Mirovni izaslanik Ujedinjenih nacija i Arapske lige u Siriji Lahdar Brahimi rekao je da je sukob dostigao „nečuveni stepen užasa“, da „zaraćene strane zajednički rade na uništenju zemlje koja se raspada pred našim očima“ i da se ne vidi kraj toj tragediji. Dodao je i da je uništavanjem Sirije čitav region gurnut u izuzetno tešku situaciju. Brahimi je pozvao UN da nešto preduzmu i zaustave zločine, ali mirovne inicijative su do sada mrtvo slovo na papiru, verovatno i zato što je u sirijski sukob upleteno mnogo aktera koji se nalaze izvan ove zemlje. Dok protivnici predsednika Bašara el Asada tvrde da vladine snage pomažu Iran, a Rusija i libanski Hezbolah, izveštaj UN-a govori da se plaćenici iz 29 različitih zemalja bore na strani pobunjenika. Pobunjenici imaju otvorenu podršku u oružju i novcu, pre svega Saudijske Arabije i Katara, a odlazak Asada traže i vodeće zemlje Zapada.
Sukob iz Sirije se, u manjoj ili većoj meri, zaista razliva po regionu. Od suseda Sirije, Turska je već odavno okarakterisana kao saveznik pobunjenika, a posle skoro dve godine relativne uzdržanosti u građanski rat se prvi put otvoreno umešao i Izrael. Izraelski vojni avioni su prošle nedelje bombardovali „naučnoistraživačke objekte“ u blizini granice sa Libanom – po navodima sirijskih zvaničnika – odnosno „konvoj koji je prenosio protivavionske rakete ruske proizvodnje za libanski Hezbolah“, po američkim izvorima. Izrael, po običaju, nije ni potvrdio ni porekao vojnu akciju, prepuštajući drugoj strani da reaguje i proceni da li će njen sledeći korak voditi ka eskalaciji, ili smirivanju situacije.
Sirijsko ministarstvo spoljnih poslova uložilo je zvaničnu žalbu UN-u, ministar odbrane je izjavio da je izraelski napad bio podrška pobunjenicima, „oruđu Izraela“, zato što pobunjenici gube rat. Sirija je zapretila da „ima opciju i kapacitet da iznenadi i uzvrati“. Hezbolah je osudio napad kao „varvarsku agresiju“, a na severu Izraela još vlada pripravnost zbog moguće reakcije pripadnika Božje partije. Nekoliko dana se očekivalo da će doći do neke vrste odmazde sa sirijske strane, ali odgovora ipak nije bilo, kao ni 2007. godine, kada su izraelski avioni u Siriji bombardovali i uništili navodni nuklearni reaktor u izgradnji. Sirijskim vlastima verovatno nije bilo lako da pređu preko otvorenog izraelskog napada na svojoj teritoriji, ali vlada je do guše angažovana u unutrašnjim sukobima i sigurno joj ne bi odgovaralo otvaranje još jednog fronta. Napetost oko otvorenog rata između Sirije i Izraela za trenutak je popustila, ali svima je jasno da je izraelskim napadom rat od koga strepi čitav region dobio novu dimenziju.
Dosadašnja uzdržanost Izraela je lako objašnjiva. Asadova Sirija je bila dobro poznat i uračunljiv neprijatelj, i mada ove dve zemlje nisu nikada potpisale mirovni sporazum, već dugo vremena se mir prećutno podrazumevao. Izraelske vlasti su svesne na koji način ih Arapsko proleće ugrožava: u zemljama u kojima su pali decenijski režimi, poput Egipta i Libije, došlo je do jačanja islamskog radikalizma, a svaka nova vlast ima nemoguću misiju da ispuni želje gnevnog naroda i reši preko noći endemske probleme korupcije i siromaštva. U takvoj situaciji, najlakše se igra na kartu spoljašnjeg neprijatelja, a „cionistički režim“ je sigurna meta. Osim toga, i izraelske vlasti dobro znaju da na strani Asadovih protivnika ratuju tvrdi islamisti koji su iskustva sticali po Avganistanu, Iraku, Libiji, i verovatno im jezu izaziva činjenica da su u prvom susedstvu do zuba naoružani „sveti ratnici“, koji će se, kada Asad padne, okrenuti ka svom arhineprijatelju. Izraelski bezbednosni izvori najavili su da Izrael namerava da postavi tampon zonu na sirijskoj teritoriji, kako bi sprečio radikalne grupe da se približe njegovoj granici u slučaju da sa vlasti bude svrgnut Bašar el Asad.
