Kancelarija Dmitrija Novickog je u jednom podrumu. On je policajac u Kupjansku, na istoku Ukrajine. Sa svojim kolegama istražuje zločine, posledice udara raketa i pokušava da spreči pljačke. Ali, jedan zadatak je za Novickog posebno važan: pronaći kolaboracioniste, saradnike okupatora.
„Znamo da ovde još ima mnogo kolaboracionista. Neki su otišli u zapadnu Ukrajinu ili druge regione. Radimo na tome, a angažovali smo i novo osoblje. Doveli smo mlade kolege iz drugih oblasti i spremni smo za rad. Dokle god postoje mogućnosti, vodićemo istrage na ovom području. Ranije ili kasnije, svako će morati da odgovara za svoja nedela“, uveren je Novicki.
Kupjansk je udaljen samo nekoliko kilometara od fronta. Grad je pola godine bio pod ruskom okupacijom, a zatim su ga ukrajinske trupe ponovo zauzele. U tome je učestvovao i Dmitrij Novicki. Policajac je prikupljao važne informacije za ukrajinske jedinice – to je bio opasan zadatak.
„Bilo je mnogo kolaboracionista među mojim kolegama. Prešli su na drugu stranu i počeli da nas izdaju“, priča policajac. „Znali su gde živimo, imali su sve podatke – gde se nalazimo, koje automobile vozimo. Pokazivali su Rusima koga i gde treba da traže.“
Udruženi s neprijateljem
Kupjansk nije usamljen slučaj. Rat protiv Ukrajine je i priča o kolaboraciji. Po tom pitanju posebno je poznat grad Herson na jugu zemlje. Tamo su delom bili infiltrirani i agenti ruske obaveštajne službe SBU. Oni se sumnjiče da su radili za Rusiju i da su omogućili brzo napredovanje napadača.
Danas Ukrajina lovi kolaboracioniste u oslobođenim područjima – i ima problem, objašnjava Aleksandar Pavličenko iz Helsinškog odbora za ljudska prava. „Praksa pokazuje da najveći kolaboracionisti beže – dakle oni koji su zauzimali rukovodeće pozicije u upravi, policiji, pravosuđu ili obrazovanju.“
Oni bi rado da pobegnu u Rusiju, gde dobijaju velike sume novca i stanove, kaže Pavličenko. U tom slučaju ih je nemoguće uhapsiti. „U Ukrajini ostaju samo sitne ribe. Njihova uloga i obim zločina su beznačajni, ali ostaje činjenica da su podržavali okupatorski režim.“
„U dubini duše čekaju na Ruse“
U svojoj kancelariji u Izjumu, u istočnoj Ukrajini, novinar Konstantin Grigorenko pokazuje najnoviji broj svog lokalnog lista. Procesi protiv kolaboracionista su važna tema za Grigorenka. On je pobegao pred ruskom vojskom, jer je kao novinar strahovao za život.
Okupacija je ostavila tragove u gradu sve do danas, kaže Grigorenko: „Između ljudi koji su bili pod okupacijom i onih koji su se vratili nakon potiskivanja Rusa, nastala je podela. Ona postoji i danas. Poznajem mnoge ljude koji su sarađivali s okupatorima. Ne verujem tim ljudima. Oni su još uvek u gradu, slobodno se kreću ulicama i nisu promenili svoj stav.“
Međusobno nepoverenje i optužbe obeležavaju život na oslobođenim teritorijama koje su bile pod ruskom vlašću. Mnogi povratnici sumnjaju u one koji su ostali. Sumnjaju da su kolaboracionisti. A ti koji su ostali, kažu: onaj ko nije doživeo okupaciju, ne bi trebalo da sudi o tome kako su ljudi koji su ostali preživeli.
I gradonačelnik Izjuma pobegao je pred ruskom vojskom. Zbog toga ga neki nazivaju izdajnikom. Valerij Marčenko ne veruje delu stanovništva. „Postoje ljudi koji su bili kolaboracionisti. Bili smo skoro šest meseci okupirani i oni su sarađivali s Rusima. Verujem da još uvek čekaju na njihov povratak.“
Ti ljudi se sada drugačije ponašaju, kako ne bi imali problema – izjašnjavaju se za Ukrajinu i podržavaju ukrajinske oružane snage, kaže gradonačelnik Marčenko. „Ali, verujem da u dubini duše čekaju na Ruse.“
Zakon o krivičnom gonjenju kolaboracionista
Još u martu 2022, samo nekoliko nedelja nakon početka ruskog agresorskog rata, ukrajinska vlada donela je zakon o krivičnom gonjenju kolaboracionista. Ali, taj zakon ide previše u širinu, ukazuju aktivisti za ljudska prava poput Aleksandra Pavličenka.
o postaje problem za sudije. Pavličenko iznosi primer jednog okupiranog sela u Hersonskoj oblasti na jugu Ukrajine: „Ljudi još uvek žive u selu, a okupatori im donose humanitarnu pomoć, hranu i sredstva za higijenu. Oni ne idu od vrata do vrata i dele hranu, već su tražili da to uradi uprava sela. Dobili su ime žene koja je radila u seoskom savetu, dostavljaju joj hranu i ona je deli seljanima.“
Prema ukrajinskom zakonu, ta žena bi sada mogla da bude optužena za saradnju s okupatorskim režimom. Takav pristup nailazi na kritike.
Nema drugog izbora
Smećem zatrpan stan u višespratnici u Izjumu. Tu živi Serhij Krivorotov. Tokom okupacije radio je u pošti koju su osnovale ruske službe bezbednosti. „Nismo bili jedini. Nismo hteli tek da nešto zaradimo, mi živimo ovde. Šta da uradimo sa svim tim smećem? Ono privlači pacove i oni nam dolaze u kuće i podrume.“
Bilo da se radi o pošti, odvozu smeća ili školi – svako ko je radio za okupatorski režim sada je sumnjiv, kaže novinar Kostjantyn Hrihorenko. Međusobno nepoverenje je ogromno. „U prevazilaženju traume može da pomogne samo vreme i pravedni zakoni“, zaključuje gradonačelnik Marčenko.
