„Radimo kao da ćemo sto godina živeti, pripremamo se kao da će sutra rat“, govorio je Josip Broz Tito. Prevedeno na današnje životarenje u Srbiji: opstajemo kao da će predsednički izbori biti održani u redovnom terminu na proleće 2027, a parlamentarni početkom 2028. godine, a pripremamo se kao da će nas to strefiti za šest meseci. Da li se, međutim, opozicioni akteri spremaju kao da će izborni rat početi sutra?
Odluku o tome da li će i kada biti raspisani prevremeni izbori donosi predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On sam je u izgled stavio maj ili decembar 2026, ali nije precizirao da li misli na parlamentarne ili predsedničke ili objedinjene izbore. S tim što ga reč ne obavezuje ni na šta. Pričom o „izbornoj godini“ moguće je i da samo želi da amortizuje pritisak pobunjenog društva koje već godinu dana zahteva raspisivanje izbora odmah i sad.
Valja poći od toga da će režim odugovlačiti sa izborima do poslednjeg mogućeg zakonskog trenutka, ukoliko partijama na vlasti istraživanja javnog mnjenja ne idu na ruku. Moguće je i da postoji računica da je rejting konglomerata koji predvodi Vučić u nezaustavljivom padu, da će zbog očekivanog pogoršavanja socijalnih prilika naredne godine biti još gori, pa da treba spasavati, šta se spasiti može, dok se nezadovoljstvo još više ne proširi.
To je sve, međutim, u domenu vlasti. Pitanje je šta mogu da učine oni, koji su svesni rastuće razornosti njenog opstajanja.
Režim se svakako pokazao veoma otpornim na masovne ulične proteste i ne treba se zavaravati da bi, što se vaninstitucionalnog pritiska tiče, bilo šta manje od nekog ozbiljnog generalnog štrajka ili predrevolucionarnog stanja moglo da ga primora da se mimo sosptvenog interesa upusti u bilo kakve vanredne izbore.
Parlamentarni izbori: Šta to beše Srbija protiv nasilja
Kako god, bez obzira na kombinacije na Andrićevom vencu, organizovana politička opozicija bi trebalo da se sprema kao da izbori uveliko kucaju na vrata.
Pobunjeni studenti deluju upravo u tom smislu: spremaju izbornu listu, špartaju Srbijom uzduž i popreko, idu od vrata do vrata, organizuju različite akcije, sveprisutni su u javnosti. Biće koliko-toliko spremni ako Vučić bude dao naređenje za izborni blickrig.
Opozicione političke partije, međutim, ne rade gotovo ništa po tom pitanju, mada je jasno da bi samo ukrupnjavanjem na parlamentarnim izborima mogle da ostvare opipljiv rezultat. Dobar primer dali su Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana potpisivanjem sporazuma o zajedničkom delovaju. Trebalo bi da ga slede i druge opozicione stranke, pa da onda vide šta će kada kucne čas.
Nema tu mnogo nedoumica. Primer za uspeh, ali i za neuspeh, je koalicija Srbija protiv nasilja čijim bi se iskustvom trebalo rukovoditi prilikom formiranja budućih saveza.
Šta je, međutim, sa predsedničkim izborima? O njima niko ništa ne govori.
Predsednički izbori: Prokletstvo objedinjavanja
Nije poznato da li je Aleksandar Vučić sujeveran. Ako jeste, vodio bi računa o prokletstvu spajanja predsedničkih i pralamentarnih izbora u skorijoj srpskoj prošlosti.
Računajući na svoju popularnost Slobodan Milošević je 2000. godine izbore za predsednika Savezne Republike Jugoslavije spojio sa izborima za SRJ. Pobedio ga je Vojislav Koštunica. Kada Milošević nije hteo da prizna poraz, dogodio mu se Peti oktobar. Sistem ustrojen na moć jednog čoveka raspao se potom u paramparčad.
