Žena na kormilu

Dok u vrelini leta neumorno vodi predizbornu kampanju za Belu kuću Hilari Rodam-Klinton je već u jednoj disciplini do nogu nadmašila svoje konkurente: o njoj je napisano pedesetak knjiga i čak desetak naučnih radova! Autor najnovije biografije o „najpoznatijoj ženi na svetu“ je Karl Bernštajn, poznati novinar i dobitnik Pulicerove nagrade, koji je zajedno sa kolegom Bobom Vudvordom pre više od tri decenije otkrio aferu Votergejt.

O Hilari su do sada najviše pisali ljuti neprijatelji Klintona, njegove administracije, pa i demokratske stranke u celini. Za njih je Hilari bila „američka Evita“, „ledi Magbet iz Litl Roka“, „glavna grešnica uz Džordža Sorosa što je levica zavladala demokratskom partijom“. Za svoje političke istomišljenike i strasne navijače, a i među njima je bilo i nekoliko autora njenih biografija, Hilari je oličenje onog najboljeg na američkoj javnoj sceni: briljantna, izuzetno obrazovana, neumorna. To su oni glasovi koji su odavno poručivali da je „u Beloj kući pogrešni Klinton“, da je ona zapravo bolji i jači deo čuvenog političkog i bračnog tandema i politička megazvezda bez konkurencije.

Karl Bernštajn je knjigu Žena na kormilu (A Woman in Charge, Knopf) pisao osam godina; razgovarao je sa više od 200 prijatelja, saradnika, ljudi iz najbližeg okruženja Klintonovih, ali i najljućih oponenata. Autor prilično samouvereno kaže da je njegova knjiga na 628 strana, prva prava biografija Hilari Rodam-Klinton. I mnogi kritičari slično misle. Indikativna je i Bernštajnova izjava u jednom TV intervjuu:

„Da smo imali ovakvu biografiju Džordža V. Buša, on ne bi bio izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država i mi ne bismo bili u katastrofalnoj situaciji u kakvoj smo danas…“

ENIGMA HILARI: Iako je Hilari već 16 godina na nacionalnoj sceni, iako su svi medijski reflektori nemilosrdno uprti u nju, za mnoge ona ostaje velika zagonetka, teška enigma, „impozantno zdanje koje izgleda nema vrata“. Do Hilari nije lako dopreti, što potvrđuju i oni koji su pažljivo pročitali svih pedesetak knjiga koje se bave životom Hilari Rodam-Klinton. Prošlog meseca su se likom i delom polarizujuće bivše prve dame, a sada vrlo aktivne senatorke bavila tri ugledna novinara. Džef Gert i Don van Nata u biografiji Njen način (Her Way) nisu uspeli da dopru do „prave Hilari“, smatra većina kritičara. Ona je za njih ostala prilično nejasna binarna jednačina: kao superkompjuter, hladna, bez osećanja, krajnje proračaunata.

Bernštajn je bio uspešniji, imao drugačiji pristup: on pokušava da odgovori na pitanje ko je prava Hilari Klinton brižljivo analizirajući njeno detinjstvo i sve faze života. U autobiografiji Živa istorija Hilari o ovim godinama piše idilično. Bernštajn otkriva tamnu stranu porodične bajke: i Hilarina majka se borila sa sličnim demonima, muž je godinama bezočno varao. Osim toga, bio je prema ženi i deci grub, uvek nezadovoljan, ismevao ih je. Bernštajn nagoveštava da Hilarin bračni stoicizam nije maska da bi se ostalo na vlasti, već je iskren, naučen od majke kroz godine patnje i opraštanja.

