HDZ apsolutni pobednik: u odnosu na prošle izbore HDZ udvostručio broj svojih poslanika u Saboru. Čega se HDZ uistinu odrekao u mračnom kompleksu "tuđmanizma"
Hrvatska, zar ćeš opet s njima? (Slobodan Šnajder)
Iako još nisu poznati konačni rezultati izbora za hrvatski Sabor, sasvim je izvesno da je HDZ apsolutni pobednik: u odnosu na prošle izbore HDZ je sa do sada osvojena 63 mandata zapravo udvostručio broj svojih poslanika u Saboru (2000. je dobio 33), dok je Račanov SDP sa svojim koalicionim partnerima uspeo da osvoji samo 44 mandata. Iako je pobedio u osam izbornih jedinica, a SDP samo u dve, HDZ ipak nema dovoljno zastupnika da bi formirao vladu, pa su sada na redu pregovori o sklapanju koalicija. Teorijski, situacija se može i promeniti, ali malo je verovatno da će Račan uspeti da napravi veliku koalaciju kao 2000. godine.
Sada je na redu delikatna politička aritmetika: treća stranka po snazi Hrvatska narodna stranka (HNS) Vesne Pusić povećala je broj mandata sa dva na jedanaest, što ipak nije dovoljno za ostanak na vlasti koalicije levog centra, čak ni u slučaju da se Račanu priključi njegov dosadašnji koalicioni partner Hrvatska seljačka stranka (HSS) koja je osvojila devet mandata.
Prema dosadašnjim rezultatima, Ivo Sanader je najozbiljniji kandidat za mandatara. Da bi lider HDZ-a dobio od Mesića mandat za sastav Vlade mora da prikupi najmanje 76 poslaničkih mandata, što znači da će sem pridobijanja HSS-a, morati da traži savez i na drugoj strani. Sanader je računao na Dražena Budišu i Matu Granića, ali kako njihove stranke HSLS i DC nisu uspele da preskoče ni izborni prag, sada će biti prisiljen da se okrene HSP-u, proustaškoj stranci „pravaša“ Ante Đapića. Ivo Sanader je u predizbornoj kampanji gledao da se vrlo distancira od „pravaša“, ali sada već poručuje da se i ta stranka reformisala, ali da, nažalost, u inostranstvu još ima loš imidž, pa je predsednik HDZ-a najavio da će pojačati svoj public relations kako bi ispravio ovu percepciju, kao što i HDZ pokušava da svetu predstavi kao konzervativnu, a ne nacionalističku stranku.
PROMENE I PETljANjE: Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić je u svojoj popularnoj radio-emisiji „S predsjednikom uz kavu“ ovako prokomentarisao rezultat izbora: „Hrvatski građani su delimično glasali za pozitivne promene, a delimično su kaznili neodlučnost i petljanje.“
Koalicija oko Račana koja je 2000. dobila gotovo plebiscitarnu podršku, očigledno je izneverila ogromne nade većine svojih birača. Njegovu koaliciju levog centra birači su kaznili prvenstveno zato što nije ispunila svoja bitna obećanja – krivi i odgovorni za kriminal i zločine nisu kažnjeni, nezaposlenost je enormna, socijalna situacija većine je vrlo teška, pravosuđe je ostalo u mreži Tuđmanovih kadrova…
U vrelini predizborne trke Ivica Račan je nedvosmisleno odbacio mogućnost koalicije s HDZ-om ne iz nekih fundamentalnih programskih razloga, već zato što „Sanader gradi kult vođe i želi biti novi Tuđman“, a i stranka se bahato i arogantno identifikuje sa nacijom i državom.
Hrvatski birači su gotovo plebiscitarno zaključili posle direktnog duela Račana i Sanadera da su ova dvojica partijskih rivala vrlo, čak nepoželjno slični, više nego što bi se moglo očekivati od političkih protivnika koji bi trebalo da predstavljaju dva pola hrvatske političke scene. I Račan i Sanader se slažu da što pre treba uhvatiti priključak za Evropu, obojica obećavaju saradnju sa Haškim sudom. Ekonomisti zaključuju da su im na ovom planu programi slični kao jaje jajetu, obećavaju porast zaposlenosti, rast standarda, nastavak izgradnje saobraćajnih arterija. Razilaze se samo u poreskoj politici koju obećavaju: Račan ukazuje da sadašnji sistem favorizuje bogataše, a Sanader stavlja akcenat na povratak nekadašnje poreske politike. Polemičke varnice nisu letele oko tema privatizacije, borbe protiv kriminala, potrage za državnim milionima koji su izneti u inostranstvo… O ratnim zločinima i da ne govorimo… O ovim temama nije zapravo bilo ni reči. Sanader i Račan bili su najvatreniji u polemici kada su dokazivali da imaju podršku Zapada, svaki je tvrdio da mu je maltene Verhegen, visoki briselski činovnik koji je nedavno bio u poseti Zagrebu, maltene najbolji prijatelj.
