(Specijalno za „Vreme“ iz Skoplja)
Građani Makedonije su se u nedelju izjašnjavali o kontroverznom Zakonu o teritorijalnoj organizaciji lokalne samouprave i o Zakonu o gradu Skoplju. Prema Državnoj izbornoj komisiji, posle 95,43 odsto obrađenih podataka, prvi nezvanični rezultati pokazali su da je izlaznost na referendumu 26,24 odsto. Od 1.709.539 birača na referendum su izašla samo 436.202 građanina (od kojih se 409.886 izjasnilo „za“), čime je referendum propao, jer zakonski cenzus predviđa izlazak 50 odsto. I domaća građanska asocijacija MOST, koja je imala 3700 posmatrača, saopštila je da je na referendum izašlo samo 26,3 odsto birača. Inače, izjašnjavanje je pratilo 13 domaćih i stranih organizacija, sa oko 10.600 posmatrača, a OBSE/ODIHR ocenjuje da je referendum uglavnom sproveden u saglasnosti sa standardima o izbornim procesima OEBS-a i Saveta Evrope.
INICIJATORI: Odluka o raspisivanju referenduma doneta je na osnovu građanske inicijative i sakupljenih 180.545 potpisa građana. Inicijator je bio Svetski makedonski kongres, kome su se tokom jednomesečne kampanje u Koordinacionom telu za podršku referendumu pridružile i opozicione partije VMRO–DPMNE, VMRO – Narodna i koalicija Treći put, kao i Građanski pokret za Makedoniju. Inicijatori i dobar deo makedonskih eksperata smatrali su da rešenja iz novog zakona kojima se seoske opštine pripajaju gradovima – Strugi, Kičevu i prestonici Skoplju, (čime se menja njihov etnički sastav – u Strugi i Kičevu etnički Albanci postaju većina, a Skoplje prema ustavnim odredbama, sa preko 20 odsto etničkih Albanaca, postaje dvojezični grad) vode ka novim međuetničkim tenzijama i ka destabilizaciji države, što bi moglo da dovede i do njene podele. Posebna zamerka vlastima odnosila se na to da nisu konsultovani ni građani (što je rezultiralo sa oko četrdesetak referenduma po opštinama za opstanak starih opštinskih granica, u kojima nije uvek bio presudan etnički faktor), niti stručni deo javnosti. S druge strane, vlast – SDSM i albanska Demokratska unija za intregraciju (DUI), kao i brojni predstavnici međunarodne zajednice koji su u uzavreloj predreferendumskoj atmosferi i za vreme kampanje posećivali Makedoniju, tvrdili su pak, da je usvajanje paketa zakona o decentralizaciji obaveza iz Okvirnog sporazuma iz Ohrida 2001. godine, kojim su okončani oružani sukobi, kao i da će eventualni uspeh referenduma udaljiti Makedoniju od procesa evrointegracija.
Zbog svega toga, Makedonija je imala vrelo predreferendumsko leto. U julskim pregovorima koalicionih partnera u vlasti SDSM-a i DUI-ja, bilo je i nepotrebno žestoke retorike i arogancije predstavnika vlasti koja je podigla tenzije, posebno u krajevima gde je međuetničko nepoverenje još veoma duboko, kao posledica svega što se dešavalo 2001. Pretstavnici SDSM-a olako su izjavljivali da „neće dati Strugu i Kičevo“ (jedna od opcija u međupartijskoj „trgovini“ bila je da ova dva grada ostanu u granicama u kojima bi etnički Makedonci bili većina, ako se ispuni uslov DUI-ja – da prestonica Skoplje postane dvojezična i dobije jednu novu „albansku“ opštinu), da bi na kraju delom opovrgli sva obećanja. Istovremeno, makedonska opozicija je optuživala vlast da je zakon samo posledica dogovora o podršci simpatizera DUI-ja eks-premijeru i aktuelnom predsedniku Branku Crvenkovskom na predsedničkim izborima. Istina, albanskoj partiji na vlasti (kojoj je za tri godine izbledela slava nekadašnje ONA (Oslobodilačke vojske) iz koje je potekla, a partijsku infrastrukturu u međuvremenu nije uspela da kvalitetnije organizuje zbog velikog broja posleratnih nezadovoljnika na terenu) bio je neophodan poen pred sopstvenim glasačima. I, predloženim zakonom ga je i dobila. Kako se dogodio preokret i zašto su socijaldemokratski pregovarači popustili pred svim zahtevima DUI-ja, što je u tolikoj meri uzbudilo makedonski deo javnosti – ostaje otvoreno pitanje, ali je finiš pregovora dao za pravo kritičarima.