Od trenutka kada je došla na Jejl Hilari je imala status zvezde među studentima: superiorno je briljirala u svim predmetima, govor koji je održala na diplomskoj svečanosti bio je senzacija: pojavila se na naslovnoj strani „Lajf“ magazina, mlada pravnica pozvana je da govori na nacionalnoj televiziji, ženske organizacije su je pozivale na sve strane. Svi su bili sigurni da je čeka velika budućnost u politici. A onda je srela Bila Klintona i tu počinju iskušenja Hilari Rodam-Klinton i „natruhe njene grčke tragedije“…

Bernštajn piše da je ona bila svesna njegove ogromne inteligencije, harizme, političke vizije, entuzijazma, ali i neobuzadane libidozne gladi i mistične veze sa rodnim Arkanzasom. Godinama je odbijala njegovu ponudu da se uda za njega. Ipak, šest godina kasnije, 1975, odlučila je pristane, ali je jasno stavila do znanja da neće biti tipična južnjačka ni nevesta, ni žena: nije htela verenički prsten, nije htela da promeni prezime.

BRAČNA DINAMIKA: Kada je Klinton izabran za guvernera Arkanzasa morala je da popusti: išla je na ženske čajanke, čak je i svom prezimenu dodala njegovo.

Njena koleginica sa studija kaže u Bernštajnovoj knjizi:

„Tragična je činjenica što smo svi mi koji je poznajemo svesni da bi lakše bila izabrana za predsednika SAD da se nije ni udala za Bila Klintona.“ Očigledno, u svoj brak Hilari je investirala mnogo: i ljubavi, i rizika, i žrtvovanja, a i ponižavanja. Hilari je jaka ličinost, piše Bernštajn: „Ona je i perfekcionista, i tajanstvena, i vrlo osetljiva i duboko religiozna. Neka druga žena, manje jaka, manje inteligenta, manje emocionalna, okrenula bi se i ostavila ga. Ona se borila: za nju život nije serija kriza, vez serija bitki!“

Hilari nikada nije isticala da je vrlo religiozna ličnost. Bernštajn smatra da njeno ostajanje uz muža, i pored mnogih afera, nije puko kalkulisanje i politikanstvo. Ona voli tog čoveka, ona se divi njegovom superiornom intelektu, ali ona se u životu vodi i metodističkom maksimom: čini dobra dela koliko god možeš, kad god možeš, ma gde…

Klintonovi su čudesan tandem; saradnici tvrde da Klinton nije donosio nijednu važnu odluku, a da nije čuo Hilarino mišljenje. Ona je dala pečat Klintonovoj administraciji. Ako uđe u Belu kuću imaće više iskustva u vezi sa tim šta znači biti predsednik SAD od ijednog prethodnog američkog predsednika ili potpredsednika, smatra Bernštajn.

„Ključna, ali i najteže uhvatljiva dinamika za vreme Klintonovog mandata u Beloj kući bili su odnosi između njih dvoje: ponekad je išlo teško, užasno teško, kao kad imate pesak u kočnicama, u dobra vremena to je bilo ulje koje je sjajno pokretalo čitavu mašineriju“, kaže Bernštajn.

On smatra da je Hilari vremenom sazrevala, da ima „izuzetnu sposobnost za evoluciju i promenu“. Neki će to možda ilustrovati i njenim političkim putem od „Goldvoterove devojke“, do američkog pojma ultraliberala. Drugi, čak i njenim vizuelnim transformacijama.

Bernštajn smatra da je Hilari najbolja kada ne vuče konce iza kulisa, već kad nastupa samostalno. U Kini je kao prva dama održala sjajan govor o ženskim pravima, hvalila ju je štampa širom sveta. I na solo putovanjima po Aziji i Africi oduševljavala je i državnike, i običan svet. Kao senatorka zabeležila je kod liberalnijeg dela demokrata veliki minus što je glasala za Bušov ratni pohod na Irak. Mnogi Bernštajnovi sagovornici pokazuju razumevanje za ovaj njen salto mortale: Hilari je morala da pokaže veliku čvrstinu. To je uvek bio problem žena političara, kandidata za visoke funkcije. Hilari je morala da pokaže da bi mogla da bude odlučan i tvrd vrhovni komandant, da je u stanju da zaštiti zemlju od terorizma. Ali, dobro je što je i na ovoj važnoj tački pokazala „izuzetnu sposobnost za evoluciju i promenu“, pa se sada zalaže za povlačenje iz Iraka.

