Iako su od kraja njene vladavine prošle čitave 23 godine, a njena smrt nije događaj koji utiče na bilo šta što se u ovom trenutku događa na planeti, Margaret Tačer uspela je da se nađe na udarnom mestu u svim svetskim medijima. U vremenu u kojem vesti traju nekoliko minuta i u kojem se sve vrlo brzo zaboravlja, buka koju je izazvala smrt bivše britanske premijerke sama po sebi predstavlja neverovatan događaj. Tim pre što nije u pitanju obična buka, praćena protokolarnim reakcijama: baš kao i tokom čitave karijere Margaret Tačer, stavovi o politici koju je vodila, ali i o njoj lično, potpuno su kontradiktorni i začuđujuće ostrašćeni.
Celodnevna debata o načinu sahrane nekadašnje premijerke kretala se od predloga da bude sahranjena uz sve državne počasti do (anonimnih) predloga da bude „bačena u jamu i posuta krečom“. Poređenja Britanije koju je zatekla s Britanijom koju je ostavila kretala su se od ocena da je upravo Margaret Tačer ovu zemlju izvukla iz ambisa, do onih po kojima je ona odgovorna za višedecenijsko propadanje. Jedini koji su pokazali jedinstvo bili su fudbalski navijači – pošto su zloglasni britanski huligani ukroćeni i smireni u vreme njene vladavine, navijači su je ispratili uz opšte slavlje i posprdne pesme.
Imajući u vidu temperament Margaret Tačer i način na koji je vladala, vrlo je verovatno da bi ona sama baš takve – sukobljene, emotivne i iskrene reakcije – doživela kao najveći kompliment.
KOVANJE GVOŽĐA: Margaret Hilda Roberts rođena je u oktobru 1925. u okrugu Linkoln, u skromnoj trgovačkoj porodici. Iako po struci pekar, njen otac bio je izuzetno politički aktivan – jedno vreme zauzimao je mesto gradonačelnika i visoku poziciju u lokalnoj crkvi. Kao odlična učenica, dobila je stipendiju za studije na Oksfordu i – usput se baveći sviranjem na klaviru, poezijom, plivanjem i hokejom na travi – završila studije hemije 1943. godine. Politički se aktivirala sedam godina kasnije: kao najmlađa kandidatkinja u istoriji Velike Britanije, pojavila se na listi Konzervativne stranke na lokalnim izborima u Dartfordu. Tada je izgubila, ali je istovremeno upoznala i budućeg supruga, Denisa Tačera, koji će u svakom smislu stajati uz nju tokom čitave karijere.
Značajniji uspeh Tačerova postiže 1959. godine, kada, posle dodatnog pravničkog obrazovanja i kurseva ponašanja na javnim nastupima, dobija mesto u britanskom parlamentu. U vladi Edvarda Hita, formiranoj 1970. godine, zauzela je mesto državne sekretarke za obrazovanje i nauku, što joj je omogućilo da ukine besplatno mleko u britanskim školama. Na put ka vrhu krenula je 1975, kada izlazi na stranačke izbore i, na opšte iznenađenje, pobeđuje. Čvrstinu po kojoj će postati i ostati poznata, prvi put je jasno pokazala tokom govora 1976, u kojem je neobično oštro komentarisala rad politbiroa SSSR. Zahvaljujući tome, upravo će joj ruski mediji dati nadimak „Iron Lady“, „Gvozdena lejdi“ – s tim što je kod nas, iz nepoznatih razloga, gvožđe preinačeno u čelik, a ona nazvana „Čelična lejdi“.
Na parlamentarnim izborima 1979. Konzervativna partija ubedljivo pobeđuje i Tačerova postaje prva i za sada jedina žena koja je sela u premijersku fotelju u Velikoj Britaniji.
Uprkos različitim ocenama o njenoj politici, svi analitičari saglasni su da su na njen duži premijerski staž najviše uticala dva događaja – rat na Folklandskim ostrvima 1982. i neuspeli atentat 1984. Kada je argentinska vojna hunta izdala naredbu za zauzimanje Folklanda, Margaret Tačer je – suprotno svim pritiscima – odlučila da započne rat za grupu britanskih ostrva hiljadama kilometara udaljenih od Londona. Posle 74 dana, nekoliko izgubljenih brodova i pogibije devetsto vojnika na obe strane, Velika Britanija je dobila rat i vratila svoj suverenitet na toj teritoriji, a premijerka je stekla opštu podršku na domaćem terenu. Ostalo je ipak upamćeno da je neposredno pre Folklanda, u jednom istraživanju javnog mnjenja, Tačerova proglašena za najnepopularnijeg premijera svih vremena. Ništa manje vredni pamćenja jesu stavovi koje je iskazala u tom trenutku, a koje – srećom – nije imala prilike da dodatno razvija. Svet bez nuklearnog oružja videla je kao „nestabilan i opasan za sve“, dok je rat za Folklandska ostrva smatrala svojevrsnim izazovom. „Ukoliko pola svog političkog veka provedete baveći se dosadnim temama, kao što je ekologija, veoma je uzbudljivo kada se nađete u situaciji da rešavate neki pravi problem“, konstatovala je u vreme izbijanja rata.
