Koliko je samo efektna i moćna fotografija Bore Čorbe, dok skuplja za svojim malim psom, negde u Sloveniji. Jedan „škljoc“, dvestapedeseti ili petstoti deo sekunde, piše stranice našeg potonuća i letopis čoveka za koga kažu da je za života jedini uspeo da se upiše u legende, a potom ekspresno ispiše.
On je napravio pun krug licemerja i sada dupli standardi postaju korisno uputstvo za sve druge, u romansiranom izdanju našeg srozavanja. Poruka te fotografije nije toliko „vidi dvoličnu fekaliju“, koliko „vidi ti njega kako mu tamo ipak ne fali ništa“.
Taj delić sekunde ima sve kvalitete da se nađe u nekom Zborniku propasti jedne zemlje. Kada do sloma konačno dođe, kao što se nekada uglednom pevaču telo polako predaje i naziru se obrisi Haronove lađe na pučini, sva beda nacional-šovinizma počinje da kopni, ispod koje počinje da izlazi ono malo života što je ostalo nezatrovano.
I onda naravno – Slovenija. Te kapi života što mu stoje u grlu hoće Sloveniju jer više nema snage da mrzi iz Srbije.
Koliko si umova polio mržnjom, etra opoganio, ljudi uvredio i prokleo, da bi na kraju uradio isto ono što i ljudi koje si ničim izazvan tamanio stihovima. I to nam je nauk o krajnjim dometima takvog razmišljanja, ako se to razmišljanjem uopšte može nazvati.
Div-junak reči, srpski vitez sa mikrofonom, gorostas srpstva i rodoljubivog pesništva, svakog brata brat, sada skuplja za kučetom u zemlji gde mu čak ni opasnost ne preti. Nije otišao za grobovima predaka već tamo gde se lepše živi, a lepše se živi jer su ljudi tamo na takvom nivou ponašanja da ni jednog B.Č. neće da smaraju i diraju ga.
Za nas je govorio da smo najjači i najpametniji, a za njih da su ološ, beda i „bečki konjušari“. Onda srce krene da štuca, bešika da pušta, grba se savija, i čovek šta će – ode u objektivno bolju zemlju za živeti jer je život u njemu konačno pobedio smrt, mada je, paradoksalno, smrti sada daleko bliže.
Klero-nacionalizam je do te mere jadan i jalov, da nije u stanju podneti ni breme jednog kratkog ljudskog života. Slabiji od klecavih kolena, krhkiji od staračkih kukova, manjeg daha od raspalih pluća.
Takvi su ideali od flis papira, nevidljivi postrance, ali blistavi spreda i dok se ubiru apanaže i blagodeti frustriranog stada neprijatelji se stvaraju sami od sebe. Zlo, ipak, troši mnogo energije u čoveku i kako telo slabi, tako se i Srpsko Biće u njemu smanjilo do neprepoznatljivosti.
I svi ovi vajni sportisti, svetske face i zvezde, reč ne smeju da kažu i pomognu ljudima, jer su u biti sebične kukavice, kao i on. Znaju oni šta se dešava u Srbiji, nisu budale, međutim mora se biti dobar sa voždom i krimi-sistemom jer neće državni stan sam od sebe doći.
Neće nacionalna penzija da se dodeli tek tako, bez neke. Mora neko da pogura lukrativni projekat, jednom kada se prljavo bogati vrate sa Zapada, gde su poštovali sva pravila igre i života.
I skupljali za kučetom. Ovde razmazuju.
Slovenija je do te mere bolja za život od Srbije, da Slovenci Đorđeviću, koliko vidimo, nešto preterano ni ne zameraju što je bio nezamisliva budala, korisna koljačima i pljačkašima. Zamislite obrnutu situaciju – da li bi srpska čaršija oprostila slovenačkom Bori?
Ne bi.
Sve su te zle reči ništavne pred lepotom i umećem življenja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
