Specijalno za „Vreme“ iz Berlina
Kancelarova supruga Doris može da zamisli da živi i u Njujorku, a ne samo u Berlinu ili Hanoveru, gde se nalazi porodični dom Šrederovih. To je nedavno izjavila novinarima verovatno želeći da stavi do znanja da ne bi previše patila ukoliko bi posle parlamentarnih izbora 22. septembra njen suprug bio iseljen iz monumentalnog novog ureda saveznog kancelara na Špreji, blizu Rajhstaga. Deo publike je izjavu protumačio tako kao da i kancelarova supruga više ne veruje u mogućnost da „crveno-zelena“ koalicija ostane na vlasti.
Da li će kancalarova supruga zaista morati da pakuje stvari na jesen ipak je neizvesno, pet sedmica pre izbora uprkos, bar u informativnim medijima, rasprostranjenom ubeđenju da je socijaldemokrati Gerhardu Šrederu odzvonilo.
UBEDLJIVA PREDNOST: Prednost konzervativne opozicije je ubedljiva: u većini ispitivanja javnog mnjenja oko 41 odsto anketiranih kaže da bi glasalo za hrišćanske demokrate i hrišćanske socijaliste (CDU/CSU) da se izbori održavaju u narednu nedelju. Ukoliko bi ponovo konzervativno-liberalna koalicija došla na vlast (kao što je to bio slučaj od 1982. do 1998), imala bi možda čak natpolovičnu prednost u parlamentu. Za socijaldemokrate (SPD) je spremno da glasa samo 36 odsto, za „zelene“ 6 odsto, a za Partiju demokratskog socijalizma (PDS, bivše istočnonemačke komuniste) 5 odsto. Prag za ulazak u parlament je 5 odsto, tako da u slučaju da PDS ili „zeleni“ ne uđu u parlament, konzervativci stiču još ubedljiviju prednost. Ukoliko, međutim, svih pet partija zadrže svoja mesta u Bundestagu, sve je moguće, uključujući (malo verovatnu) neophodnost da konzervativci i socijaldemokrate formiraju „veliku koaliciju“ kako bi se uopšte uspostavila vlada.
Nade socijaldemokrata i „zelenih“ usredsređene su, međutim, na nedostižnu prednost koju Šreder (58) ima u odnosu na svog bavarskog takmaca Edmunda Štojbera (61): svaki drugi birač (50 odsto) dao bi svoj glas kancelaru, dok bi za izazivača glasalo tek 38 odsto. Uz to, za promenu vlade izjašnjava se 46 odsto, protiv je 47 odsto anketiranih. Pre četiri godine maltene 70 odsto ispitanih želelo je da vidi kraj vlasti tadašnjeg kancelara Helmuta Kola (bio je 16 godina na čelu vlade), a 30 odsto je bilo protiv smene. Uz to, „zeleni“ šef diplomatije Joška Fišer neprikosnoveno je najpopularniji političar Nemačke.
Javno mnjenje je raspolućeno: sadašnji politički vrh je popularniji od konzervativnih i liberalnih protivnika, ali se konzervativcima pripisuje veća umešnost u rešavanju ekonomskih teškoća. Četiri miliona nezaposlenih prijavljeno je na biroima za rad. Na području bivše Nemačke Demokratske Republike nezaposlenost dostiže i 20 odsto (kao na jugu Italije ili Španije), uprkos tome što je od ujedinjenja pre 12 godina sa zapada tamo „preliveno“ više od hiljadu sto milijardi maraka. Privrednog rasta skoro da i nema (iako Nemačka iz tromesečja u tromesečje obara izvozne rekorde), državni dugovi su veliki, pritužbe privrednika na velika poreska i druga davanja ne prestaju, svetska privreda je u teškoj krizi… Ništa od toga Štojber ne bi mogao da preokrene tako brzo, no, u predizbornoj kampanji obećanja su jeftina, a i niko ih ne shvata previše obavezujućim. Šreder, međutim, mora da objasni zašto je, prema prevlađujućem utisku, sedeo i gledao kako se stvari „usložnjavaju“ da bi se tek ovih dana, očito pod pritiskom loših rezultata anketa, trgao.
FOLKSVAGEN KAO ADUT: Kancelarov glavni i poslednji adut su predlozi Harcove komisije, nazvane po njenom predsedniku, Folksvagenovom direktoru za pitanja radne snage. Zajedno sa petnaestak predstavnika države, privrede i sindikata i nezavisnim stručnjacima izradio je program ubrzanog zapošljavanja koji bi za dve do tri godine trebalo da prepolovi broj nezaposlenih. Uz veliko medijsko talambasanje, naravno, početkom avgusta kancelar i „crveno-zelena“ koalicija počela je da veliča Harcove preporuke nastojeći tako da povrati pozicije na najvažnijem području interesovanja birača. Uz to, Šreder se prisetio ko su prvenstveno socijaldemokratski birači, pa je posegao i za „tupljim predmetima“: industrijalce je, prilično populistički, nazvao „petom kolonom“ konzervativnih partija zato što ne čine dovoljno za zapošljavanje. I na spoljnopolitičkom planu kancelar je posegao za osvedočeno uspešnim sredstvima: predsedniku Džordžu Bušu je poručio da Berlin neće učestvovati u eventualnom napadu na Irak, već da sledi „nemački put“. Malo antiamerikanizma nikad ne škodi pred izbore, a uklapa se u sve slabije prikrivenu opštu netrpeljivost prema Bušovim „kaubojima“. Pridoda se malo antiglobalizma (recimo, opaske da pljačka malih ljudi na berzama takođe nije nemački put), i eto recepta da se učmali socijaldemokratski birači ipak pokrenu.
