Aklamacija srpskog naroda: Izvikivanje Karavučića

Dan uoči obeležavanja Dana državnosti predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, je iz Banja Luke najavio da će glavni sadržaj na programu ove svečanosti biti usvajanje Deklaracije o Vojvodini, i to aklamacijom. Identifikujući se sa vaskolikim srpskim narodom, on je najavio da će se epohalni događaj zbiti u Sremskoj Mitrovici: „Mi ćemo je (Deklaraciju o Vojvodini) narodnom aklamacijom usvojiti, a onda ćemo pregovarati sa našim koalicionim partnerima iz Saveza vojvođanskih Mađara i da idemo pred Narodnu skupštinu“.

Poruka je bila jasna: iako će se u Sremskoj Mitrovici okupiti svega nekoliko desetina hiljada ljudi, smatraće se da se tu sastao ceo srpski narod da aklamacijom usvoji dokument koji je od najvećeg istorijskog značaja, a koji se odnosi na ustavni položaj Autonomne Pokrajine Vojvodine.

Identifikacija sa Karađorđem

I zaista, 15. februara u Sremskoj Mitrovici obeležen je Dan državnosti Republike Srbije bez i najmanje veze sa onim po čemu bi Sretenje trebalo da bude upamćeno: po ustanku protiv dahija (nakon tzv. Seče knezova) 1804. i po prvom pokušaju da se konstitucionalizmom obuzda samovlašće jednog domaćeg dahije. Ipak, sama aklamacija jasno upućuje na običaj izvikivanja ratnog vođe, koji je primenjen i prilikom izbora Karađorđa za vožda 1804. godine i koji nam najbolje pokazuje kako se danas samoidentifikuje Aleksandar Vučić.

Ovakvim obeležavanjem Dana državnosti Republike Srbije Vučić je nesumnjivo trasirao sebi put izlaska iz političke krize prouzrokovane osnovanom sumnjom da je upravo on spiritus movens celokupnog koruptivnog sistema koji politički, ekonomski, a pre svega moralno devastira Srbiju. Koliko se iz njegovog govora na skupu u Sremskoj Mitrovici moglo razumeti, Deklaracija o Vojvodini trebalo bi da bude prvi u nizu programskih akata oko kojih će se okupiti članovi novog Pokreta – pandana starešinama koji su 1804. izvikali Karađorđa za vožda.

Dodik za Vučića kao Šešelj za Miloševića

Tu je dobrodošao ne samo eksplicitno pomenuti Savez vojvođanskih Mađara (čiji bi entuzijazam za tu ideju mogao da podstakne prijatelj i ideološki istomišljenik iz susedstva, Viktor Orban), nego i Savez nezavisnih socijaldemokrata iz Republike Srpske, koji je obezbedio ogroman deo publike i čijem je vođi, Miloradu Dodiku, Vučić očigledno dodelio onu istu ulogu glasnogovornika mržnje, koju je njegovom bivšem šefu, Vojislavu Šešelju, svojevremeno dodelio Slobodan Milošević.

Sam pokret je Vučić osmislio prevashodno kao mesto svog novog političkog preobražaja. Nakon što ceo SNS ili barem jedan njegov deo bude žrtvovao na oltaru borbe protiv korupcije (šta li tek čeka SPS?), radikal u duši će naći novi zabran iz kojeg će se čudom čuditi šta su mu to sve njegovi stari partijski drugovi i koalicioni partneri radili iza leđa. Ideja je, po svoj prilici, da na sledeće parlamentarne izbore novoosnovani Pokret izađe čist i slobodan od hipoteke korupcije i da omogući Vučiću da nastavi svoju vladavinu u skladu sa Ustavom Republike Srbije iz 2006.

Pritom više i neće biti važno ko će se nalaziti na kojoj državnoj poziciji, pošto će se sve važne odluke donositi aklamacijom srpskog naroda, a Narodna skupština (i, podrazumeva se, Vlada) će ih samo primati k znanju, po modelu „protočnog bojlera“, koji će biti inaugurisan stupanjem na snagu Deklaracije o Vojvodini.

