubitnicima tranzicije“.
Rezultati su sa stanovišta građana Crne Gore bili vrlo opipljivi i budili su nadu da izvršna vlast konačno ne pripada političkoj eliti, već radi u javnom intersu.
Mesto dobrog života
Pad vlade Zdravka Krivokapića označila je za većinu građana i gašenje nade u bolje egzistenciju. Reakcije danas prvih ljudi Pokreta Evropa sad bili su njihovo instistiranje na nastavku ekonomskih reformi i pozicioniranju Pokreta kao grupacije sa pre svega ekonomskim razlozima za politički angažman i sa vizijom Crne Gore kao mesta dobrog za život.
I to je u velikom delu najznačajniji razlog njihovog uspeha. Ministri koji su probudili nadu zakoračili su na političku scenu ponovnim njenim buđenjem. Na ministarska mesta su došli bez balasta prethodnih grešaka, kao potpuna nepoznanica. Doneli su nešto što je građanima bilo merljivo i jednostavno – veća primanja.
Bili su prva i očigledna žrtva razočaravajućih politika. Ne samo Demokratske partije socijalista, koju je većinska javnost percipirala kao protagonistu korupcije i zaštitnika kriminala, već i post-DPS većine, koju je videla kao sparing partnere u nacionalno-identiteskim konfliktima koji društvo drže u začaranom krugu i koji su željni čistog političkog profita.
Tajna uspeha
Kada se sve svede, uspeh Evrope sad nije nikakva enigma. On leži prvo u činjenici da ne pripadaju lošem iskustvu, da nisu imali prilike da prave greške, drugo, da su neposredna žrtve politika koje nisu dokazale efikasnost i treće, da su najbrojnijoj crnogorskoj populaciji omogućili da kako-tako prebrodi doba pandemije i otupe oštricu ekonomske krize i rastuće inflacije.
Njihov uspeh je zapravo više kazna neuspešnoj parlamentarnoj većini, nego vera u program „Evropa sad 2“.
Ako svemu tome dodamo i potpuno drugačiji stil prvih ljudi PES, njihov govor tela, činjenicu da iza njih stoje rezultati, uspešne profesionalne, a ne političke karijere, dolazimo do čitavog korpusa razloga za njihov uspeh.
Oni predstavljaju generaciju novih, poželjnih ličnosti na političkoj sceni kojima politika nije život sam. I suštinski, oni su dobili u velikoj meri blanko podršku, jer su ostali svoju uveliko trošili.
Činjenica je, međutim, da se podrška puna nade najbrže gubi.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
