Ona se vratila. To i nije neko iznenađenje. U današnjem svetu u kome televizija presudno utiče na javno mnjenje, ona je bila i previše televizična da bi bila u opoziciji.
Da, čula su se i ovakva objašnjenja sada kada je izvesno da će ukrajinska „gvozdena ledi“, „gasna princeza“ Julija Timošenko opet biti predsednik ukrajinske vlade. To je jedino mesto koje je htela i za koje se nepokolebljivo borila punih 87 dana koliko su trajali mučni postizborni pregovori.
U Ukrajini je svi zovu samo Julija. I svi znaju na koga se misli. Kada je centar Kijeva krajem 2004. godine bio sav u narandžastom, malo ko je uopšte i obraćao pažnju na predsedničkog kandidata, sadašnjeg predsednika Viktora Juščenka. Umesto toga, svi su i narandžastu revoluciju i samu Ukrajinu poistovećivali sa ovom plavom ženom koja je zračila energijom i neverovatnom ambicijom.
TOPLOTNO ZRAČENJE: Za mnoge se pojavila niotkuda, ali je njena pojava koja više pristaje top-modelima iz osamdesetih nego političarima iz jedne od postsovjetskih republika bila toliko upadljiva da su načuljili uši i obratili pažnju. A imali su šta i da čuju jer je, za razliku od svedene retorike i dubokog glasa kandidata Juščenka, ona na bini delovala kao vulkan. Taj vulkan je zračio dovoljno toplote da zagreje čitav jedan mali narandžasti grad pod šatorima u dva meseca na kraju pretprošle godine.
Međutim, reč je o ženi koja je sav svoj profesionalni život posvetila obavljanju izvršnih dužnosti, u privredi pre politike, i uvek u oblastima koje su usko povezane sa energijom. Najradije sa prirodnim zemnim gasom, zbog čega je ponekad i zovu „gasna princeza“.
Rođena je 1961, a oduvek ju je zanimalo upravljanje sistemima. Stekla je obrazovanje iz kibernetike i ekonomije. Marš kroz institucije Sovjetskog Saveza započela je ozbiljno kada se u osamnaestoj godini udala za Oleksandra Timošenka, tada partijskog birokratu srednjeg ranga. S njim je i sada u braku i imaju jednu kćerku. Njegov uticaj otvorio joj je mnoga vrata i, po raspadu sovjetske imperije, katapultirala se u samo središte unosnih poslova sa gasom. Uskoro je postala direktor niza preduzeća koja su se bavila gasom. U tom procesu je skupila i značajno bogatstvo, a i iz tog perioda se za njom vuku najduži repovi.
Početak devedesetih je i u Ukrajini bio period kada su se relativno lako zgrtala basnoslovna bogatstva. Podržana od strane tadašnjeg predsednika Leonida Kučme, Julija je dospela na čelo danas rasformirane firme Ujedinjeni energetski sistemi. Ta firma je bila značajan ukrajinski trgovac gasom, ne monopolista, ali najveći i poželjan partner svih koji su želeli energiju i sirovinu, i obavezan partner onih koji su imali neke veze sa državom. Iz tog vremena Juliju optužuju za toliko stvari da bi nabrajanje bilo zamorno, ali uglavnom iz poznatih oblasti pronevera, pranja novca, zloupotreba položaja, i iznad svega – korupcije.
Pošto sav taj gas dolazi iz Rusije, prirodno je i da najteže optužbe dolaze otuda. Rusija je dva puta tražila Julijino prisustvo u procesima koji su pokrenuti protiv nje na teritoriji Ruske Federacije. Jedan zahtev je pao u vreme najljućih predizbornih trvenja između proruskih i antiruskih kandidata čiji je ona bila vrh koplja, pa je uglavnom i tumačen kao propagandni čin. Međutim, drugi zahtev iz 2004. godine je zanimljiviji, jer ga nisu uputile ruske civilne, već vojne vlasti koje Juliju optužuju za seriju korumpiranja visokih funkcionera ruskog ministarstva odbrane iz polovine devedesetih.
HAPŠENJE: Ona je odbacila sve optužbe kao politički motivisane, ali je svejedno bila uhapšena i kratko vreme provela je na „državnom boršču“, što joj je omogućilo da u biografiju upiše i odrednicu „hapšena, proganjana i zatvarana“.
U zlatno vreme akumulacije kapitala dogurala je do zamenika premijera. Zapadni državnici i ekonomski eksperti kasnije su hvalili reforme koje su u sektor energetike unete njenim zalaganjem. Idila je potrajala do 2001. godine kada je izbačena iz vlade i pod svojim imenom osnovala parlamentarnu frakciju i politički blok. Kao glasnogovornik ultraliberalnih struja u ukrajinskom društvu, dočekala je svoj trenutak u narandžastoj revoluciji. Predsedniku Juščenku je tada zdravlje bilo ozbiljno narušeno, i sva pažnja sveta usmerila se na mladoliku plavušu koja je plenila svojom energijom i kombinacijom najsavremenije odeće i tradicionalne ukrajinske frizure sa pletenicom preko čela, koja uostalom i vizuelno podseća na pobednički lovorov venac.
