Ala Tatarenko: Rusija je sada sinonim za agresora

Ala Tatarenko živi u Lavovu, u zapadnom, trenutno bezbednom delu Ukrajine. Prevodilac je sa srpskog na ukrajinski jezik i obrnuto, neko ko povezuje ljude.

I zato joj, kaže, „nije bilo nimalo svejedno kada su bombardovali Jugoslaviju 1999“,  kao što joj „nije nimalo svejedno kako u Srbiji doživljavaju agresiju na Ukrajinu. Kaže da joj „mnogo mi znači svaki glas i znak podrške, svaka reč brojnih prijatelja u Srbiji“ kojima je neizmerno zahvalna na brizi, saosećanju, podršci njenoj zemlji i njenom naroda u ovom teškom času.

Kaže i da nije mislila da će do ovoga doći. „To je van pameti. I pored toga što je ovaj rat počeo još 2014, nisam verovala da je moguć otvoreni, cinični napad, kopnena invazija, raketiranje maltene cele Ukrajine… Rusija je pre toga  najavila da će njena vojska doći u Donjecku i Lugansku narodnu republiku kao mirotvorac. Da li može normalan čovek verovati u mogućnost toliko bezočnog kršenja međunarodnog prava?“

U Ukrajini, u ovom času, kaže Ala Tatarenko „nema razlika između etničkih Ukrajinaca i etničkih Rusa, kao ni predstavnika svih drugih naroda i narodnosti koji žive u multietničkoj zemlji“, teda su „svi koji je sada brane, svi koje je vole, svi ljudi za koje je Ukrajina otadžbina jednostavno – Ukrajinci“. A Rusi koje brane Ukrajinu i Rusi koji su je napali, nisu isti.“

Razlog rata nije u različitosti ili sličnosti naroda, već „želja agresora za osvajanjem“, pa su „Rusi sada sinonim za agresora“. „Ukrajinci nisu napali Rusiju, Rusija je napala Ukrajinu. U tome je glavna razlika“, kaže Tatarenko.

Život uz zvuk sirena

Priča da se život u Lavovu odvija uglavnom normalno: prodavnice, banke i razne državne službe su otvorene, samoškole i fakulteti imaju kraći raspust, mada su u petak novine javile o ruskom desantu u blizini grada, a sirena se oglašavala četiri puta.

„Ljudima nije svejedno kad čuju sirene, ali ne deluju uplašeno. Samo više ćute ili pokušavaju da smire napetost šalom. Postali su pažljiviji jedni prema drugima. Pitaju starije komšije da li im nešto treba, trude se da budu od pomoći izbeglicama, ranjenicima, onima koji su u opasnosti. Veliki broj ljudi volontira. Molimo se, verujemo, nadamo se. Strepimo za sve naše gradove i sela, za sve naše ljude. Ništa sad nije daleko, sve boli. Vesti o stradalima, o ratnim uništenjima, slike beba u skloništima… Neka deca se i sad rađaju. Ali, to daje nadu da će život pobediti“, priča Ala.

I Lavov je, kao i drugi gradovi zapadne Ukrajine, primio izbeglice. O njima se brine više organizacija, smeštaju ih u studentske domove, privatne kuće i stanove, svuda, a Lavovljani donose ćebad, toplu odeću, hranu, doniraju novac i nadaju se pomoći Evropske Unije.

Pokušaj stvaranja Putinovog carstva

„Za žrtvu agresije izuzetno je važno da zna da nije sama. Zahvalni smo Srbiji na potvrdi njenog uvažavanja suvereniteta Ukrajine. Ukrajinci očekuju od sveta delotvornu osudu agresije. Počela je peticija za zatvaranje neba nad Ukrajinom jer je to vrlo važno za našu zemlju. Zaštita od bombi i projektila Černobiljske zone je zaštita sveta od ekološke nuklerane katastrofe“, kaže Tatarenko.

Ona deli mišljenje nekih politikologa da se radi o realizaciji plana stvaranja nove ruske imperije, tj. „da je cilj ruske invazije da se napokon ostvari Putinova privatna teza o nepostojanju Ukrajine kao države i njenog naroda kao Ukrajinaca“, njegova „opsesivna želja da se uništenjem suvereniteta Ukrajine promeni prošlost.“

Volela bi da može, ali ne naslućuje kraj rata: „Ne verujem da iko na kugli zemaljskoj može da nasluti kraj. Ali verujem u pobedu dobra nad zlom. Čak ako će za to biti potrebno čudo.“

Ala Tatrenko je na ukrajinski jezik prevela dela Danila Kiša, Borislava Pekića, Milorada Pavića, Miloša Crnjanskog, Gorana Petrovića, Srđana Srdića, drame Vide Ognjenović i Nebojše Romčevića, pesme Zorana Karanovića, Gojka Božovića, Alena Bešića. Srpskim čitaocima je približila Jurija Andruhoviča (roman Perverzija u izdanju Clio), Oleksandra Bojčenka (50% su u pravu, Kulturni centar Novog Sada), Antologiju ukrajinske postmoderne priče Jurija Rjabčuka  (Stilos) i druge autore.

Profesor je katedre za slavistiku Univerziteta „Ivan Franko“ u Lavovu i dobitnica nagrade srpskog PEN centra za prevođenje.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com