„Zeleni“ strah

„Narod je ustao protiv ropstva“, izjavio je za AP prošle nedelje neposredno pre hapšenja Bahtior Rahimov. Do tada nazivane stihijskim demonstracijama dobile su tako svog vođu – 42-godišnjeg farmera Bahtiora Rahimova čija je fotografija na kojoj u tradicionalnom odelu sedi na konju i daje intervjue obišla ceo svet. Rahimova su uzbekistanske vlasti uhapsile zbog navodnog širenja islamskog ekstremizma i izazivanja nemira u gradu Kara Suu na istoku Uzbekistana. Pored Rahimova vojska je uhapsila i Dilmurata Palvana i nekoliko njihovih pomoćnika za koje se tvrdi da su organizovali proteste.

Talasi protesta u Uzbekistanu traju već nekoliko nedelja, a polovinom meseca eskalirali su u sukob demonstranata i vlasti u kojima su, nakon oslobađanja navodnih političkih zatvorenika u gradu Andidžanu, snage bezbednosti otvorile vatru i ubile nekoliko stotina demonstranata. To je izazvalo talas izbeglica prema susednoj Kirgiziji i širenje nemira na grad Kara Suu. Lider protesta u Kara Suu Bahtior Rahimov rekao je novinarima da „veruje u ideju stvaranja islamske države koja bi se zasnivala na zakonima islama i koja bi se iz Uzbekistana proširila i na teritoriju susednih zemalja, Tadžikistana i Turkmenije“.

SLOBODA ZA FARMERE: Nakon hapšenja farmera Rahimova i njegovih pomoćnika oko hiljadu demonstranata okupilo se ponovo prošlog petka na ulicama Kara Suua kako bi od vlasti tražili njihovo oslobađanje. Supruga jednog od vođa pobune polila je benzinom sebe i troje dece i zapretila da će izvršiti porodično samospaljivanje ukoliko ne oslobode njenog muža. I pored svih spekulacija oko mističnih lidera uzbekistanskih demonstracija, ne čudi činjenica što se, na čelu protesta u Uzbekistanu našao jedan farmer. Uzbekistan je jedina pretežno agrarna zemlja u Centralnoj Aziji, a uzbekistanska nedovoljno jaka i podeljena opozicija pokušava da se okupi oko takozvane Sunčane koalicije na čijem je čelu Partija slobodnih zemljoradnika kojoj su se priključili lokalni biznismeni, i u čijim je redovima sve više pravnika i drugih intelektualaca. Demonstranti tvrde da su počeli proteste kako bi od režima Islama Karimova tražili oslobađanje političkih zatvorenika, bolje uslove za život i otvaranje ekonomije koju država strogo kontroliše. Početkom ove nedelje demonstracije su se stišale, a vlast je preuzela kontrolu u pobunjenim gradovima, Andidžanu i Kara Suu.

DEMOKRATIZACIJA ILI EKSTREMIZAM: O tome kako okarakterisati dinamičan i dramatičan razvoj situacije u Uzbekistanu, mišljenja su još uvek podeljena. Proteste u Andidžanu i Kara Suu jedni nazivaju ustankom drugi ekstremizmom, a surovi obračun vlasti sa demonstrantima po jednima je borba sa ekstremistima a po drugima, masakr nad civilima, sličan pogromu demokratskih protesta u Kini na pločnicima Tjenanmena 1989. godine. Od zvaničnih saopštenja za sada se zna da su vlasti u Taškentu objavile da je ubijeno 169 osoba, za koje režim uzbečkog predsednika Karimova tvrdi da su u većini naoružani islamski ekstremisti koji su oslobađali zatvorenike u andidžanskom zatvoru. S druge strane, demonstranti koji pred televizijskim i fotoreporterskim kamerama traže demokratiju tvrde da je broj žrtava na andidžanskim ulicama bio mnogo veći. Iste tvrdnje iznose i neke međunarodne humanitarne organizacije; Sjedinjene Države, EU, NATO i UN su od vlasti Uzbekistana zatražile hitan pristup međunarodnim organizacijama radi istraživanja i utvrđivanja okolnosti pogibije demonstranata. Ruski nedeljnik „Novoje vremja“ piše kako „smirivanje situacije u Uzbekistanu nije ništa drugo do zatišje pred buru i moguće proširenje socijalnih tenzija po celoj Ferganskoj dolini“. Nedeljnik poredi situaciju u Andidžanu i Kara Suu sa počecima revolucije u Iranu 1977–1979, a žrtve takozvanog andidžanskog masakra su „šahidi“, koji u očima naelektrisanih Uzbeka izgledaju kao sveti mučenici. Istovremeno, ruski list pod nostalgičnim nazivom „Sovjetska Rusija“ situaciju, prethodno u Kirgiziji i sada u Uzbekistanu, ocenjuje kao „proces prividnog, ali dobro organizovanog haosa od strane SAD, ca ciljem demokratizacije Centralne Azije koju je Vašington prethodno najavljivao“.

KARIMOV BEZ ISLAMA: „Lukavi Islam Karimov“, kako ga opisuje jedan zapadni diplomata – bio je svojevremeno dovoljno brz da pridobije Moskvu i Vašington, a sada i dovoljno nagao da pred očima međunarodne zajednice surovo slama političke oponente, nazivajući ih ekstremnim islamistima. Rusiji Uzbekistan pomaže u suzbijanju čečenskog terorizma na prostorima bivšeg SSSR, a Amerikancima je nakon 11. septembra (2001) u Uzbekistanu ustupljena strateška vojna vazduhoplovna baza za rat u Avganistanu. Vašington je zatvorio oči i na upozorenja međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava koje upozoravaju na stalni pritisak uzbekistanskih vlasti na opoziciju i zatvaranje nezavisnih medija. Vlasti u Taškentu nedavno su zabranile rad mnogim stranim organizacijama, kao što su Fondacija Soros i Internjus netvork. Zapadni mediji ironično komentarišu savezništvo Moskve i Vašingtona sa „režimom Karimova, bez islama“. „Fajnenšel tajms“ sarkastično piše kako bi „Karimov mogao postati školski primer drugim autoritarnim režimima za rešavanje unutrašnjih političkih problema“. Jedino se iz Brisela čuju jače osude na račun represija režima Islama Karimova i gaženje demokratije u srcu Azije. Predsednik Komiteta saveta Ruske Federacije iz oblasti međunarodnih odnosa Mihail Margelov primećuje kako je „Rusija spremna da na prostorima bivšeg SSSR prihvati svaku boju revolucije osim zelene – boje radikalnih islamista“. Nakon velikog talasa entuzijazma zbog demokratizacije koji je zahvatio prostore bivšeg SSSR posle revolucije ruža u Gruziji, narandžaste revolucije u Ukrajini i revolucije tulipana u Kirgistanu, malo ko se od lidera bivših sovjetskih republika usudio da komentariše proteste u Uzbekistanu. Iako je nakon Ukrajine i Gruzije većina analitičara prognozirala domino-efekat šarenih revolucija i u Uzbekistanu, političari i eksperti tiho, u pola glasa komentarišu najave iz Kara Suua o buđenju islamista i potencijalne takozvane zelene revolucije u Ferganskoj dolini.