Opet period vlasti i slave, ponovo praćen brojnim kontroverzama. Bez obzira na to što je u jednom trenutku, posle zahteva da se pojavi na saslušanju u Moskvi, optužila Rusiju za pokušaj njene otmice, u prvom intervjuu po primanju mandata premijera, založila se za poboljšanje odnosa sa tom zemljom. Pri tom se nije uzdržala čak ni od slatke izjave „…da nijedan čovek ili političar ne može i ne sme da naruši odnose između Ukrajine i Rusije“.
Svom bivšem zaštitniku Leonidu Kučmi, čiji je premijer Viktor Janukovič na kraju izgubio predsedničke izbore od njene narandžaste koalicije, poručila je tada „…da mu ništa ne garantuje…“.
Obrušila se takođe na bogate gospodare uglja i čelika iz istočnog, proruskog dela Ukrajine i političke baze njenog protivnika, veoma teškim rečima punim optužbi za krađu narodnog blaga i nepravilnosti prilikom privatizacije gigantskih kombinata i fabrika.
Međutim, na prvom mestu tada joj je bila saradnja sa EU-om. Za to je vezivala rast privrede i reviziju budžeta, ignorišući činjenicu da EU njenoj zemlji zamera kršenje ljudskih prava i slobode štampe, kao i odsustvo borbe protiv korupcije, između ostalog.
ŽESTINA KAO ZAŠTITNI ZNAK: Na mestu predsednika vlade, koja je došla na vlast narodnom pobunom, prionula je na ostvarenje svojih ciljeva sa žestinom koja je njen zaštitni znak. Ta žestina, ti ciljevi, a naročito njena neobuzdana ambicija uplašili su partnere iz narandžaste koalicije. Da bi je obuzdali, Juščenko i Naša Ukrajina su pokušali sve, a kada su videli da se to ne moze učiniti, predsednik ju je izbacio iz vlade. Kao žrtva sa njegove strane, veoma moćni šef saveta za nacionalnu sigurnost Petro Porošenko, koji je pokušavao da obuzda Juliju, morao je da dâ ostavku. Ubrzo zatim, ona se pojavila na nacionalnoj televiziji i u intervjuu koji se i danas prepričava, opisala kako je „…Porošenko kukao i cmizdrio kao malo dete…“ tog popodneva kada su oboje ostali bez funkcije.
Period van vlasti od sedam meseci Julija Timošenko je iskoristila da napada dojučerašnjeg saveznika. Na protivnika Viktora Janukoviča nije se ni obazirala, već je cevi svih oružja usmerila na predsednika države. Optuživala ga je da je nesposoban, korumpiran, sklon proneverama i već kako to ide, a ni on njoj nije ostajao dužan. Međutim, birači su očito više verovali njoj, pa je na martovskim parlamentarnim izborima osvojila drugo mesto. Ovo je rezultiralo tromesečnim svađama i mučnim pregovorima koji su prekidani zauvek pa nastavljani sutra, i tako u nedogled. Situacija je bila toliko nejasna, bez izgleda da se bilo koje strane dogovore i formiraju parlamentarnu većinu, da je čak i američki predsednik Buš otkazao najavljenu posetu Ukrajini.
Kada su, međutim, rokovi počeli da ističu, i kada se približila tačka od koje se ide samo na nove izbore, lideri bivše koalicije ipak su se dogovorili. Julija je dobila mesto koje je toliko želela, sa jednim dodatkom: njena stara fotelja sada ima mnogo veću vlast nego prošle godine. Izmenom zakona, Ukrajina je deo dotadašnjih predsedničkih ovlašćenja prenela na premijera tako da Julija postavlja devet od 17 ministara, uključujući ministra finansija, ekonomije i energetike, postavlja sledećeg šefa Naftogasa, državne kompanije za promet gasom, i šefa državnog komiteta za vlasništvo, odgovornog za privatizaciju.
Međutim, još neko radi, poučen prethodnim gorkim iskustvima sa čvrstim karakterom gvozdene ledi. Predsednik Juščenko je pokušao da amortizuje Julijinu novu moć na dva načina. Prvi je taj što ju je okružio svojim ljudima u administraciji, što nije neobično ni neočekivano. Drugi je zanimljiviji, i povlači opet duboke kontroverze. Naime, za predsednika Verhovne rade, ukrajinskog parlamenta, postavljen je niko drugi do Julijin arhineprijatelj, Petre Porošenko. To ide tako daleko da se smatra da postoji čak i neka vrsta „vlade u senci“ koja će pokušati da ostvari nemoguću misiju – da kontroliše gasnu princezu.
Ovaj potez je problematičan iz bar dva razloga. Prvi, izaziva konstantno trvenje između izvršne i zakonodavne vlasti, što ne može biti dobro za stablinost reformi i države. I drugi, mesto predsednika parlamenta bilo je zanimljivo Oleksandru Morozu, predsedniku četvrte partije u Radi.
Upravo njegova rešenost da dobije to mesto blokirala je pregovore o parlamentarnoj većini bar mesec dana. Njegovi glasovi su je na kraju i omogućili, a on nije dobio šta je hteo. Članovi partije su time toliko frustrirani da je politički savet Socijalističke partije dozvolio predsedniku Morozu da pravi druge koalicije. Ovaj to nije uradio, ali sada opoziciona Partija regiona ima 186 mesta u skupštini od 450 poslanika.
I za kraj, Julija je rekla da je januarski dogovor o ceni gasa sa Rusijom sramotan i da će biti podvrgnut reviziji. Predstavnici ruskog monopoliste Gasproma nazvali su ovu najavu alarmantnom.