Dve godine kasnije, u Brajtonu, Margaret Tačer preživela je atentat koji je organizovala IRA. Iako je u eksploziji bombe poginulo petoro ljudi iz njenog neposrednog okruženja, ona je već sledećeg dana držala govore i nastavila svoje redovne aktivnosti. U očima Britanaca i ostatka sveta, takvo ponašanje donelo joj je dodatne političke poene i ojačalo imidž neuništive i neustrašive žene.
Posle tri uzastopne izborne pobede, Tačerova je na kraju ipak poklekla, i to pred protivnicima u sopstvenoj partiji. Uporno skretanje udesno i radikalne ekonomske mere doprineli su da joj većina konzervativaca okrene leđa, te je 1990. potisnuta kako sa vodeće pozicije u stranci, tako i iz Dauning strita. Dve godine kasnije, kraljica ju je proglasila baronicom, postala je članica Gornjeg doma Parlamenta i nikada nije u potpunosti nestala s javne i političke scene.
Poslednje godine života bila je slabijeg zdravlja, mnogi kažu i potpuno dementna, a umrla je u 87. godini od moždanog udara, u sobi luksuznog hotela „Ric“.
NOGOM O POD: Jedanaest godina koje je Margaret Tačer provela na premijerskoj poziciji najduži je period kontinuirane vladavine u Britaniji u XX veku, a – kao što je na početku i rečeno – i dalje ne postoji konsenzus o posledicama i dugoročnim efektima njene politike. U svojim memoarima, ona kao glavni uspeh navodi to što je zemlju preusmerila s puta „mekog socijalizma“ na put tržišne ekonomije. „Pokušaj da se Britanija izleči pomoću socijalizma, bio je kao lečenje leukemije pijavicama“, govorila je.
U vreme kada je postala premijerka, britanska industrija bila je u fazi nazadovanja, a ekonomija pod snažnom državnom kontrolom i bazirana na velikim porezima. Tačerova se tokom svoje vladavine suprotstavila porastu nadnica koji je vodio i rastu inflacije, a podržavala je modernizaciju rada. Uz privatizaciju kompanija u državnom vlasništvu, smanjenje javne potrošnje i pospešivanje slobodnog tržišta, to je postepeno dovelo i do velike pobune rudara i njihovog jednogodišnjeg štrajka 1985. Protest je okončan porazom štrajkača, što je dugoročno dovelo i do slabljenja sindikata, koji su do tada bili u stanju da bukvalno diktiraju poteze vlade i direktno utiču na donošenje ili ukidanje zakona. Za njenog vakta, više od
polovine Britanaca postali su vlasnici svojih kuća, jedna petina kupila je akcije različitih kompanija i ukinuti su državni monopoli u više oblasti. S druge strane, sredinom osamdesetih drastično je porasla nezaposlenost i došlo je do još većeg raslojavanja inače ekonomski raslojenog društva. Dan posle njene smrti, jedna grupa analitičara dokazuje kako je ovakva ekonomska politika bila pogubna i kako je, između ostalog, „uništila britansku rudarsku industriju“. Druga grupa, isto toliko brojna i relevantna, tvrdi upravo suprotno, pozivajući se na različite ekonomske pokazatelje. Opšti je utisak, međutim, da današnje ekonomske politike nisu mnogo drugačije od one koju je zastupala Tačerova – šta god to značilo na duže staze.
Ništa manje kontroverzna nije bila ni spoljna politika Margaret Tačer, gde je takođe bilo stavova koji se danas pokazuju kao proročanski. Jedan od temelja njene politike, recimo, bio je otpor prema ideji tesne ekonomske i političke saradnje u Evropskoj uniji. Tezu koju je uporno zastupala – da bi takva saradnja sa Evropom mogla lišiti Britaniju suvereniteta – ponavljali su, na ovaj ili onaj način, svi njeni naslednici.
Isto tako specifičan i u svom vremenu jedinstven bio je njen otpor ujedinjavanju Nemačke. Smatrala je, naime, da bi ujedinjena Nemačka bila neproporcionalno snažna u odnosu na ostatak Evrope, što bi dodatno oslabilo druge države. Bivši nemački kancelar Helmut Kol posvedočio je da je na jednom sastanku u Parizu bila toliko iznervirana mogućnošću ujedinjenja da je sve vreme „lupala nogom o pod“.
