Zatvorite Gvantanamo

Slike iz zatvora Gvantanamo šokirale su deo svetske javnosti još pre tri godine: zatočenici u narandžastim over–all odelima, bukagije na nogama, ćelije neprikladne za držanje životinja… Američka javnost nije bila šokirana, slične slike moguće je još videti u nekim američkim zatvorima. Ni okovi na rukama i nogama nisu stvar prošlosti… U najmoćnijoj zemlji na svetu zatvori su velika industrija i ima ih najrazličitijih profila: od državnih do korporativnih i privatnih, od onih sličnih Gvantanamu do najmodernijih koji podsećaju na hotele sa više zvezdica.

Sumorni Gvantanamo može se zapravo porediti sa mnogim američkim zatvorima. Poznati zatvor je jedinstven po nečem drugom: predsednik SAD Džordž Buš i njegova administracija ovde drže neprijateljske vojnike arbitrarno, bez ograničenja vremena, pa čak i obaveze da budu saslušani pred sudom. Deo pravnog establišmenta i u Americi i u Evropi zbog ovoga najoštrije osuđuje Bušovu administraciju. Sam ambijent i fizički uslovi pod kojima se drže zatvorenici u vojnoj bazi Gvantanamo nije ono što šokira.

STRAŠNA NEIZVESNOST: „Video sam ja i gore stvari u nekim američkim zatvorima. Ovde je reč o ljudskim pravima“, kaže psihijatar Deril Metjus, član jedne humanitarne organizacije koja pruža pomoć zatvorenicima.

Za razliku od višestrukih ubica, kidnapera, onih koji su silovali decu, špijuna ili nacista, ratnih zločinaca, pa i terorista poput Timotija Mekveja, koji je postavio bombu u Oklahoma Sitiju, stotinama zatočenika u zatvoru Gvantanamo niti je rečeno zašto se nalaze u zatvoru, niti kada će i pod kojim uslovima biti saslušani, osuđeni, kada bi mogli biti pušteni, optuženi ili osuđeni. Njima jednostavno nije pružena šansa da se brane pred sudom.

Za većinu zatvorenika izgleda da je izolacija manji problem od neizvesnosti.

Četiri godine posle otvaranja zatvora Gvantanamo sve se glasnije čuje da taj zatvor treba zatvoriti. U Americi tu poruku šalje bivši predsednik Džimi Karter preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana; slični tonovi mogu se čuti i sa drugih strana sveta od brojnih nevladinih organizacija, udruženja za odbranu ljudskih prava, Međunarodnog Crvenog krsta, pojedinih liberalnih političara, ali i od konzervativaca poput italijanskog premijera Silvija Berluskonija. Čak je i britanski premijer Toni Bler, najvažniji saveznik američkog predsednika Džordža Buša, javno izjavio da je ovaj zatvor „anomalija“, napomenuvši da svoje primedbe na ovu instituciju više voli da iznosi „u četiri oka“ svom transatlantskom savezniku.

Kada je vojna baza Gvantanamo postala zatvor u januaru 2002, Bela kuća je poručila da će ovde biti zatočeni samo najopasniji teroristi Al kaide. Potpredsednik Dik Čejni doslovce je rekao: „Ovde će biti pritvoreni samo najgori od najgorih. Oni su veoma opasni. Oni su odlučni da pobiju milione običnih Amerikanaca, oni su spremni i da poginu da bi ostvarili ovaj svoj cilj.“

Danas ceo svet sad zna da to nije istina. Neki od zatvorenika se uklapaju u sliku za Čejnijev ram: Kalid Šaik Mohamed i Ramzi Binalšib, glavne arhitekte terorističkog napada 11. septembra (2001), Hambali, šef Al kaide za jugoistočnu Aziju, koji je rukovodio bombaškim napadom na Bali 2002.

Među ovim ozloglašenim teroristima su i Abu Zabaida, jedan od glavnih šefova Al kaide za terorističke napade, kao i Abud al Rahim, za koga se veruje da je bio „mozak“ nekoliko terorističkih napada. Međutim, nijedan od ovih „najgorih od najgorih“ nije zatočen u Gvantanamu: njih američke vlasti drže, takođe bez suđenja, na tajnim mestima, zatvorima – crnim tačkama kojima rukovodi CIA.

Prema jednom naučnom tekstu koji je publikovan u prestižnom časopisu „US nešenel lo žurnal“, samo osam odsto zatvorenika u zatvoru Gvantanamo mogu se okarakterisati kao „borci Al kaide“, dok se za više od polovine, 55 odsto zatočenika ovog ozloglašenog zatvora, ne može utvrditi da su izvršili bilo kakav neprijateljski čin prema Sjedinjenim Američkim Državama ili njihovim koalicionim partnerima. Brojke i terminologija potiču od Pentagona.