Zamena borbe za (izgubljeno) Kosovo borbom za Vojvodinu

Ali, kakav je uopšte politički smisao Deklaracije o Vojvodini, usvojene aklamacijom srpskog naroda u Sremskoj Mitrovici?

Da bi se on razumeo mora se imati u vidu i ono što u Deklaraciji piše i ono što je izbegnuto da se napiše.

Na samom početku teksta istaknut je zadatak svih patriotskih snaga okupljenih oko Aleksandra Vučića (koji će, podrazumeva se, ostati sa njima i u novoosnovanom Pokretu) da se zaštiti „teritorijalni integritet i celovitost srpske države“.

Dalje se u Deklaraciji nalazi mešavina istorijskih navoda i propagandnih poruka, koje su starijim građanima Srbije dobro poznate iz ne tako davne prošlosti – kada se takođe štitio teritorijalni integritet i celovitost srpske države, ali na Kosovu.

Ono što se u Deklaraciji o Vojvodini napadno izbegava jeste upravo pomen o tome kako se i sa kojim rezultatom štitio teritorijalni integritet i celovitost srpske države na Kosovu. Razlog tom izbegavanju je jednostavan: Aleksandru Vučiću danas je potrebno jedino obnavljanje nacionalne traume iz devedesetih godina prošlog veka (nakon što je tzv. „jogurt-revolucijom“ 1988. Vojvodina stavljena i de facto i de jure pod potpunu kontrolu Beograda) uz pomoć recikliranih bisera Miloševićeve patriotske propagande i uz prećutnu zamenu borbe za Kosovo borbom za Vojvodinu.

Naravno, u svom govoru održanom pred srpskim narodom, okupljenim u Sremskoj Mitrovici, Vučić nije mogao da izdrži a da ne pomene Kosovo. U jednom momentu, proslavljajući pobedu nad „obojenom revolucijom“ (modernim pandanom omrznutih dahija), on je pojasnio da se ta pobeda manifestuje u tome što Srbija i dalje „doživljava“ Kosovo kao deo svoje teritorije, zato što je ekonomski (još uvek) snažna i zato što je donela Deklaraciju o Vojvodini.

Održavanje samovlašća

Ostavljajući po strani slavljeničko raspoloženje – koje je imalo za cilj da prenese političku poruku svima koji nisu došli u Sremsku Mitrovicu da on nema nameru da iz svojih ruku ispusti samovlašće – ovde je jasna veza između „doživljaja“ Kosova i Deklaracije o Vojvodini. Ono što je u tom kontekstu najznačajnije je sama veza – ekonomska snaga Srbije. Njome politička poruka postaje potpuna: Vučić nema nameru da napusti samovlašće, a za slabljenje ekonomske snage Srbije (do kojeg će svakako doći zbog nesumnjivog produbljivanja političke krize u narednom periodu) optužiće „obojene revolucionare“ (koji navodno sve vreme iz pomrčine manipulišu studentima).

Sudeći po tome što je novi Karađorđe sebe redizajnirao u novog vožda koji će sa Srbije strgnuti jaram okupacione vlasti, moglo bi se očekivati da se na optuženičkoj klupi uskoro nađe i sama Evropska unija, na koju režimski mediji uporno upiru prst kao glavnog krivca za sve političke probleme sa kojima se Srbija suočava u poslednja tri meseca.

Doživljavanje Kosova

Kada se veza između Kosova i Vojvodine ima u vidu postaje jasno zašto je Aleksandar Vučić odabrao baš Sremsku Mitrovicu da u njoj obeleži Dan Državnosti Republike Srbije. Jer, da je Vučiću bilo stalo do istorijske simbolike, otišao bi u Kragujevac; da se opredelio za državnu simboliku, ostao bi u Beogradu; a da je stvarno hteo da istakne neku simboliku koja se tiče Vojvodine, ne bi odstupio od prvobitne namere da svečani skup održi u Novom Sadu.

