DALEKO JE RODNA GRUDA: Obespravljeni građevinski radnik u Šangaju / fotografije: reuters
Odlukama koje mnogi nazivaju "istorijskim" CK KP Kine u kineskom socijalizmu tržištu dodeljuje "odlučujuću" ulogu. Reforme obuhvataju i politiku jednog deteta, radne logore i migracije ruralnog stanovništva
Pre tačno trideset i pet godina Deng Sjaoping je, promovišući politiku novog kineskog puta kroz koncept „četiri modernizacije“, izgovorio čuvenu i do tada blasfemičnu rečenicu: „Divno je biti bogat!“ Da je tako nešto rekao tokom Maovog života, poslali bi ga po kratkom postupku na specijalne kurseve prevaspitavanja i samokritike.
Danas aktuelno kinesko rukovodstvo očigledno pokazuje spremnost da oživi Dengovu politiku kroz još jednu njegovu krilaticu: „Pustite ljude da se bogate!“ To bi ujedno mogao da bude zaključak Treće plenarne sednice 18. CK KP Kine održane prošle nedelje u hotelu „Đingsi“ u Pekingu, u kojem se odigravao i Dengov prelomni Treći plenum krajem 1978. godine, na kome su udareni temelji savremene kapitalističke Kine. Sada su donete odluke u pravcu dalje liberalizacije tržišta i jačanja privatnog sektora, čime je Dengov san nastavio da živi.
Sednica CK KP Kine samo je na prvi pogled čisto tehničke prirode, jer je njeno održavanje obavezno posle prva dva plenarna zasedanja na kojima se formalno bira rukovodstvo partije (izabrano novembra 2012) i rukovodstvo države (izabrano marta 2013). Ona je, međutim, od suštinskog značaja, jer se na Trećem plenumu iza zatvorenih vrata definiše politika koju će novo rukovodstvo sprovoditi u narednih deset godina. Mada se zapadni mediji često zaleću ocenjujući neke događaje u Kini kao „istorijske“ ili „sudbonosne“, ovaj plenum bi zaista mogao da se ispostavi kao prekretnica – novi predsednik Kine Si Đinping i njegovi najbliži saradnici u vrhu KP Kine pokazali su i odlučnost i sposobnost da veoma brzo započnu reforme, koje su neki posmatrači očekivali tek za nekoliko godina. Si je, očito, uspeo da konsoliduje svoju poziciju i poveže sve konce unutar partije.
ODLUČUJUĆA ULOGA TRŽIŠTA: Za poznavaoce kineskih prilika nije iznenađujuća tišina koja prati političke odluke od dalekosežnog značaja ne samo za Kinu već i za ceo svet. Velike promene su u Kini uvek ulazile na mala vrata, bez pompe i fanfara, svojstvenih zapadnoj političkoj kulturi. U svedenom, odmerenom i precizno definisanom kominikeu koji je posle zasedanja Trećeg plenuma podeljen medijima, navodi se da će tržište imati „odlučujuću ulogu“ u budućoj alokaciji resursa. Značaj i domet ove formulacije, suštinska promena ekonomske politike, postaju jasni, ako se uporedi sa ranijim izjavama da tržište igra „osnovnu“, a potom i „centralnu“ ulogu. Pekingu je postalo jasno da je postojeći ekonomski model istrošen i da višak kapaciteta u odnosu na tražnju i sve manja konkurentnost, koja dovodi do usporavanja privrednog rasta (ove godine 7,5 odsto) iziskuju potrebu za većom slobodom tržišta koje će samo regulisati svoje potrebe.
„KP Kine nastoji da raskine sa praksom vladine kontrole, dopuštajući tržištu da preuzme ključnu ulogu. U prošlosti je odluke o cenama i investicijama uglavnom donosila vlada. Ovo sada je za kineske standarde revolucionarna filozofija“, izjavio je za agenciju Rojters Dong Tao, glavni ekonomista za Aziju pri banci „Kredit Svis“ u Hong Kongu. Sa druge strane, u izveštaju KP Kine koji je u petak prosleđen medijima, kao izvesna ograda naglašeno je da će biti zaštićeno vlasničko pravo države u javnim preduzećima, kao i da će jedan od prioriteta ostati nadgledanje upravljanja državnim kapitalom, dok se istovremeno poziva na unapređenje zaštite interesa ulagača i kod javne i kod drugih oblika svojine.