I Boris Tadić je 2012. napravio kalkulaciju da će mu se isplatiti da predsedničke izbore spoji sa parlamentarnim. Porazio ga je novopečeni naprednjak Tomislav Nikolić. Nakon toga je Ivica Dačić sa SPS-om izdao Demokratsku stranku, preleteo u zagrljaj radikalskog jata i postavio kamen temeljac za režim Srpske napredne stranke koji traje do danas.
I posle Vučića – Vučić
Za razliku od svojih prethodnika, Aleksandar Vučić na narednim predsedničkim izborima nakon dva mandata ne može više da se kandiduje za predsednika Srbije. I to je jedna od najslabijih tačaka bedema kojim je opasao svoju moć.
Preko deceniju naprednjački sistem od Vučića pravi mitsko biće koje ne mora ni da spava, ni da urinira, kojem niko ni do kolena nije, čija je volja neupitna.
Sa svešću kako je zajedno sa Nikolićem zabio Šešelju nož u leđa, pa onda sam odbacio Tomu, kome je imao sve da zahvali, kao krpenu lutku, Aleksandar Vučić se brižljivo starao da u svom okruženju nema nikoga ko bi na bilo koji način mogao da ugrozi njegovu neprikosnovenost.
Naprotiv, shodno svom karakteru sladostrano ponižavanje svojih saradnika i ministara pred uključenim kamerama pretvorio je u političku predstavu. Cilj je jasan: stvoriti sliku o vladaru i podanicima, izazvati bezrezervno divljenje u delu manje obrazovanog biračkog tela koje ište jakog vođu. I ne dozvoliti bilo kakvom potencijalnom konkurentu da se na bilo koji način razmaše.
Sadistički element svega toga samo je dodatni benefit.
Četiri opcije
Vučić ima četiri opcije: da sa pozicije predsednika Republike predvodi SNS na vanrednim parlamentarnim izborima koje bi pomerio na termin pre redovnih predsedničkih; da spoji predsedničke i vanredne parlamentarne izbore; da se drži redovnih rokova.
Ili, da naredne godine na prepad raspiše predsedničke izbore, pouzdajući se u razrađenu naprednjačku mašineriju, računajući na nespremnost svojih protivnika, besomučne svađe oko zajedničkog kandidata, ograđivanje pobunjenih studenata od opozicionih partija.
Od predsedničkih izbora da pobegne ne može, a ako u ovom scenariju nešto za njega pođe po zlu, makar će moći da zasedne u premijersku fotelju i pokuša da gura do punog mandata ove Vlade. U toj varijanti ne mora da igra na sve ili ništa, a imao bi prednost iznenađenja.
Foto-robot predsedničkog kandidata
Vučić će u predsedničku trku poslati neku svoju marionetu poput Brnabić, Vučevića ili Macuta koju će gurati svojom reputacijom uz zloupotrebu svih mogućih državnih resursa. Politički akteri sa druge strane Srbije morali bi da pronađu jakog kandidata, da naprave foto-robot osobe koja u referendumskoj atmosferi može da pobedi Vučićevog posilnog, osobu koja je prihvatljiva za građanski deo društva, ali i za njegove tradicionalne i nacionalno ustrojene birače i zvaničnike Evroposke unije.
I to će biti velika šansa za protivnike ovog režima, ukoliko prevlada pragmatizam jednog Zorana Đinđića, da svi u interesu Srbije podrže onoga, ko ima najveće šanse da pobedi zlo, kakav je 2000. godine bio Vojislav Koštunica.
Ti pregovori trebalo bi da počnu odmah. Što se duže čeka, to će bolji biti izgledi postojećeg režima da posle Vučića na Andrićevom vencu zasedne Vučić.
Ako ih, sve zajedno, i studente i one koji na njih imaju uticaja i lidere opozicionih stranaka, zatekne nespremne i razjedinjene, sami su krivi.