Za jedan deo biračkog tela SDP-a svakako je razočaravajuće delovala Račanova poruka da bi se on i Sanader lako složili u odnosu prema Franji Tuđmanu. U vreme kada je HDZ svrgnut sa vlasti, SDP se jasno distancirao od Tuđmanove politike i njegove političke i istorijske zaostavštine, ali od tada najavljene „detuđmanizacije“ se očigledno odustalo. Uopšte, stranke se na ovim izborima nisu zapravo nadmetale programima, već scenskim nastupima pevača, glumaca, marketinškim trikovima i – zamajavanjem birača.
EUROPA, EUROPA: Iako su liderima HDZ-a usta puna Evrope i neophodnosti saradnje u svakom pogledu, ostaje činjenica da Sanader u svojim redovima ima nacionalističke jastrebove Hebranga, Šeksa, Glavaša i ostale čvrstorukaše, pa mnogi u Evropi, na primer, londonski „Ekonomist“, upozoravaju da povratak HDZ-a usporava ulazak Hrvatske u EU. I u Briselu prevladava ovo uverenje. Zato je od Sanadera i zatraženo da se pre izbora izjasni o povratku Srba, o saradanji s Haškim sudom. Sanader je to i učinio, ali u pola glasa i neiskreno. Visoki predstavnik EU-a Havijer Solana izjavio je da će Unija procenjivati rezultate parlamentarnih izbora. U većini članica EU-a analitičari procenjuju da su u Hrvatskoj pobedili ultranacionalisti, što će se neminovno odraziti na njen prijem u EU.
U samoj Hrvatskoj slika je daleko nijansiranija: dok neki analitičari smatraju da se HDZ nije bitno promenio, da je ostao „i simbolički, i personalno, i dnevnopolitički, u intimnoj vezi sa Tuđmanovim HDZ-eom“ (prof. dr Žarko Puhovski u intervjuu „Vremenu“), i da je ovo zapravo povratak u prošlost, druga škola mišljenja tvrdi da se HDZ „sanaderizirao“, ali i „sanitarizirao“: retorika je umekšana i promenjena, oslobodili su se nekih tajkuna, odstranjen je, na primer, „heroj domovinskog rata“ Ljubo Ćesić-Rojs, sve u svemu, stranka je „upristojena i disciplinirana“. Po njima, netačne su dijagnoze da Hrvatska oštro skreće desno, ovu tvrdnju ilustruju činjenicom da su neke manje ultradesničarske stranke doživele izborni fijasko… Koliko su ove blagonaklone dijagnoze tačne pokazaće vreme. Tek, u Zadru je trijumfalno raspoložena hadezeovska mladež po objavi izbornih rezultata, uz povike zloslutne pesmice „Neka, neka, nek se zna…“ i „Račane, znaj, svemu je kraj…“ motkama napala političke protivnike.
TRAljAVA KAMPANjA: Mnoge pristalice leve koalicije ne kriju nezadovoljstvo traljavo vođenom predizbornom kampanjom kojoj je falilo i fokusa, i energije, a izgleda i para. Severina, kao glavna atrakcija predizbornih skupova SDP-a, zapravo je paradigma promašenosti te političke kampanje. SDP koalicija je od početka vodila smušenu, zbunjujuću, ležernu, zapravo, patetičnu kampanju, kao da je otaljava, kao da se unapred pomirila sa porazom. Vesna Pusić, lider HNS-a , naglasila je da nije tačno da se SDP i ostatak koalicije nije imao čime da pohvali, ali izgleda nije znao kako da to saopšti javnosti i kako da to prezentira biračima.
Na mnoge pristalice levog bloka je kao hladan tuš delovala i Račanova izjava da će podneti ostavku na mesto predsednika SDP-a u slučaju loših izbornih rezultata. Zar se tako ohrabruju pristalice u trenutku kada HDZ pokazuje da vodi?
Želeći, valjda, da pokažu kako su protiv liderstva i kulta ličnosti, esdepeovci su svoju kampanju depersonalizovali, tek na kraju kampanje, shvativši da je Račan ipak njihov glavni adut, premijer se pojavio na plakatima i u televizijskim spotovima.
Sanader je, u svom poznatom HDZ arogantnom maniru, kao da su izbori tek puka formalnost, pucao od samopouzdanja i diktirao tempo: bespoštedno je kritikovao Vladu, obećavao da će pokrenuti Hrvatsku i ne pokušavajući da dâ malo podrobnije objašnjenje kako misli da tako brzo i elegantno izvede Hrvatsku kroz golgotu tranzicije. U tim predizbornim nastupima nije čak ni novinarima dozvoljavao da postavljaju pitanja o Hagu, srpskim izbeglicama… S domaćim medijima komunicirao je putem saopštenja.