IRANSKI FAKTOR: Jedan od motiva za vazdušni udar Izraela u Siriji je strah da Hezbolah ne dobije protivavionsko oružje. Izraelski ministar odbrane Ehud Barak predvideo je skori pad Asadovog režima, ocenivši da će to biti veliki udarac za Iran. „Hezbolah iz Libana i Iranci su jedini saveznici koji su ostali Asadu“, ocenio je on na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu (vidi okvir). Da je Sirija tragični ulog u mnogo većoj igri pokazuju i žestoke reakcije Irana na izraelsku akciju u Siriji. Verbalne pretnje odmazdom Izraelu rečit su znak da iranske vlasti shvataju ko je sledeći na redu kada pukne „šiitska osovina“ Iran–Sirija–Hezbolah.
Barak je u Minhenu ponovio da svet mora da spreči Iran da proizvede nuklearno oružje, upozoravajući da je Izrael „odlučan da spreči da Iran postane nuklearna sila“, i da su „sve opcije na stolu“. Bivši šef izraelske vojne obaveštajne službe Amos Jadlin izjavio je da bi Iran mogao da izgradi nuklearno oružje za četiri do šest meseci. Najnovije izraelske pretnje Iranu usledile su posle pisma iranskih vlasti upućenog Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) u kome se navodi da će Teheran uvesti nove centrifuge u svoje glavno postrojenje za obogaćenje uranijuma u Natanzu.
Amerika je osudila taj potez, ali je američki potpredsednik Džozef Bajden izjavio da „Vašington nudi iranskom rukovodstvu direktne pregovore o nuklearnom programu“, mada Iran mora da bude spreman „da razgovara o svim pitanjima“. Podsećajući da su SAD i Iran i ranije više puta pregovarali o nuklearnom programu ove zemlje, iranski šef diplomatije Ali Akbar Salehi najavio je novu rundu međunarodnih pregovora za 26. februar u Kazahstanu. Rekao je i da za Iran nema „crvenih linija“ u razgovorima, ali da druga strana ne može da priča da su joj namere iskrene, a onda da preti „da su sve opcije moguće“. Buduće pregovore je pozdravila i Rusija, ponavljajući da je primena sile protiv Irana neprihvatljiva i da „međunarodna zajednica mora otvoreno da kaže Iranu da pravila igre ne zahtevaju promenu režima u Teheranu“. Optimistički najavljeni pregovori će se verovatno slomiti na jednostavnoj činjenici da će zahtevi Amerike biti takvi da na njih nijedna vlast u Teheranu ne može da odgovori, poput potpunog odricanje od nuklearne energije. Posle toga, slediće nove sankcije i pretnje intervencijom kojoj krajnji cilj i jeste rušenje režima u Teheranu.
KORUPCIJA, HAPŠENJA I IZBORI: Što se tiče vlasti u Iranu, pored omče koja se oko ove zemlje steže gušenjem Sirije i Hezbolaha i pored straha zbog stalnih pretnji spolja, unutar zemlje zahuktava se borba pred predsedničke i lokalne izbore koji će se održati 14. juna ove godine. Prethodne predsedničke izbore 2009. obeležile su brutalno ugušene demonstracije pripadnika opozicije, koja je tvrdila da je tadašnja pobeda Ahmadinežada lažirana. Na sadašnjim izborima jedva da će i biti ondašnje opozicije, koja se zalagala za promene i omekšavanje tvrdog islamskog režima. U prethodne četiri godine je razbijena i gotovo uništena masovnim hapšenjima i torturom nad simpatizerima, uz kućne pritvore i pretnje njenim vođama.
Borba na izborima će se voditi između grupa tvrdih konzervativaca. Jednu simbolizuje sadašnji predsednik Mahmud Ahmadinežad, koji nema pravo da se po treći put kandiduje, ali ima svoje favorite. Predizborna kampanja se zahuktava, a kao i kod nas, za sada je obeležena optužbama za korupciju i hapšenjima. Pre nekoliko dana su u parlamentu pristalice Ahmadinežada i on sam optužili za korupciju Fazela Lariđanija, brata predsednika iranskog parlamenta Alija Lariđanija, političkog protivnika Ahmadinežada. Pušten je audio-snimak koji navodno dokazuje da je Fazel korumpiran, a među pristalicama Ahmadinežada u lansiranju ove afere istakao se bivši tužilac Said Mortazavi. Fazel je izjavio da će podneti tužbu protiv Ahmadinežada i Mortazavija za „širenje laži i uznemiravanje javnosti,“ dodajući da nije prvi koji je napadnut od strane „pojedinaca koji podsećaju na mafiju“.