Još više zabrinjava podatak da većinu zatočenika nisu uhapsile američke snage, već razne paramilitarne avganistanske i pakistanske organizacije u vreme kada su Amerikanci davali nagradu od 5000 dolara za svakog zatvorenika optuženog za terorizam. U ovom članku, koji je naišao na znatan odjek u liberalnijim zapadnim medijima, naglašava se da od tih osam odsto zatvorenika u logoru Gvantanamo koji se mogu nazvati borcima Al kaide, većina pobija sve optužbe. Oni tvrde da su bili podvrgnuti surovim metodama ispitivanja i da su mnoga priznanja data pod prisilom. Indikativno je da ni ovih osam odsto zatvorenika Gvantanama nisu prošli legalnu proceduru, niti su im predočeni tajni dokazi kojima se opravdava njihovo neograničeno držanje u zatvoru.

Ove zatvorenike američke vlasti drže u malim ćelijama iz kojih izlaze samo na saslušanja i na dvadesetominutne vežbe dva-tri puta nedeljno. Zatočenici zatvora Gvantanamo nemaju pravo da ih posećuju porodice. Zatvorske vlasti ne dozvoljavaju ni štrajk glađu (a bilo je više takvih pokušaja): svi zatvorenici koji su na ovaj način pokušali da se bune ili okončaju svoje muke, prisilno su, kroz nosnu duplju, hranjeni na cevčicu.

Brojni aktivisti za ljudska prava ukazuju da se u Gvantanamu krše i međunarodni zakoni i ljudska prava.

PREDSEDNIČKI UKAZ: Gvantanamo je od američke vojne baze na Kubi prerastao u kontroverzni vojni logor predsedničkim ukazom 13. novembra 2001. kada su američke i savezničke snage osvojile Kabul i kad je postalo jasno da će se američke snage suočiti sa stotinama, a možda i hiljadama talibana i boraca koji su ih pomagali. Među njima je verovatno bilo i terorista. Pitanje je bilo koji status dati ovim zarobljenicima, kako ih saslušavati i konačno kazniti. U to vreme, Amerikanci i njihovi saveznici bili su sigurni da će brzo uhvatiti i Osamu bin Ladena. Sada neki analitičari smatraju da zatočenici Gvantanamo zatvora zapravo plaćaju cenu jer Bin Laden nije uhvaćen. U neku ruku, Gvantanamo je Sveta Jelena bez Napoleona, piše Džejms Mik u „Gardijanu“.

Mnoge analitičare zbunjuje to što se Bušova administracija opredelila da ne poštuje međunarodne zakone, već da skroji nove, po sopstvenom nahođenju. Prvi korak je bio odbijanje Vašingtona da ovim zatvorenicima da stutus ratnih zarobljenika. Zvanično objašnjenje je da avganistanski zatvorenici nisu imali uniforme. Mnogi eksperti smatraju da ovo nije dovoljan razlog da budu lišeni statusa ratnih zarobljenika. Član peti Treće ženevske konvencije je jasan: svaki uhvaćeni borac čiji status nije jasan ima se smatrati ratnim zarobljenikom dok se njegov status ne utvrdi pred odgovarujućim nadležnim sudom. Sjedinjene Američke Države su imale stotine ovakvih sudova 1991. za vreme rata u zalivu i rata u Iraku. U Avganistanu takvi sudovi nisu uspostavljeni. Nadležni u Pentagonu su objasnili da do ovoga nije došlo „zato što je predsednik Buš odlučio da za to nema potrebe“! Judžin Fidel, bivši vojni advokat, a sada predsednik Nacionalnog instituta za vojnu pravdu u SAD, smatra da je ovakva Bušova arbitrarna odluka lišila zemlju moralnog prava da na svetskoj pozornici govori o pravdi i moralnim principima. Po njegovom mišljenju ta odluka predsednika SAD imala je „vrlo loše, otrovno dejstvo na sliku o SAD u svetskoj zajednici“.

NEPRIJATELJSKI BORCI: Pozicija SAD je doista bizarna: Amerika zatočenike zatvora Gvantanamo formalno ne smatra ratnim zarobljenicima, sem u jednom smislu: zvanično, oni mogu ostati zatočeni sve dok se rat ne završi. Ona zatvorenike zove „neprijateljskim borcima“. Ovaj termin je nepoznat u međunarodnom pravu. Kada neki borci za ljudska prava postavljaju pitanje; „dok se koji rat ne završi“, Bušova administracija odgovara: „rat protiv terorizma!“ To znači, da zatvorenici logora Gvantanamo mogu ostati iza rešetaka zauvek. Jer, za razliku od standardnih ratova koji su ipak i vremenski i teritorijalno ograničeni, „rat protiv terorizma“ je vremenski neograničen i može trajati večno. Sjedinjene Američke Države poručuju da će i u ovom ratu pobediti.