HDZ je u kampanji nadmašio SDP i brojem plakata, i tv-spotova, skupova i naravno, količinom para. Ponovimo i ovog puta: HDZ je imao vrlo moćnog saveznika u crkvi.
Tek pri kraju kampanje, kada su istraživanja pokazala da HDZ raste, SDP je pokušao da pokaže koliko je Sanader tanak kada se povede ozbiljnija rasprava. U tim retkim trenucima videlo se da se „ispod tog dobro skrojenog sakoa“, što bi rekla ona Krležina junakinja, krije jedna narcisoidna, nervozna, pa i nekontrolisanim ispadima sklona persona: isporvociran Račanovom opaskom da glumi novog Tuđmana, Sanader je povišenim tonom počeo da optužuje hrvatskog predsednika Vlade da je njegova Udba 45 godina ubijala Hrvate. Bila je to možda najbolja ilustracija da se zapravo ništa nije promenilo: bilo je to ono arogantno, staro lice HDZ-a.
Sada, kada je „cirkus otišao“, mnogi hrvatski analitičari, neki vrlo samokritički, zaključuju da nisu podbacili u medijskoj prezentaciji samo stranke, uveliko su podbacili i mediji: valjda u cilju da se ne prigovori da je bila pristrasna, nacionalna televizija je podjednak tretman davala i najjačim strankama, ali i onom nesrećniku koji je pred kamerama izvadio protezu, porukom da će njegova stranka „svima pokazati zube“.
Slobodan Šnajder gleda Hrvatsku iz Nemačke i pita je u riječkom „Novom listu“, kao što je Breht pitao Nemačku nakon nulte godine: „Hrvatska, zar ćeš opet s njima? Oni su imali svoju šansu, uneredili su zemlju, bacili je stotinu godina unazad, ruku pod rukom s ‘arhi neprijateljima hrvatstva’, sa ‘srpskom elitom’, proizveli su jedan krvavi rat i bacili svoju brljotinu pred ‘narod’… Krivotvorili su povijest, na najbesramniji način, isto su činili i sa sadašnjošću, kvazi elite koje su u tom ratu ‘potvrđene’, zato su i proizvele rat, strpale su Hrvatsku u svoj džep, kao kakvu lovinu… Da se bivša državna zajednica tada mirno razišla, Hrvatska i Srbija bi već bile u Evropskoj uniji. Ali tada bi propala šansa krezovskog bogaćenja tuđmanovskih i miloševićevskih elita…“
Tako piše Šnajder, u „Novom listu“ koji izlazi u Rijeci, u Istri, gde je jedino trijumfovala Račanova koalicija levog centra.
I jedna uteha Račanu, njegovim partijskim drugovima i koalicionim partnerima: po opštem uverenju, izborna utakmica je bila legalnija i poštenija nego u doba HDZ-a. Račan je izgubio igrajući mlako, ali ipak – pošteno.
„S obzirom na to da Vlada premijera Ivice Račana nije pokazala spremnost da efikasno rešava probleme Srba u Hrvatskoj, postoji mogućnost da će srpski poslanici u novom sazivu Sabora podržati HDZ. Sigurno da HDZ prema nama ima svoj greh koji će možda lakše ispraviti nego koalicijska Vlada Ivice Račana. Naime, da je Račan to činio, oni bi ga prozivali kao izdajnika Hrvatske. Međutim, HDZ koji je nanio greh našem narodu ima i neku moralnu obavezu prema povratku Srba i njihove imovine…“
Za neke je iznenađujuće delovala ova izjava Vojislava Stanimirovića, predsednika Samostalne demokratske srpske stranke i novoizabranog poslanika u hrvatskom parlamentu posle izborne pobede HDZ-a. Stanimirović je pobrojao koje sve probleme očekuje da za uzvrat reši HDZ: povratak imovine, povratak ljudi, revidiranje liste optuženih, kažnjavanje krivaca, a ne kolektivno kažnjavanje svih Srba, zatim garantovanje zapošljavanja ljudi, te participacija u lokalnoj upravi i samoupravi.
Ima li uopšte osnova da se ovaj Stanimirovićev plan ostvari i u najblažoj optimističkoj varijanti? Koliko je politički mudro ovako amatersko psihologiziranje? Neki se pitaju zar su Srbi zaboravili koja je stranka bila na vlasti, ko je podsticao na zločine i pljačku privatne imovine?