Mortazavi je nekoliko dana kasnije uhapšen, ali razlog hapšenja nije naveden. Mortazavi se, inače, dovodi u vezu sa mučenjem i ubistvom trojice demonstranata posle nemira 2009. godine, zbog čega je suspendovan sa dužnosti, a organizacija Hjuman rajts voč smatra ga „serijskim kršiocem ljudskih prava“. Predsednik Ahmadinežad je iz Egipta, gde se nalazi u poseti, poručio da je hapšenje Mortazavija „vrlo ružno“ i da će povesti istragu o tome kada se vrati u zemlju. Tako je ovo hapšenje pokrilo gotovo istorijski događaj, jer je Ahmadinežadov odlazak u Egipat prva poseta jednog iranskog predsednika ovoj zemlji još od Islamske revolucije 1979. godine. Posle revolucije Egipat i Iran su prekinuli diplomatske odnose, a otopljavanje je počelo kada je prošle godine, kada je novoizabrani predsednik Egipta Mohamed Morsi došao na samit nesvrstanih koji je održan u Teheranu.
U svakom slučaju, Mortazavi je odveden u zloglasni zatvor Evin u Teheranu, gde su umrli i demonstranti za čiju se smrt sumnjiči, a Ahmadinežad je dobio još razloga da bude zabrinut pred predstojeće izbore. Njegova pozicija u vrhovima vlasti već odavno je poljuljana, godinama se priča o njegovom sukobu sa vrhovnim verskim vođom Alijem Hamneijem.
Kako god da se završe iranski predsednički izbori, malo je verovatno da će zemlja promeniti svoju unutrašnju politiku. I jedna i druga trenutno sukobljena grupa konzervativaca surovo će gušiti svaku kritiku i pokušaj promene od strane „demokratske opozicije“, ako treba i udruženi, kao što se desilo 2009.
Što se tiče spoljne politike, ono što radi bilo koja vlast u Teheranu ima malo ili nimalo uticaja na odnose Zapada i Izraela prema Iranu. Još je Mohamad Hatami, nekadašnji proreformski predsednik Irana, 2004. godine nudio da Iran odustane od nuklearnog programa u zamenu za otopljavanje odnosa sa Amerikom, pa Vašington na tu ponudu nije ni odgovorio. Malo je verovatno da bi na bilo čiju ruku pruženu sa iranske strane SAD i Izrael odgovorili i sada, i pored silnih priča o mirnom rešenju, jer je Iran za Izrael još od islamske revolucije arhineprijatelj, a za SAD je ova zemlja, uprošćeno rečeno, polje nafte i gasa na strateški važnom mestu.
BEZ REŠENJA U NAJAVI: Nije zato čudno što su Iran i Sirija bili jedna od glavnih tema na Međunarodnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu, ali ni ta konferencija nije dala odgovor na krizu koja permanentno trese čitav region. Neće ga dati ni predlog jednog od lidera sirijske opozicije Ahmeda Moaza al Hatiba, koji je predložio da opozicija počne pregovore sa sirijskim potpredsednikom Farukom el Šarehom, kao predstavnikom Asadovog režima, čiji bi cilj bio prekidanje krvoprolića i rešenje konflikta. Jedan od razloga što se rešenje sada neće naći je taj što su SAD podržale predlog, ali su odbacile mogućnost da se Asadu obezbedi imunitet, drugi što je veliki deo opozicije odbio i pomisao da se sa Asadom o bilo čemu pregovara. Tako će sirijska svakodnevica ostati onakva kakvom ju je opisao biskup Alepa Antoan Audo, koji je govorio o potpunom haosu, snajperima, automobilima bombama, otmicama za koje se i ne zna ko ih sve vrši, jer je mnogim bandama otkup plaćen za kidnapovanje postao jedini izvor prihoda.
Mira u samoj Siriji i na Bliskom istoku neće biti ni zato što se u region, svim zaraćenim stranama, sliva ogromna količina oružja iz raznih pravaca. Uz interese velikih i regionalnih sila, u Siriji se sve jasnije i zloslutnije ocrtavaju i konture krvavog sukoba šiita i sunita. Taj sukob ključa i preti da eskalira u dugom pojasu od Libana, u kome svi drhte nad krhkom ravnotežom koju održava strah od opšteg rata, Sirije, preko pocepanog Iraka, Irana, do Pakistana i Avganistana. Nad ovim sektaškim sukobom u ovom trenutku najdublja je senka Saudijske Arabije i Katara, pod čijim su patronatom manje-više sve ekstremne grupe čija ideologija ima osnovu u drakonskoj verziji saudijskog vahabizma. Uz sve navedeno, čini se da Bliski i Srednji istok čeka još jedno nemirno proleće, čim gora zazeleni, kada se tradicionalno postojeći ratovi intenziviraju, a novi počinju.
Ono što je Svetski ekonomski forum u Davosu za svetsku privredu, to je za svetsku bezbednost Međunarodna bezbednosna konferencija u Minhenu, osnovana 1962. godine. I na jednom i na drugom skupu okupljaju se glavni globalni igrači da raspravljaju o akutnim problemima i trendovima koji pokreću, usporavaju ili ugrožavaju svetsko blagostanje i mir.
