Život na frontu: Dve godine borbe za svaki pedalj zemlje 

Dve godine od početka ruskog rata protiv Ukrajine navršile su se 24. februara.

Dok sam sukob potiče iz 2014. godine, kada su ruske snage osvojile Krim i pokrenule separatističke pobune u istočnim regionima Ukrajine, Rusija je šokirala svet početkom 2022. godine, kada je izvršila punu invaziju sa ciljem da sruši vladu u Kijevu.

Mnogi analitičari su očekivali da će Ukrajina pasti u roku od nekoliko dana, ali žestoki otpor koji je pružila ta zemlja i podrška njenih zapadnih saveznika osujetili su nade Rusije u brzu pobedu, piše VOA. 

Od tada, najveći oružani sukob u Evropi od Drugog svetskog rata odvija se na tri fronta, a gradovi i teritorije prelaze iz ruku jedne zemlje u ruke druge, tokom brojnih ofanziva i kontraofanziva.

Foto: AP/Felipe Dana

Severni front

Ruska invazija u februaru započela je iznenadnim napadom na oblasti severni Žitomir, Kijev, Černigov i Sumi, koje su do tada uglavnom bili netaknute sukobima. 

Nekoliko minuta pošto je Putin objavio “specijalnu vojnu operaciju”, ruske rakete i artiljerija su počeli da gađaju ukrajinske granične postaje, kao i mete u Kijevu i drugim većim gradovima, dok su vazdušno-desantne grupe počele da zauzimaju ključne aerodrome.

Istovremeno, Rusija je pokrenula dvostruki kopnenu ofanzivu prema glavnom gradu, gde su kolone vojnika i oklopnih vozila napredovale ka jugu, iz Belorusije, i ka zapadu, kroz oblast Sumi. 

Okupatorske snage su zauzele nuklearnu elektranu u Černobilu, kao i brojna sela i gradove na tom putu, zaobilazeći velike gradove kao što su Suni i Černigov.

Iako su ruske snage u roku od nekoliko dana stigle do predgrađa Kijeva, mnoga ruska vojna vozila ostala su zaglavljena na blokiranim putevima zbog ukrajinskih napada iz zasede na konvoje, a ruski vojnici su ostali bez zaliha. 

Lokalizovani sukobi su nastavljeni tokom marta pošto je Ukrajina započela uspešnu kontraofanzivu. Rusija je 29. marta objavila da premešta svoje jedinice na druge frontove. 

Do početka aprila, Ministarstvo odbrane Ukrajine proglasilo je da je region potpuno očišćen od okupatorskih snaga.

Posle povlačenja, Rusija nije pokušala da ponovo otvori severni front. Međutim, artiljerijski napadi i bombardovanje gradova, uključujući civilne ciljeve, nastavili su se, a stanovništvo su teško pogodili ratni zločini počinjeni za vreme ruske operacije.

Foto: AP Photo/Evgeniy Maloletka

Južni front

Južni deo ruske invazije izvršen je sa Krimskog poluostrva, koje je Rusija okupirala 2014. U danima pred 24. februar, ruska mornarica je blokirala Azovsko i Crno more, pod izgovorom vojnih vežbi. To je omogućilo ruskim snagama da brzo pređu u Hersonsku oblast i zauzmu Novu Kahovku u prvim danima invazije, čime su osigurali snabdevanje Krima pijaćom vodom kroz Severni krimski kanal.

Posle toga, ofanziva je nastavljena u dva smera. Do početka marta, ruske snage koje su se kretale ka severoistoku osvojile su gradove Melitopolj i Berdijansk. 

Takođe je osvojena nuklearna elektrana Zaporožje u Enerhodaru, što je izazvalo zabrinutost celog sveta kada je prijavljeno da je elektrana oštećena u sukobima.

Posle toga, ruske snage su napredovale ka velikom lučkom gradu Marijupolj, koji je već bio pod opsadom ruskih snaga iz delimično okupirane Donjecke oblasti na severu, a ruske amfibije su se iskrcale u zapadnom delu grada. 

Napad na Marijupolj trajao je dva meseca, ubijene su hiljade civila, a 90 odsto zgrada je uništeno ili oštećeno, uključujući civilne mete kao što su porodilište i pozorište u koje su se sklonila deca.

Posle toga, ruske snage su napredovale ka velikom lučkom gradu Marijupolj, koji je već bio pod opsadom ruskih snaga iz delimično okupirane Donjecke oblasti na severu, a ruske amfibije su se iskrcale u zapadnom delu grada. 

Napad na Marijupolj trajao je dva meseca, ubijene su hiljade civila, a 90 odsto zgrada je uništeno ili oštećeno, uključujući civilne mete kao što su porodilište i pozorište u koje su se sklonila deca.