I pored pojedinačnih upozorenja od prevelikih očekivanja, novi kurs kineskog rukovodstva uglavnom je dočekan optimistički. „Ove reforme su bez presedana. Dok su tokom devedesetih godina prošlog veka bile ograničene na neka područja, sada se odnose na sve“, izjavio je Sju Hongcaj, ekonomista u Kineskom centru za međunarodnu ekonomsku razmenu. I zaista, u proteklih dvadeset godina Kina je deregulisala najveći deo tržišta, što joj je donelo brojne ekonomske benefite, ali su ključni resursi – bankarski i energetski sektor, kao i agrar – ostali u velikoj meri pod kontrolom države. Time se stvorio prostor za korupciju, jer je vlada odlučivala kome će i pod kojim uslovima omogućiti poslovanje u ovim sektorima. Sada su i ova pitanja došla na red. Čen Julu iz Narodne banke Kine kaže da promena uloge tržišta pokazuje opredeljenost te zemlje da tržišna ekonomija (od sada u punom obimu) postane srž socijalizma sa kineskim karakteristikama.
Međutim, nisu svi srećni zbog najavljenih promena. Džang Bin iz Kineske akademije društvenih nauka upozorava da „neki ljudi neće preživeti“ ako se Kina osloni samo na tržište. „Država mora da obezbedi redovno snabdevanje svih stanovnika hranom, lekovima i drugim potrepštinama, ako to ne mogu privatnici“, tvrdi Bin.
REFORMA HUKOU SISTEMA: Drugo važno pitanje koje se našlo na dnevnom redu CK KP Kine je hukou sistem, koji je u decenijama iza nas doprinosio rastućem jazu između urbanog i ruralnog stanovništva. Hukou je zapravo sistem registracije domaćinstava koji pojedinca vezuje za jednu određenu provinciju. Ovaj sistem omogućavao je u prošlosti vlastima da kontrolišu, a po potrebi i da zabranjuju migracije unutar Kine. Od vremena Deng Sjaopinga nužnost preseljenja iz jednog hukoua u drugi naglo je porasla, pa su tako stotine miliona seljaka migrirale u potrazi za poslom. Uslovi života ovih radnika bili su, zbog njihovog nerešenog statusa, često u rangu ilegalnih imigranata (videti okvir).
Naime, seosko stanovništvo je posle iseljenja iz matičnog hukoua gubilo između ostalog i socijalna prava, čime su njihova deca automatski lišavana prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. U skladu sa novim planom kineske vlade, seoskom stanovništvu će biti dozvoljeno da se seli, doduše samo u manje gradove, a biće im omogućeno da i posle preseljenja školuju i leče decu. Njima se dozvoljava i da u većem obimu raspolažu inače ograničenim vlasničkim pravima nad zemljom (u Kini je sva zemlja u vlasništvu države) i to po višim, tržišnim cenama, i tako finansiraju svoj odlazak u grad. Do sada je lokalna samouprava bila ta koja je određivala (znatno niže) cene zemljišta prilikom eksproprijacije, a od razlike posle prodaje investitorima (po tržišnim cenama) punila svoj budžet, što je dovodilo do čestih seoskih pobuna. Zato se otpor reformama očekuje pre svega na lokalu.
PROMENA POLITIKE JEDNOG DETETA: U kineskom reformskom paketu najveću pažnju zapadne javnosti privlači promena politike jednog deteta, koja se u skladu sa novim kursom modernizacije kineskog društva praktično ukida. Naime, parovima se dozvoljava da imaju više od jednog deteta, ukoliko je bar jedno od njih bez braće i sestara. S obzirom na to da je restriktivna demografska politika uspostavljena davne 1979, jasno je da će se novi zakon mahom odnositi na mlade ljude rođene posle stupanja na snagu politike jednog deteta, čime se praktično omogućava skoro svim parovima da koriste benefite novog zakona (ne računajući one koji su i do sada bili izuzeti – nacionalne manjine, seosko stanovništvo itd.).