Prošlog vikenda u Minhenu u žiži su bili vojna intervencija Francuske u Maliju, građanski rat u Siriji, nuklearni program Irana, pregovori o američko-evropskoj zoni slobodne trgovine, bezbednost na internetu…
Delegaciju Sjedinjenih Američkih Država u Minhenu je predvodio večito ozareni potpredsednik Džo Bajden. Njegov osmeh od uha do uha bio je u suprotnosti sa porukom koju donosi bezbednosnom skupu: svetski policajac broj jedan je iscrpljen, Amerika će u budućnosti više da se okreće sebi, a gašenje svetskih žarišta na kojima se ugrožavaju ljudski životi, ljudske slobode i slično, a pre svega zapadni interesi, prepustiće u daleko većoj meri svojim partnerima. Bio je to slučaj u Libiji, gde je vodeću ulogu u svrgavanju pukovnika Gadafija imala Velika Britanija, vidi se to sada u Maliju prilikom vojne intervencije Francuske, a i u nedavnom ograničenom udaru izraelskog ratnog vazduhoplovstva u Siriji nazire se da bi Izrael, uz političku i logističku podršku SAD, mogao da bude udarna pesnica Vašingtona u konfliktu sa Iranom.
Postavljanjem Džona Kerija za šefa diplomatije i republikanca Čaka Hejgela za ministra odbrane (proces je još u toku), Obama je postavio ljude koji su ranije kritikovali direktne vojne intervencije SAD i mogu da sprovode njegovu politiku leading from behind (voditi iz pozadine).
Namera predsednika Baraka Obame da ulogu SAD kao „lidera slobodnog sveta“ malo podeli sa drugima preti da dovede do zastoja svetske politike, upozoravaju analitičari. Neki politikolozi govore o predstojećem „vakuumu moći širom sveta“. Kada se u Beloj kući govorilo o tome da bi i Evropska unija mogla da preuzme ulogu svetskog policajaca, „Vašington post“ je smatrao za shodno da napiše: „Nemojte se smejati toj ideji.“
Ta ideja jeste više zabavna, nego verovatna, piše nemački „Špigl“. Jer, evropske nacije su, izuzev Britanije, od 1990. godine svoj vojni budžet smanjile za 15 odsto, pritom su SAD 2011. u svoje naoružanje upumpale više novca nego sledećih 19 vojnih sila zajedno, što je takođe uticalo na rekordni američki dug od 16 biliona dolara.
Važnije, međutim, od kresanja vojnih budžeta država EU je što njihova zajednička diplomatija i bezbednosna politika postoje samo na papiru. Zaključak komentatora „Špigla“ je: Evropa ne može odlučno da predvodi svet, a Amerika to više ne želi.
Dok ga Kina povećava, prvi put posle 11. septembra 2001. će i SAD smanjiti vojni budžet, najavio je još aktuelni ministar odbrane SAD Leon Paneta. U narednoj deceniji vojni budžet treba da se smanji za skoro pola biliona dolara. Već naredne budžetske godine budžet za vojsku smanjiće se sa sadašnjih 671 milijardu, na 510 milijardi dolara. Broj kopnenih trupa treba da se smanji sa 570.000 (2010. godine) na 490.000 do 2017. Fokus SAD prebaciće se na Aziju i Bliski istok.
Amerika, „nezamenjiva nacija“, kako je svojevremeno definisala Medlin Olbrajt, postala je „iscrpljena nacija“, koja se okreće domaćem frontu. Dok je Džon F. Kenedi govorio kako će SAD da plate „svaku cenu“ kako bi širom sveta branile slobodu, sadašnji predsednik Barak Obama kaže: „Decenija ispunjena ratovima privodi se kraju.“
Savezničke trupe će posle povlačenja iz Avganistana naredne godine za sobom da ostave građanski rat, talibane, jednako jake kakvi su i bili, i apsolutnu korupciju. Slično je u Iraku. U istom pravcu se kreće Libija. Dok se nasilje na Bliskom istoku ne smanjuje, u Severnoj Africi „rat protiv terora“ počinje da se meša sa „Arapskim prolećem“ stvarajući do sada nepoznatu zapaljivu smešu.
Zapad, poljuljan ekonomskom, finansijskom i dužničkom krizom, nema strategiju za najneuralgičniji deo sveta. Ne zna se ni kako da se popuni vakuum, koji će nastati ako Vašington istraje u nameri da više ne snosi neproporcionalno teret zapadne bezbednosne politike. Pritom se može očekivati da će nepregledni konflikti kao u Siriji i Maliju bivati sve češći, a ovim postojećim ne nazire se kraj.
Andrej Ivanji