Umesto svega toga, Vučić je izabrao ustavnu simboliku i opredelio se za Mitrovicu – nažalost ne onu pravu, ideološki jedino bitnu Kosovsku, već njenu rezervu, Sremsku.

Podsećanja radi, Vučić je 2006. sa još 244 poslanika Narodne Skupštine izglasao Ustav Republike Srbije, moglo bi se skoro reći aklamacijom, s obzirom da za njega nije glasalo svega 5 poslanika i da je referendum bio puka formalnost (protivzakonita dvodnevna procedura primenjena je kako bi se omogućilo manipulisanje biračkim spiskovima).

Cilj tog Ustava, treba to uvek iznova ponavljati, uopšte nije bio razgraničavanje ili, nedajbože, ograničavanje vlasti – što je smisao tradicije konstitucionalizma i što je bila osnovna ideja Sretenjskog ustava – već isključivo odbrana Kosova. Dolazak Tomislava Nikolića, radikala redizajniranog u naprednjaka, na mesto predsednika Republike Srbije 2012, bio bi nezamisliv da politička elita Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom i Zoranom Đinđićem (kasnije i Borisom Tadićem), nije forsirala pitanje Kosova i u isto vreme demonstrirala potpunu nesposobnost da ga reši, produbljujući na taj način nacionalnu traumu.

Nikolić, koji se pre toga istakao jedino po tome što je tokom kratkotrajnog boravka na mestu predsednika Narodne Skupštine tražio uvođenje vanrednog stanja u Srbiji kako bi se na adekvatan način moglo rešiti pitanje Kosova (čime drugim nego ratom?!), pokazao se ipak samo kao prelazno rešenje na mestu predsednika Republike Srbije. To mesto čekalo je pravog divjunaka u borbi za Kosovo, Aleksandra Vučića.

Ali, avaj, za vakta Aleksandra Vučića Kosovo se još brže osamostaljivalo, čak do te mere da danas niko ozbiljan u Srbiji ne očekuje čudotvorni prekoret u pravcu zaštite teritorijalnog integriteta i celovitosti srpske države. Čak je i sam Vučić priznao da Srbima više ništa drugo i ne preostaje do da Kosovo doživljavaju kao deo svoje države (prećutao je: isključivo pomoću režimski kontrolisanih medija).

Izgleda kao da je i sam Vučić, ophrvan problemima na gradilištima Srbije i njihovim finansijskim implikacijama, zaboravio kako su i zašto naprednjaci došli na vlast te, sada već daleke, 2012. godine, i da su ga tek protesti koji se poput požara šire Srbijom podsetili u čemu se sastoji njegov pravi zadatak u skladu sa pravim Ustavom Srbije. U nezavidnoj situaciji u kojoj se našao, pala mu je na pamet spasonosna ideja da Dan državnosti obeleži u nekoj Mitrovici, makar i onoj Sremskoj.

Ono što bi danas nesumnjivo ojačalo, pa i armiralo položaj predsednika Republike Srbije bilo bi obeležavanje Dana državnosti u Kosovskoj Mitrovici – bilo da je Republici Srbiji prisajedinjena sa celim ili makar severnim Kosovom. Da je to bio u stanju da učini, Aleksandar Vučić bi prevazišao popularnost koju je Slobodan Milošević stekao skupom na Gazimestanu 28. juna 1989. povodom obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke. Ali, pošto Vučić apsolutno ništa nije uradio da zaštiti teritorijalni integritet i celovitost srpske države na Kosovu, na koje ne sme ni nogom da kroči (ostalo mu je samo da je „doživljava“ kao deo teritorije Srbije), morao se zadovoljiti Sremskom Mitrovicom.