Mnoge pravnike, ali i borce za ljudska prava zastrašuje ovakvo tumačenje i ponašanje Bušove administracije: ispada da svako može biti optužen kao „neprijateljski borac“, da može biti strpan u zatvor na neodređeno vreme i tamo neograničeno biti držan, čak i iz „preventivnih razloga“, već kako se dopadne američkim vlastima.

U američkim vojnim zatvorima nalazi se nekoliko „neprijateljskih boraca“, američkih građana. Indikativno je da niko nije bele rase. Jedini „neprijateljski vojnik“ koji je imao pravo suđenje sa sve advokatima, poštovanjem ljudskih parava i koji je konačno vrlo brzo i osuđen jeste beli Amerikanac Džon Voker Lind.

Zid ćutanja oko trenutno najozloglašenijeg američkog vojnog logora pokazuje prve pukotine: novinari američke organizacije, Asošijeted pres dobili su sudski spor protiv Pentagona. Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama Asošijeted pres je još pre dve godine zatražio od nadležnih relevantna dokumenta o logoru u vojnoj bazi Gvantanamo. Sud je doneo odluku da se obelodani brižljivo čuvana „državna tajna“. Ponovo je javnost bila zgrožena scenama religioznog i seksualnog ponižavanja, fizičkog mučenja elektrošokovima, visokim i niskim temperaturama… Prilikom saslušavanja zatvorenika posebno su se, kao i u Abu Graibu, isticale žene ispitivači. Sada kada je objavljeno 5000 stranica o strahotama tokom saslušanja zatočenika logora Gvantanamo, neki se nadaju da će otupeti ovaj institucionalizovani teror u ratu protiv terorizma, da će pod pritiskom svetske javnosti početi da se rešava status ovih zatočenika za koje trenutno ne važe nikakvi zakoni.

Istorija

• Vojna baza Gvantanamo osnovana je 1898. kada su Sjedinjene Američke Države zauzele Kubu za vreme špansko-američkog rata;

• SAD od kubanske vlade 1903. godine dobijaju Gvantanamo na permanentno korišćenje;

• Fidel Kastro 1964. naređuje da se bazi ukine snabdevanje vodom; SAD podižu fabriku za desalinaciju, za preradu morske vode u vodu za piće;

• Početkom 1990. izbeglice sa Haitija koje su imale sidu američke vlasti zadržavaju u Gvantanamu;

• Od 2002. osumnjičeni za terorizam bivaju ovde zatvoreni;

• U junu 2005. Amerika objavljuje da će za izgradnju novog zatvora u bazi Gvantanamo dati 30.000.000 dolara

• U izveštaju Ujedinjenih nacija 2006. traži se da ovaj zatvor bude zatvoren. Obrazloženje: zatvorenici nemaju nikakva prava i njihov tretman je ravan čistoj torturi.

Potresne priče

Četiri godine od uspostavljanja zatvora u zalivu Gvantanamo na Kubi Pentagon je objavio spisak imena zatvorenika i transkript saslušanja sa takozvanih statusnih konferencija vojnog suda. Tako je javnost prvi put stekla delimičan uvid u ispovesti ljudi koji su u Gvantanamo otišli o trošku američke administracije kao ratni zarobljenici. Istini za volju, izveštaj koji je Pentagon stavio javnosti na raspolaganje, po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, nije nikakvo lako štivo niti sadrži spisak zatvorenika po abecednom ili nekom drugom redu. Reč je o delimično cenzurisanom dokumentu od oko 6000 strana koji čine transkripti sa saslušanja velikog broja zatvorenika. Imena članova sudskog veća, oficira američke vojske koji su saslušavali zatvorenike, nisu saopštena, kao ni izjave nekih zatvorenika koje američka administracija smatra posebno opasnim.