Kancelar tako nastoji da nametne nove teme u javnosti koja se proteklih predizbornih sedmica uglavnom zabavljala skandalčićima i skandalima, većinom uperenim protiv vladajuće koalicije. Tako je afera s „bonus miljama“ počistila s političke scene dva za sadašnju vlast bitna lika.
KORIST OD LETENJA: „Zeleni“ političar turskog porekla Čem Ezdemir i neokomunistički prvak, ministar vlade Berlina za privredu, Gregor Gizi dali su ostavke: najtiražniji bulevarski dnevnik „Bild“ uhvatio ih je da su povlastice za letenje Lufthanzom, stečene službenim letovima, koristili privatno. Naime, za svaku preletenu milju Lufthanza odobrava bonus koji onda može da se iskoristi za nove letove ili kupovinu u njenim buticima. Na udaru „Bilda“ našli su se maltene isključivo političari SPD-a, PDS-a i „zelenih“. Ministar ekologije, „zeleni“, Jirgen Tritin kupio je skupocen kofer plaćajući „bonus miljama“ (kaže da je to službeni kofer), njegov partijski drug Rezo Šlauh vodio je porodicu u Bangkok (prvom klasom, za 19.000 maraka), ali je nadoknadio štetu, itd. Onda su socijaldemokrate postale nervozne, pa su čak tužile „Bild“ sudu zbog narušavanja privatnosti i sličnih zlodela, ali su povukle optužbu kada je Lufthanza utvrdila koji je njen službenik (među 4000, koliko za to ima tehničke mogućnosti) (iz)dao podatke o tome kako političari troše svoje „bonus milje“. Pale su teške reči na račun „Bilda“: da se bavi političkim kampanjama, da hoće da dovede konzervativce na vlast, da je „oduvek“ radio za desnicu itd. Kao da je to ikad bilo sporno.
Pri tom je samo mesec dana ranije nedeljnik „Štern“, inače neskriveno sklon levici, „skinuo“ ministra odbrane Rudolfa Šarpinga, objavljujući kompromitujuće podatke o tome kako je socijaldemokratski prvak primio priličnu sumu novca od frankfurtskog lobiste Morica Huncingera, uključujući i poklone „u naturi“ – nedeljnik je objavio kopiju računa na 55.000 maraka za ministrovu garderobu (sve zajedno s čarapama) upućenog Huncingeru. „Štern“ je platio silan novac svom informantu, kome je, sem da zaradi, očito bilo stalo da pre izbora obavi posao s ministrom. Javnost je po pravilu kratkog pamćenja, pa još jedva ko spominje milione maraka „crnog novca“ koji su bivši kancelar Kol i njegovi konzervativci „prali“ po Švajcarskoj i Lihtenštajnu kako bi im se našlo u džepu za osetljive političke poslove. Ili, da je Štojber, kao predsednik bavarske vlade, odobravao milijarde maraka kredita bavarskih državnih banaka nesolidnom, ali konzervativnom medijskom mogulu Leu Kirhu, koji je u međuvremenu bankrotirao.
Ono što se trenutno zbiva u medijima, barem tako veruju savetnici za odnose s javnošću, uticaće snažno na konačan ishod. Zato svi s nestrpljenjem čekaju dva zakazana televizijska duela Šredera i Štojbera koji bi, pišu mnogi, mogli još da donesu preokret: Šreder je rečit, televizičan i simpatičan ženama; Štojber drven, lako zbunjiv i nema šarma…
LIČNE OSOBINE: Prevlađujući nalaz političkih posmatrača jeste da ideološki i politički raskorak među kandidatima i partijama nije dovoljno vidljiv, tako da umešnost nastupa pred televizijskim kamerama i slične lične osobine („personalizacija politike“) postaju bitne, čak presudne, za odluku birača. Izdavač nedeljnika „Cajt“ (sklonog crveno-zelenoj koaliciji) Mihael Nauman, svojevremeno Šrederov poverenik za kulturu, zaključio je, predajući se sudbini, da „svaka demokratija ima one kandidate koje zaslužuje“. Prebacujući njima i celoj političkoj klasi da izbegava suštinske sporove, Nauman je procenio da je Nemačka zaparložena zbog grčevitog nastojanja da očuva opštu saglasnost po svim pitanjima i da živi „pod staklenim zvonom konsenzusa“. „Društvene promene biraču mogu da se učine ukusnim samo ukoliko se predstave kao povratak već proverenom“, smatra Nauman.
Možda tako opor zaključak potvrđuje neslavni odlazak jednog od najbolje plaćenih menadžera Nemačke: Tomas Midelhof, direktor grupe Bertelsman, preko noći je najuren krajem jula kada se vrh tog medijskog holdinga, po prometu sada četvrtog ili petog na svetu, okrenuo protiv njegovog „globalističkog“ kursa i nastojanja da Bertelsman izvede na berzu kako bi namakao još više kapitala za širenje. „Amerikanac s nemačkim pasošem“, kako je Midelhof voleo sebe da opisuje, izražavajući tako veru u „američki model“ (radio je tri dana sedmično u Njujorku, a ostatak vremena u nemačkom sedištu Bertelsmana u zabačenom Giterslou u Vestfaliji), izgubio je protiv onih koji su se uplašili neopozivog odstupanja od „već proverenog“.