Vrhunac aklamacionog apsurda

Osim imena, dva grada povezuje i to što se nalaze u dve – shodno slovu Ustava Republike Srbije – autonomne pokrajine. S obzirom da je jedna već otcepljena, „logično“ je da i druga mora da hoće da se otcepi. Taj način razmišljanja doveo je Vučića do zaključka da ono što je zaista trebalo da čini proteklih dvanaest godina na Kosovu, sada zaista treba da počne da čini u Vojvodini. Pitanje da li u Vojvodini stvarno ima separatizma pritom uopšte nije bitno. Separatizma mora već po definiciji da ima, jer bez njega ideologija na kojoj počiva Ustav gubi smisao, a poljuljana vlast koja pretenduje da bude u skladu sa Ustavom gubi legitimitet.

Iako je odabir Sremske Mitrovice za mesto usvajanja Deklaracije o Vojvodini, kao načina da se obeleži Dan Državnosti u skladu sa Ustavom, sam po sebi već dovoljno apsurdan, vrhunac apsurda, bez ikakve dileme, leži u samoj aklamaciji.

Običaj izvikivanja ratničkog vođe rasprostranjen je u neodržavljenim društvima i njegova primena je bila sasvim logična i u Srbiji 1804, kada je trebalo podići ustank protiv dahija. Pod nazivom aklamacija nalazimo ga u starom Rimu, gde je u politički život ulazio i sticao popularnost paralelno sa urušavanjem republikanskih institucija, tako da je naposletku, u doba principata, stvoren specifičan vid komunikacije između imperatora i okupljenog naroda. Uz salve panegirika i bezočnog laskanja imperatoru, okupljeni narod je koristio retke prilike kada je sa njim bio u neposrednom kontaktu da mu „uzgred“ ukaže na njegove slabosti, greške ili čak zloupotrebe vlasti, zbog čega su se neke aklamacije završavale krvoprolićem.

Harizmatični vođa

U kasnijoj evropskoj istoriji, za aklamacijom su posezali nosioci monarhijske vlasti koji su želeli da vladaju ne samo po milosti Boga nego i (staleški podeljenog) naroda, ali i kasniji nosioci republikanske vlasti koji su smerali izgradnju „demokratskog despotizma“ (u terminologiji Aleksisa de Tokvila, koju je svojevremeno s velikim uspehom Aljoša Mimica preuzeo i primenio na vladavinu Slobodana Miloševića). A da bi to postigli, nosioci republikanske vlasti su – baš kao i izvikane ratničke vođe u neodržavljenim društvima – morali imati harizmu.

Funkcionisanje harizme najbolje je opisao nemački sociolog Maks Veber, inače autor Vučićeve omiljene knjige Protestantska etika i duh kapitalizma (koju je svojevremeno preporučivao kao obaveznu lektiru svima koji žele da uspešno reformišu Srbiju – verovatno uz škrgut zuba dostojanstvenika Srpske pravoslavne crkve). Harizma je po Veberovom sudu poseban dar za nadljudska postignuća koji kod običnih smrtnika izaziva bespogovornu poslušnost i spremnost na žrtvu. Zato su demokratski despoti uvek bili u iskušenju da dokazuju svoju harizmu na javnim prostorima, a kada bi tom iskušenju podlegli oni su to činili pred onim narodom koji se već istakao u slepom obožavanju i kojem nije padalo na pamet da im priređuje neprijatnosti sa kojima su se povremeno suočavali rimski imperatori.

Po tom receptu je u Srbiji nekada postupao Slobodan Milošević, a danas postupa Aleksandar Vučić.

Ali, ima li Aleksandar Vučić uopšte harizmu?

Stvaranje privida harizme kontrolisanim medijima

Srpski narod, koji su za Vučićev nastup u Sremskoj Mitrovici skupili s konca i konopca članovi vladajućih partija u Srbiji i Republici Srpskoj (koja postepeno prerasta u glavnu glasačku bazu predsednika Republike Srbije), spada u već tradicionalnu scenografiju davanja narodne podrške vođama u totalitarnim i autoritarnim režimima. Takve svetkovine svedoče samo o tome da njihovi organizatori uvek teže da dokažu svoju harizmu.