U međuvremenu, druge ruske snage, koje su se kretale na severozapad, uspele su da brzo zauzmu Herson do 2. marta, što ga je učinilo prvim većim gradom i jedinim glavnim gradom oblasti koji je pao u invaziji. To je izazvalo sumnje da su neke lokalne ukrajinske vlasti sarađivale sa okupatorom. 

Ruske trupe su se takođe kretale prema Nikolajevu, ali nisu uspele da zauzmu grad pošto su ukrajinske snage uspele da odbiju njihove nalete u više navrata.

Linija fronta je ostala uglavnom statična tokom leta, sve do septembra, kada je Ukrajina pokrenula uspešnu kontraofanzivu da povrati Herson. Kao rezultat toga, ruske trupe su bile isterane iz grada i do 9. novembra su se u potpunosti povukle sa zapadne obale reke Dnjepar. 

Oslobođenje Hersona je viđeno kao velika strateška pobeda Ukrajine, dok je u Rusiji izazvalo kritike nacionalista, koji su okrivili vladu za loše rukovođenje ratom.

Borbe su se od tada nastavile duž reke, uništenjem brane Kahovka u junu 2023. godine, što se smatra najgorom ekološkom katastrofom u Ukrajini od eksplozije u Černobilu 1986. godine. Uprkos sporom napretku, ukrajinske snage su u amfibijskoj kontraofanzivi uspele da povrate neka područja na istočnoj obali reke, zaključno sa decembrom 2023. borbe na južnom frontu takođe su imale globalni uticaj daleko od linije fronta.

Pošto je ukrajinski izvoz žitarica i đubriva od ključnog značaja za ishranu većeg dela takozvanog “globalnog juga”, sporazum u kojem su posredovale Ujedinjene nacije omogućio je da komercijalni brodovi nastave da plove u Crnom moru, uprkos kontinuiranim ruskim napadima na objekte u ukrajinskim lukama, u gradovima kao što su Odesa i Izmail.

Od isteka sporazuma u ​​leto 2023. pomorske snage susednih zemalja članica NATO-a omogućile su alternativni koridor.

Foto: AP/Evgeniy Maloletka

Istočni front

Borbe u istočnoj Ukrajini vodile su se pre ruske invazije 2022. godine. Počele su u proleće 2014. kada su ruske plaćeničke grupe i Federalna služba bezbednosti (FSB) u saradnji sa lokalnim proruskim separatističkim liderima zauzeli veći deo Luganske oblasti i ključna područja u Donjecku.

Od tada je bilo sporadičnih borbi i granatiranja širom linije kontakta, dok je konflikt uglavnom bio zamrznut. Međutim, Rusija je 2022. godine zvanično priznala samoproglašenu Donjecku narodnu republiku i Lugansku narodnu republiku i prebacila trupe na tu teritoriju 21. februara.

Pošto je objavila “specijalnu vojnu operaciju” 24. februara, Rusija je napredovala preko linije kontakta u Donbasu. 

Ruske i separatističke snage su se na kraju udružile u uspešnom napadu na Marijupolj, na jugu. Istovremeno, dodatne ruske snage su iz ruskog grada Belgoroda prešle severoistočnu granicu ka Harkovu, drugom po veličini ukrajinskom gradu. 

U predgrađima na severu su se vodile žestoke borbe, a ruske trupe su ušle u sam grad dok je ruska artiljerija granatirala rezidencijalna područja. Ruske snage osvojile su manje obližnje gradove kao što su Izjum i Kupjansk. 

Međutim, Ukrajina je uspela da povrati kontrolu nad Harkovom, a do maja ruske snage su uglavnom potisnute van artiljerijskog dometa u gradu. U septembru, Ukrajina je počela drugu kontraofanzivu zajedno sa uspešnom kontraofanzivom u Hersonu na jugu. 

Ukrajinske snage povratile su kontrolu nad nekoliko stotina naselja i 12.000 kvadratnih kilometara teritorije, a u mnogim mestima su potisnule ruske trupe sve do granice. 

Do 11. septembra, ruske trupe su se povukle iz cele Harkovske oblasti, zapadno od reke Oskil.

Napredovanje u regionu Donbasa je postalo teže za Ukrajinu. Ruske snage u maju su zauzele Severodonjeck, zatim i Lisičansk u julu, preuzevši potpunu kontrolu nad Luganskom oblasti. Rusija je potom nastavila sa napadima prema strateški pozicioniranom gradu Bahmutu. 

Ruske snage su, posle devetomesečne borbe opisane kao najduže i najkrvavije od početka rata, zauzele Bahmut uz velike gubitke, a grad je u velikoj meri uništen. 

Ruski prodor u februaru 2024. bio je uspešan, jer su zauzeli Avdejevku pošto su ukrajinske snage bile primorane da se povuku iz grada kako ne bi bile opkoljene.