Dosadašnji efekti politike jednog deteta govore o 400 miliona stanovnika manje no što je bilo projektovano u slučaju slobodnog demografskog razvoja. Međutim, i dalje ostaje problem naglog starenja kineske populacije, pa će tako sadašnje generacije penzionera morati da izdržavaju njihova deca jedinci, dok će se pravi efekti promenjene politike osetiti tek kada nerođena deca današnjih parova postanu radno sposobna. I pored liberalizacije restriktivne demografske politike, stručnjaci ne očekuju baby boom, jer su se okolnosti u poslednje tri decenije znatno promenile: porodice su sve manje i mnogi parovi prosto ne žele da imaju više od jednog deteta.
KOMITET ZA NACIONALNU BEZBEDNOST: Posebnu pažnju privuklo je i osnivanje Komiteta za nacionalnu bezbednost, u čijem delokrugu bi pre svega trebalo da bude borba protiv unutrašnjih i spoljnih pretnji po bezbednost NR Kine. Ovo telo neodoljivo podseća na američki Savet za nacionalnu bezbednost, koji je osnovao Hari Truman neposredno posle Drugog svetskog rata. Nesumnjivo je da će Komitet znatno doprineti jačanju pozicije predsednika Sija, jer će mu omogućiti da neposredno koordinira akcije od vitalnog značaja za bezbednost Kine i na taj način generiše još veću moć od one koju mu ustavna ovlašćenja garantuju. Odranije je poznato da za Peking postoje tri zla – terorizam, separatizam i verski ekstremizam, pa će se Komitet verovatno baviti pre svega ovim problemima.
Najavljene dubinske reforme i njihov obim i značaj sigurno ne koincidiraju slučajno sa osnivanjem Komiteta, ali svakako treba imati u vidu i događaje koji su u prethodnom periodu doprineli pojačanom osećaju ugroženosti u Kini. Pre samo nekoliko nedelja bili smo svedoci terorističkog akta na Tjenanmenu, koji je po prvim vestima izvršio Ujugur iz odavno pobunjene, mahom muslimanske provincije Sinđang. „Bez sumnje, osnivanje kineskog komiteta za državnu bezbednost izazvaće nervozu kod terorista, separatista i verskih ekstremista. Ukratko, biće nervozni oni koji ugrožavaju i nanose štetu bezbednosti Kine“, izjavio je predstavnik kineskog MIP-a Ćin Gang.
Pored svega navedenog, u dokumentu CK KP Kine navodi se duga lista uopštenih obećanja – od plana da se stvori moderna armija do stvaranja efikasnijeg sistema za borbu protiv korupcije. Mnogi Si Đinpinga već porede sa Deng Sjaopingom, prepoznajući u, za kineske standarde, mladom lideru „snagu i harizmu“, ali i „odlučnost i viziju“, koje su krasile najvećeg kineskog reformatora. Najavom novog talasa modernizacije, Si podiže lestvicu i snažno mobiliše kako ljude koji ga fanatično podržavaju tako i one koji ga sa ništa manjim žarom mrze. Da su očekivanja jedno, a realna politika nešto sasvim drugo, videlo se na primeru predsednika SAD Baraka Obame, kojeg su u prvoj godini vladavine svakodnevno poredili sa Kenedijem. Samo da Si Đinping ne prođe slično u poređenju sa Deng Sjaopingom.