SPOREDNA ULOGA: Kada su se Bil i Hilari Klinton, držeći se za ruke, nedavno pojavili u Ajovi, mnogi su se pitali da li će glavna zvezda predizbornog skupa biti zapravo bivši predsednik. Na sve strane su se čuli uzdasi i frenetični aplauzi bivšem predsedniku. Koliko god visoki i sada vrlo vitki Bil Klinton pokušavao da, u sporednoj ulozi, ne štrči, pokazalo se da je dovoljno da samo bude prisutan pa da sve oči budu uprte u njega i da sve kamere zaborave na glavnu „glumicu“. Jer on je, kako reče jedan komentator, sporedni glumac koji zaslužuje Oskara.

Otkad je početkom januara počela predizborna kampanja Hilari Rodam-Klinton za predsednika SAD, Klintonovi brižljivo razvijaju taktiku: treba da se zna da je ona glavna zvezda, da se ona kandiduje. On je tu samo da pomogne, da je predstavi publici, da šarmantno i ležerno razgovara sa ljudima, šale su uvek dobro došle. Nova bračna koreografija sada u prvi plan stavlja Hilari: kada su na pozornici on se veoma trudi da bude u dalekom drugom planu. Sve je detaljno isplanirano: pa on, kao, na primer, u Klijer Lejku u Ajovi, uvek govori šest minuta, a ona 25. Kada se ugase svetlosti reflektora i kamere on je ponekad savetuje, hvali, masira joj leđa. Samo prisustvo Bila Klintona je neodoljiv magnet: na ovaj skup u Ajovi je došlo čak 7000 ljudi.

Prisustvo Bila Klintona u predizbornoj kampanji njegove supruge Hilari ima uz ove dobre strane i loše: neminovno će doći do poređenja u veštini komunikacije, a tu je Bil Klinton bez konkurencije, ne samo u Americi već možda i globalno. Čovek je sjajan govornik, harizmatična i topla ličnost. Njegovi mini govori, ili govori uvertire pre nastupa Hilari Klinton na političkoj pozornici, prava su mala remek-dela u veštini političke komunikacije. Očigledno, nastavljaju se iskušenja Hilari Klinton. Peveril Skvajer, profesor političkih nauka na Univezitetu Ajova, to sažeto vidi ovako: „Čak i ako Hilari održi briljantan govor, ona nikad neće biti tako dobra kao Bil. Jednostavno, od njega boljeg – nema.“

Posle govora dolaze konferencije za novinare. I tu je on opet glavna zvezda. Na pitanje novinara da li ga brine da će svojim prisustvom potisnuti Hilari u drugi plan, Klinton odgovora da ga više brine da li će svi koji njega dobro znaju imati mogućnosti da upoznaju pravu Hilari Klinton.

Za sada je Hilari Klinton favorit među demokratskim pretendentima na Belu kuću: u ispitivanjima javnog mnjenja ona ima najveće šanse da bude nominovana za najvišu funkciju u zemlji. Istovremeno, ona među demokratskim kandidatima ima i najviše negativnih ocena. Slikovito, na svaku nalepnicu na automobilu „Hillary 2008“, odgovara se nalepnicom „Stop Hillary“. (Ovaj način komunikacije je tipičan za američki predizborni rat suprotstavljenih strana.) Očigledno, senatorka iz države Njujork ostaje polarizujuća politička ličnost.

Bernštajnova knjiga o Hilari Rodam-Klinton mnogima će pomoći da bolje sagledaju ko je Hilari Rodam-Klinton, ko se i zašto boji Hilari Rodam-Klinton, ali i zašto je neki smatraju boljim delom dueta Klinton. U svakom slučaju, Bernštajn je u pravu: dobro je što će Amerikanci moći da pročitaju knjigu pre nego što glasaju, da ne bude kao sa Bušom juniorom…