Izveštaj je posebno zanimljiv jer ne iznosi samo odbranu zatvorenika već i prirodu opužbe i dokazni materijal protiv njih, odnosno razloge zbog kojih su u zatvoru bez prava na advokata i kontakta sa spoljnim svetom. Jedan od zatvorenika pobrkan je sa saradnikom talibanskog predsednika jedne avganistanske pokrajine. Tvrdeći pred sudom da je nevin i da nije imao nikakve veze sa guvernerom pokrajine, zatvorenik je sudskom veću predložio da sami kontaktiraju s načelnikom pokrajine, na šta mu je američki pukovnik odgovorio da bi bilo najbolje da zatvorenik sam stupi u kontakt sa tim guvernerom. Na pitanje kako će da nađe guvernera pokrajine Šibargan, predsednik sudskog veća mu je odgovorio: „Napišite mu pismo. Znam da to nije lako, ali morate da date sve od sebe.“ Jednom od zatvorenika iz Saudijske Arabije stavljeno je na teret da je uhapšen sa satom marke kasio kakav je pronađen i kod nekih uhapšenih u vezi sa bombaškim napadima u organizaciji Al kaide (model F-91W). Taj detalj korišćen je kao zvaničan dokaz. Abdula Kamal, kuvajtski inženjer, bivši reprezentativac u rukometu, odveden je u Gvantanamo pod sumnjom da je u Kuvajtu skupljao novac za Al kaidu. I za njega je jedan od glavnih dokaza spomenuti sat. Kamal kaže da je ovaj model veoma popularan u Kuvajtu, da ima kompas i da po njemu lako mogu da se okrenu ka Meki. „Ovde imamo četvoricu sveštenika, svi nose takav sat“, branio se Kamal. Tužna je priča i izvesnog Sirijca koji kaže da se zatekao u Avganistanu, gde je i uhapšen, na početku rata. On tvrdi da je u Avganistan putovao „privatnim poslom“, da nađe ženu. Kada su ga pitali zašto ženu nije mogao da nađe u Siriji, odgovorio je da je to tamo veoma skupo: „U Siriji žena košta bar 3000 dolara, ja tih para nemam. U Avganistanu žena može da se nađe za samo 300 dolara!“

Ono što posebno uznemirava i daje dodatne argumente zahtevima da se Gvantanamo zatvori i da se status zatvorenika ponovo preispita jesu izjave velikog broja zatvorenika da su ih Pakistanci prodali Amerikancima. Amerika je tokom rata u Avganistanu nudila nagradu od 5000 dolara za uhapšene talibane.

Zahtevima da se Gvnatanamo zatvori, a zatvorenici prebace na humanije mesto ili oslobode, koje su do sada uputili Kofi Anan, Dezmond Tutu, bivši predsednik SAD Džimi Karter i brojne međunarodne organizacije, nedavno se pridružio i britanski parlament. Rad nedavno objavljen u prestižnom američkom časopisu „Američka pravna revija“ pokazuje da se za tek osam odsto od svih zatvorenika u Gvantanamu može tvrditi da su imali veze sa Al kaidom, a da za preko 55 odsto nema nikakvih dokaza da su počinili bilo kakvo delo protiv SAD ili njenih saveznika. Većinu nisu uhapsile američke snage, već pakistanske i avganistanske, i to baš u vreme kada su SAD nudile veliku novčanu nagradu za uhapšene.

D. Anastasijević

Tamna iračka senka

Amnesti internešenel (AI), međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava, posebno prava zatvorenika, objavila je početkom prošle nedelje uznemirujući izveštaj o kršenju prava zatvorenika u zatvorima širom Iraka. Štaviše, organizacija je optužila Sjedinjene Američke Države, Veliku Britaniju i ostale saveznike čije su trupe u Iraku za teške zloupotrebe, čak i torturu nad zatvorenicima. U trenutku kada u Iraku tinja građanski rat, a SAD i Velika Britanija najavljuju da žele da se iz Iraka povuku što pre, deo izveštaja koji se odnosi na mučenje zatvorenika koji se nalaze pod paskom iračkih vlasti baca još tamniju senku na uspeh poduhvata oko uspostave demokratije u Iraku pod rukovodstvom SAD. AI, naime, tvrdi da je tortura u zatvorima pod iračkom kontrolom u porastu od predaje vlasti 2004. godine. Takvi nalazi AI-ja idu u prilog tvrdnjama sunita u Iraku koji tvrde da se pod blagoslovom ministra policije (iz redova šiita) nad političkim neistomišljenicima vrši tortura. Američki obaveštajni izvori, kao i saznanja novinara na terenu, potvrdili su i više navrata ovakve tvrdnje, ali irački zatvori nakon tih saznanja nisu postala prijatnija mesta za boravak. U izveštaju se navode zvanične brojke koalicionih snaga, po kojima je do novembra prošle godine u Iraku bilo preko 14.000 zatvorenika. Blizu 5000 nalazi se u zatvorima u prestonici Bagdadu, a najviše ih je u bazi Buka, u blizini Basre na jugu Iraka, gde su mahom stacionirane britanske trupe. Preko hiljadu ih je u Sulejmaniji, u Kurdistanu. Zvanični Vašington opovrgao je optužbe i ponovio da se prema svim zatvorenicima postupa u skladu sa standardima međunarodnog prava. Neimenovani britanski zvaničnik takođe pobija optužbe i kaže da britanske snage trenutno u pritvoru drže 43 zatvorenika, navodeći da je to u skladu sa rezolucijom UN-a koja omogućava koalicionim snagama da pritvore osobe osumnjičene da predstavljaju pretnju stranim snagama ili Iraku.

D. A.