Nemački privrednici mahom u najavljenim „hrabrim“ kineskim reformama vide novu šansu za povećanje svog izvoza. „One će u Kini povećati potrošnju, koja je pored investicija i izvoza treći stub privrede“, kaže Benjamin Lajpold, rukovodilac azijsko-pacifičkog odeljenja nemačke industrijsko-trgovinske komore. Za nemačka preduzeća tako se otvaraju nove mogućnosti, jer je roba made in Germany u Kini statusni simbol. Nemački izvoz u Kinu je prema portalu za statistiku Statista 2001. iznosio 12,12 milijardi evra, da bi od tada konstantno rastao i 2012. dosegao rekordne 66,63 milijarde evra. Izvoz Kine u Nemačku 2012. iznosio je 77,31 milijardu evra, što je međutim pad od preko dve milijarde u odnosu na 2011. godinu.
Prošle godine 51 odsto Kineza je živelo u gradovima (18 odsto 1978), ali taj podatak zavarava. Oko 270 miliona Kineza (skoro 40 odsto urbane populacije) radi u gradovima, ali i dalje ima registrovano domaćinstvo na selu, što im komplikuje život, jer samo tamo, u zavičaju, članovi njihovih familija mogu da koriste socijalna prava (škole, socijalne službe, zdravstvena zaštita).
Sistem registracije porodice na osnovu boravišta (hukou), koji deli stanovništvo Kine na urbano i ruralno, kreira sistem gradova s nevidljivim zidovima, što neki nazivaju aparthejdom za oko 800 miliona ruralnih rezidenata.
Taj instrument komandne ekonomije u Kini, koji podseća na sovjetsku propisku (interni pasoš), zapadni analitičari nazivaju ostatkom Maove ere, mada hukou u Kini datira još od dinastije Sja (2070–1600 godine p.n.e.).
Od 1953. do 1976. policija je u racijama sakupljala one koji nemaju dozvolu boravka i smeštala ih u logore ili isterivala iz gradova. Tokom kampanje „Veliki korak napred“ 1958–1962, posedovanje urbane ili ruralne hukou legitimacije moglo je da znači razliku između života i smrti, jer je na kineskim selima tada od posledica gladi umrlo oko 30 miliona ljudi.
Kontrola je u međuvremenu pragmatično „relaksirana“, ali „repatrijacija“ migranata zabeležena je i pred Olimpijske igre 2008. u Pekingu, kada su, da bi grad funkcionisao tokom Igara, vraćene kućama stotine hiljada onih koji su upravo sagradili olimpijske objekte.
Poznih devedesetih godina prošlog veka migranti su činili 70–80 odsto radne snage u kineskim specijalnim ekonomskim zonama, a danas čine većinu u ukupnoj manufakturi, u građevinskom sektoru, u bazičnim servisima (čišćenje, restorani itd.). Oni zarađuju manje nego njihove urbane kolege (2290 juana prema 3897). Rade duže, često prekovremeno, a više štede: sudeći po istraživanju kineske Komisije za stanovništvo i planiranje, migranti su 2011. štedeli 50 odsto zarada, a urbana domaćinstva 30 odsto.
Žive u radničkim nastambama u vlasništvu kompanija ili u gradskim slamovima. Isključeni sa tržišta nekretnina, pošto ne mogu da prodaju zemlju na selu ni da kupe stan u gradu.
Penzijsko osiguranje ima 79,1 odsto urbano registrovanih radnika, a samo 13,9 odsto migranata; zdravstveno osiguranje 68 urbanih građana, a 16,7 odsto migranata; osiguranje za slučaj nezaposlenosti 38,8 urbanih, a 8 odsto migranata… Sa „seoskom registracijom“ oni imaju teškoća u mnogo situacija: od kupovine pretplatne karte za vožnju do školovanja dece.
Oko 56 odsto migranata ostavlja decu na selu: dede i babe čuvaju 61 milion dece ove godine, praktično bez roditelja živi 38 odsto seoske dece ili 22 odsto ukupne dečje populacije u Kini.
Pripadnici druge urbane generacije migranata, oni rođeni posle osamdesetih godina, bez iskustva u poljoprivredi, praktično su osuđeni da ostanu gradski marginalci, osujećeni u školovanju, mada obrazovaniji i integrisaniji u gradsku sredinu, manje skloni štednji od roditelja koji ne pamte traume pozne Maove ere. Ubrzana stopa rasta takve urbanizacije stvara širok sloj gradske sirotinje (do 2030. oko 500 miliona ljudi). Sve to skupa može da dovede do eksplozivne situacije.