Istorija, međutim, pokazuje da su tek retki među njima u tome i uspeli. Uzrok što danas čak i jedan takav prazni birokratski tip poput Aleksandra Vučića to traži, želeći da sebe predstavi kao harizmatika, leži u zastrašujućem tradicionalizmu čiji su koreni u (komunističkoj) Drugoj Jugoslaviji. Tada je iz Beograda svim južnoslovenskim narodima (osim bugarskog i sa dodatkom albanskog) zaista vladao jedan pravi harizmatik – Josip Broz – kojeg niko nije nasledio, niti je mogao da ga nasledi, s obzirom da je harizma uvek proizvod spleta posebnih okolnosti, vezanih za ličnost, političku kulturu, međunarodne odnose itd.

Međutim, u Srbiji smo u međuvremenu imali upravo najprosečnije i najbezličnije vlastodršce koji su privid harizme stvarali kontrolom medija, sistematskim uništavanjem institucija i negovanjem tradicije da vlast mora da obnaša harizmatik jer je to jedini način da se spasi država. Videli smo kako je to činio, počev od 1988, najavljivač velikih bitaka sa Gazimestana, baš kao i kako je to prestao da čini 5. oktobra 2000.

Danas, četvrt veka kasnije, gledamo kako veliku pobedu već slavi onaj koji je prvo izjavio da je samo „kompletni idiot“ mogao da naredi rušenja u Sava-Maloj, a onda sa ponosom priznao da je to bio on sam. Pobeda je, međutim, na dugom štapu a put koji vodi do nje je trnovit: prvo treba odrediti kandidate za hapšenje zbog korupcije (večna dilema: koga žrtvovati bez štete za pošteđene?), zatim treba obezbediti članovima novoosnovanog Pokreta sve poluge vlasti u državi kako bi ih Vučić mogao mirno prisvojiti, pa se onda treba suočiti sa nadolazećim ekonomskim problemima koje politička kriza neminovno povlači za sobom i, last but not least, treba obezbediti lojalnost svih onih u vojsci i policiji koji bi mogli otkazati poslušnost ako opstanak na vlasti bude zavisio isključivo od njih.

Šira slika postkomunističke tranzicije

Kako se uklapa ovogodišnje Vučićevo obeležavanje Dana državnosti Republike Srbije u širu sliku postkomunističke tranzicije (od zla ka gorem)?

Raspad Druge Jugoslavije proizveo je u velikom delu Srba nacionalnu traumu koja ih je, s jedne strane, predestinirala za ulogu žrtve nacionalističkih demagoga, ali, s druge strane, učinila i aktivnim saveznikom u svakovrsnom uništavanju tekovina demokratske ustavne države zarad, navodno, viših nacionalnih ciljeva. Pad Miloševića tu zapravo nije ništa promenio.

Pretnja Zorana Đinđića međunarodnoj zajednici da će, ukoliko Srbija ne prisajedini Severno Kosovo, započeti „destabilizaciju Dejtona“ (tj. prisajedinjenje Republike Srpske Republici Srbiji), danas postaje realnost (baš kao i njegova vladavina uredbama i kandidovanje za članstvo u Evropskoj uniji bez evropeizacije, uostalom).

Ono što smo imali prilike da vidimo 15. februara 2025. u Sremskoj Mitrovici bila je Srbija u kojoj su se već ujedinili Republika Srbija i Republika Srpska, koja više ne mari za bilo koje državne institucije i koja je zaboravila Kosovo, ali nije zalečila nacionalnu traumu (za čije održavanje će odsada biti zadužena Vojvodina), pa stoga mora da izviče (aklamira) novog Karađorđa da je vodi u pobede protiv novih dahija. A za to da dahija bude uvek napretek, pobrinuće se niko drugi do aktuelni samoproklamovani vožd.

Autor je redovan profesor Univerziteta u Beogradu