Osim toga, upamćena je po odobravanju aparthejda, druženju sa Pinočeom, ali i podršci koju je pružila piscu Salmanu Ruždiju. Takođe, pamti se njeno savezništvo s Ronaldom Reganom, koji je poželeo da mu upravo ona održi posmrtno slovo: to se i ostvarilo, s tim što govor zbog bolesti nije mogla neposredno da izgovori, već je bio snimljen. Što se tiče naših prostora, često se pominje da je došla na sahranu Josipa Broza Tita, kao i da se zalagala za što hitnije priznanje Slovenije i Hrvatske u vreme raspada SFRJ.
UBEĐENJE, NE KONSENZUS: Kao premijerka, Margaret Tačer se gotovo nadljudskom upornošću, bez ikakvog kompromisa, borila za svaki svoj potez ili stav, koliko god kontroverzni oni bili. „Ja nisam političarka od konsenzusa. Ja sam političarka od ubeđenja“, rekla je na početku svog mandata, da bi kasnije to dodatno razjasnila: „Za mene, konsenzus je proces odustajanja od sopstvenih uverenja, principa, vrednosti i politika. To je, dakle, nešto u šta niko ne veruje i na šta niko nema nikakvih primedbi.“ Zahvaljujući takvim načelima, Tačerovu su i njeni neprijatelji, ali ponekad i saveznici, često označavali kao autokratsku liderku. Jedan od njenih prethodnika, Harold Makmilan, konstatovao je da je ona „briljantni tiranin okružen mediokritetima“, dok je u antologije ušla ocena francuskog predsednika Fransoa Miterana da je reč o ženi koja ima „oči Kaligule, a usne Merilin Monro“. Jedno specifično žensko viđenje dala je sredinom sedamdesetih Barbara Kastl, poslanica laburista u vreme uspona Margaret Tačer: „Ona je zaljubljena; zaljubljena u moć, u uspeh i u sebe samu.“
Ta i ostale ocene bile su potvrđene u praktično svim javnim nastupima jedine premijerke u britanskoj istoriji. Uvek uspravna, besprekorne frizure i strogo odevena, delovala je kao osoba kojoj niko i ništa ne samo ne sme, nego i ne može da stane na put. U tom smislu, o sebi je ponekad govorila u prvom licu množine: kada je odlazila s funkcije objasnila je da „odlazimo“, dok je godinu dana ranije javnost obavestila „da smo postali baka“.
Po sopstvenom priznanju, bila je radoholičarka. U kancelariji i na sastancima provodila je i po 18 sati, tvrdeći kako je „kuća mesto za one koji nemaju ništa pametnije da rade“. Iako se nikada nije deklarisala kao feministkinja, Margaret Tačer je takvim i sličnim tvrdnjama itekako doprinela ako ne statusu, ono bar stavu žena o sebi samima. Uostalom, čitava njena karijera bila je poruka tadašnjim ženama da u životu mogu da urade isto što i muškarci, ako ne i više od njih. Ilustrativne su u tom smislu dve njene izjave. Na početku karijere, tokom predavanja na jednom britanskom univerzitetu, rekla je da ne veruje da će doživeti da na premijerskom mestu vidi ženu. Nekoliko decenija kasnije, mnogo je samouverenije konstatovala: „Ako u politici želite da se nešto kaže, pitajte muškarca. Ako želite da se nešto učini, pitajte ženu.“
U anketi koju je londonski „Gardijan“ sproveo na dan njene smrti, na uzorku od hiljadu ispitanika, polovina anketiranih rekla je da je Margaret Tačer imala pozitivan uticaj na Britaniju, a trećina da je njen uticaj bio negativan. Čak 62 odsto istaklo je da je ona igrala važnu ulogu u „promeni stavova o ulozi žene u društvu“, dok se trećina protivi takvom stavu tvrdeći da je „ona igrala po muškim pravilima“. Najzanimljivije je ipak da je svega pet odsto anketiranih reklo da ne može da oceni vladavinu Margaret Tačer: tako zanemarljiv broj indiferentnih možda i najbolje pokazuje kakav je i koliki pečat ostavila bivša premijerka kako na svoje zemljake tako i na čitav svet.
Dan posle njene smrti, u trenutku dok nastaje ovaj tekst, poznato je da će Margaret Tačer biti sahranjena 17. aprila, uz vojne počasti, nalik onim viđenim na sahrani lejdi Dajane ili kraljice majke. Tako i dolikuje. Šta god mislili o njoj i njenom vremenu, Britanci ipak ne mogu da ostanu slepi na činjenicu da je bivša premijerka bila političarka koja je pre i iznad svega radila (ili je želela da radi) u interesu svoje države.
Ako ništa drugo, red je da se toj tako retkoj, skoro izumirućoj pojavi oda primerena počast.