Nedavno je istoričarka Zorica Stipetić u intervjuu uoči izbora u Hrvatskoj naglasila da je HDZ ostao netolerantan, da niko ne zna čega se HDZ uistinu odrekao u mračnom kompleksu tuđmanizma:
„Nekih žestokih njegovih izvršitelja svakako nije. Ni u postuđmanovskom razdoblju HDZ nije napustio netoleranciju, čak i povremeni govor mržnje, tendenciozno iskrivljavanje istine, težnje za autoritarnošću. Zadržao je nacionalističko populističku retoriku, čini se i koncept integralnog hrvatstva, a iz te ultraške paradigme izviru i odgovarajući kulturni modeli, tretiranje ljudskih prava, društvena klima i nadasve mentaliteti.“
Koliko će tako artikulisana Hrvatska moći i hteti da reši probleme Srba u Hrvatskoj? Pogotovo ako Hrvatska stranka prava (HSP) bude glavni koalicioni partner HDZ-a: „pravaši“ sada deklarativno poručuju da Hrvatska mora sarađivati sa Hagom, ali ne prihvataju optužnice koje sadrže tvrdnje da je Hrvatska bila agresor u BiH i da je HV sprovodila etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, kao i da su kršena ljudska prava Srba u Hrvatskoj. O tome treba Hrvati da se izjasne na referendumu, poručuju „pravaši“!? Treba li i ovim povodom podsećati da pred hrvatskim sudovima do sada nije okončan ni jedan jedini slučaj ratnih zločina?
Najveće iznenađenje ovih izbora je uspeh Stranke umirovljenika kojoj niko nije predviđao da će preskočiti izborni cenzus od pet odsto, a ipak je osvojila tri poslanička mesta.
Trijumfu stranke penzionera svakako su doprineli i SDP i HDZ koji su složno, uz zdušnu pomoć gotovo svih manjih stranaka, glasali protiv ukidanja veoma privilegovanih poslaničkih penzija koje će i dalje iznositi 65 odsto poslaničkih primanja, dok ostale penzije u Hrvatskoj jedva dosežu 40 odsto prosečne plate. Napomenimo da prosečna poslanička plata iznosi oko 15.000 kuna (oko 125.000 dinara), dok je prosečna zarada pet puta manja, oko 3000 kuna. Reditelj Vinko Brešan jetko je primetio da su Račan i Sanader mnogo bliži jedan drugome, nego što su to ljudi koji za njih glasaju.
Ivo Sanader, lider HDZ-a je u stranci od samog osnivanja (1990. je osnovao HDZ u Tirolu, u Austriji). Bio je poslanik u Saboru, ministar znanosti i tehnologije Republike Hrvatske, zamenik ministra inostranih poslova, predsednik ureda predsednika Republike Hrvatske, glavni tajnik Vijeća odbrane i nacionalne sigurnosti. U posttuđmanovskim svađama i obračunima došao je 2000. godine na čelo stranke kao kompromisna ličnost: lansirali su ga moćnici Ivić Pašalić i Vladimir Šeks. Dve godine kasnije ponovo je izabran za predsednika stranke.
Promenio je znatno imidž stranke, iz redova je odstranio neke ekstremiste u nameri da staroj stranci da novi lik, primereniji evropskom ramu.
Sanader sa porodicom živi u Splitu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, 1982. doktorirao je na Filozofskom fakulteta Univerziteta u Insbruku, Austrija. Vraća se u Split, postaje v.d. urednika izdavačke kuće Logos, od 1987. do 1991. je privatni preduzimač u Austriji: bio je generalni zastupnik agencije „Mejer-pres“ koja je sarađivala sa izdavačkom kućom „Vjesnik“. Revija „Start“ je onako „svetski“ izgledala baš zahvaljujući saradnji ove kuće sa Sanaderom. Onda menja fah: 1991/92. rukovodi Hrvatskim narodnim kazalištem u Splitu.
Na Sanaderovom sajtu piše da je „objavio niz znanstvenih i stručnih tekstova iz područja književne povijesti i kritike, politike i diplomacije“. Član je Društva hrvatskih književnika i Hrvatskog PEN-a. Na sajtu HDZ-a su i naslovne strane Sanaderovih knjiga U ovom strašnom času, I ružičasto je crno, Fenomen parfema, Hrvatska u međunarodnim odnosima i Il Caso Jakob Wassermann.
Govori engleski, nemački, talijanski i francuski.
Ljudi koji ga znaju kažu da je čovek bez strasti, arogantan, hladan. Njegov poznanik Splićanin je u specijalnoj emisiji HRT-a posvećenoj izborima za Sabor 2003. ovako odslikao budućeg hrvatskog premijera: „Kratko rečeno, mrtvo puhalo…“
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