Grupa kineskih intelektualaca poslala je ove godine peticiju Centralnom komitetu KP Kine, apelujući da se hukou sistem ukine. Prema analizi Evropske komisije „Reforma hukou sistema – lakmus test za novo rukovodstvo“ (A. Melander, K. Pelikanova, 26. jul 2013), jeftini radnici migranti su u velikoj meri doprineli kineskom ekonomskom čudu, koje je omogućilo da se oko 500 miliona ljudi izvuče iz siromaštva, ali hukou sistem postaje ekonomski kamen spoticanja.
S druge strane, za legalizaciju statusa miliona migranata, za izgradnju odgovarajuće infrastrukture (energetske, saobraćajne i socijalne) u naredne dve decenije za 500 miliona migranata velikim gradovima su potrebna velika sredstva (oko 13.000 dolara po migrantu, što čini pet odsto kineskog BDP-a, po cenama iz 2010). Najave govore da bi kineske vlasti mogle da pribegnu hukou reformi korak po korak, prilagođavanjem regionalne, urbane, zemljišne, administrativne i populacione politike, kako bi migrantima olakšale da povedu svoje porodice sa sobom bar u manje gradove. Migracija ka velikim gradovima možda će ostati otežana.
Radni logori u Kini su prvi put uvedeni tokom pedesetih godina prošlog veka, a ozakonjeni su 1957, odnosno u godini kada je Mao Cedung, razočaran rezultatima kampanje „Neka cveta stotinu cvetova“ (koja je trebalo da omogući slobodno izražavanje političkog mišljenja), odlučio da sve one koji su se usudili da iskoriste datu slobodu i kritikuju velikog vođu pohapsi i kazni u novoj „antidesničarskoj“ kampanji. Ideja je bila da se u ovim radnim logorima prevaspitavaju „kontrarevolucionarni“ i „antisocijalistički“ elementi, ali su s vremenom prerasli svoju ulogu i postali svojevrsni zatvori. Razlikujemo bar dve vrste radnih logora: laogaj je širi pojam i odnosi se na sistem radnih logora rezervisan za ozbiljnije kriminalce i ovde prinudni rad predstavlja deo zatvorske kazne; laođao je podsistem radnih logora koji je rezervisan za sitnije prestupnike, džeparoše, lopove, prostitutke, sitne dilere drogom, verske i političke disidente, kojima se propisuje zadržavanje u radnim logorima sa ciljem prevaspitavanja. Po poslednjim informacijama, biće ukinuti laođao logori, dok se u izveštaju ne spominju laogaj radni logori. Dužina boravka u laođao logorima varirala je od jedne do tri godine s mogućnošću produženja na još jednu godinu, dakle maksimalno četiri. Specifičnost laođao logora-zatvora sastoji se u lišavanju zatvorenika prava na saslušanje i suđenje, dok dužinu kazne propisuje policija a ne sud. Izveštaji organizacija koje se bore za ljudska prava govore o nekoliko stotina hiljada ljudi koji se u svakom momentu nalaze na prinudnom radu u laođao logorima.
U kominikeu se takođe govori o neprihvatljivosti prakse iznuđivanja priznanja putem mučenja okrivljenih, kao i korišćenja dokaza koji su dobijeni nezakonitim sredstvima.
Odlučeno je i da će se sistematski i postepeno skraćivati spisak zločina za koje može biti dosuđena smrtna kazna, dok će se paralelno sa tim preduzeti i druge mere sa ciljem unapređenja sistema zaštite ljudskih prava.
BEZIZLAZNA SITUACIJA: Ruralni migranti u Pekingu
REFORMATOR SA SUPRUGOM: Predsednik Si Đinping i Peng Lijuan
ŽIVOT NA MARGINI: Oko 163 miliona radnika migranata živi u gradovima
POVRATAK U BUDUĆNOST: Moderni gradovi, zaostalo selo
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