TENZIJE I INCIDENTI: U međuvremenu, tenzije su rasle, u Strugi se dogodio veliki incident 22. jula, kada je iz opkoljene zgrade lokalnog SDSM-a, policija šok-bombama i gumenim mecima morala da od molotovljevih koktela struških demonstranata spasava ministra odbrane i potencijalnog novog predsednika SDSM-a Bučkovskog; Stružani su poručili makedonskim političarima da ne dolaze u Strugu; održane su paralelene „Struške večeri poeziije“ u Skoplju u državnoj i u Strugi u lokalnoj organizaciji, postavljane su blokade na putevima; došlo je do incidenta pred kućom ministra Bučkovskog koga je VMRO-DPMNE optužio da je glavni krivac za struški incident… U skupštinskoj raspravi poslanici iz redova vladajućih partija su, braneći tezu Vlade da predloženi zakon nema alternative, redom odbijali amandmane opozicije (svih 160); u Skoplju se mitingovalo, krizni štab za opstanak Struge je pretio osamostaljivanjem grada po ugledu na San Marino, Andoru ili Monako (?!)… Ipak, zakoni su doneti 11. i 13. avgusta, bez prisustva opozicionih poslanika koji su bojkotovali glasanje.
Potom, kada je i vlastima konačno postalo jasno da ce građanska inicijativa uspeti da sakupi zakonski predviđenih 150.000 potpisa, odbačeno je i obrazloženje protivnika referenduma – da će izjašnjavanje, bez obzira na ishod radikalizovati situaciju i poslužiti albanskim partijama kao argument za aktiviranje njihovog referenduma o nezavisnosti zapadnog dela Makedonije gde su koncentrisani etnički Albanci (takozvani referendum za „Iliridu“ iz devedesetih godina)… Počele su optužbe o jednonacionalnom referendumu, Albanska nacionalna televizija iz Tirane objavila je da će se „Ohridski dogovor, po svemu sudeći, množiti sa nulom!“, te da je „multietnička Makedonija u opasnosti“, a lider DUI-ja, Ali Ahmeti izjavio je prištinskom listu „Bota sot“ čak da će „uspešni referendum dovesti Makedoniju do građanskog rata“.
IPAK MIRNO: I pored produbljivanja i inače dubokog jaza između etničkih Makedonaca i etničkih Albanaca i nove podele među etničkim Makedoncima na „patriote“ i izdajnike“, kampanja za referendum ipak je protekla mirno. Etnički Albanci su u nedelju poslušali poziv svoje političke elite i bojkotovali referendum, a etnički Makedonci nisu izašli u dovoljnom broju. Tome je svakako doprineo i poziv na bojkot makedonskog dela vladajuće koalicije, ali i novonastala situacija, odlukom Stejt departmenta o priznavanju ustavnog imena Makedonije. Neuspeh referenduma je udarac za opoziciju koja, za razliku od Svetskog makedonskog kongresa koji je saopštio da ne prihvata rezultate Državne izborne komisije, uglavnom ističe da je odziv oko 500.000 građana (broj glasova s kojim je aktuelna vlast osvojila izbore 2002), koji su se izjasnili protiv predloga vlasti o novoj teritorijalnoj podeli, treba biti signal da se mora naći prihvatljivije rešenje. I dok predsednik SMK-a Todor Petrov poziva Vladu da preuzme odgovornost zbog političke i ustavne krize u koju je uvukla zemlju, ekspremijer Ljupčo Georgijevski, koji je posle raskola u njegovom VMRO-DPMNE-u, sada neformalni lider nove VMRO – Narodne partije, pesimistički gleda na dalji razvoj događaja. „Makedonski narod je na nacionalnom planu izgubio možda jednu od poslednjih karata koje je imao. Svi Makedonci muslimani, Turci i Romi će se za kratko vreme popisivati kako Albanci, a Makedonci će se iseljavati. Građani su mogli sprečiti ovaj proces, ali to nisu uradili.“ Georgijevski smatra da pritisci izvana ne mogu biti opravdanje za loš odziv građana i, po njemu, jedino je jasno da će „Skoplje od sutra biti dvojezično, Kičevo i Struga biti predati u ruke velikoalbanskog ekstremizma“, ali i da počinje neizvesnost za one koji su podržali bojkot referenduma.
Za razliku od njih, predstavnici vlasti i međunarodne zajednice nisu krili zadovoljstvo ishodom referenduma. Ministar Bučkovski je izjavio da posle referenduma „nema ni pobednika ni poraženih“ i izrazio uverenje da je „danas, Makedonija više nego ikad jedinstvena i cela“. Portparol Stejt departmenta Ričard Baučer izjavio je da su građani Makedonije „doneli mudru i hrabru odluku o teritorijalnoj organizaciji na referendumskom nivou i da su rešile da se drže Okvirnog sporazuma iako to uključuje i mnoge promene u njihovom društvu“, a visoki predstavnik EU-a za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku Havijer Solana je uoči posete Skoplju izjavio da „rezultat referenduma dozvoljava da zemlja produži sa implementacijom reformi u decentralizaciji i omogućava Vladi da se koncentriše na krucijalne ekonomske i socijalne reforme“ .
Ipak, obraćajući se javnosti u ponedeljak, predsednik Branko Crvenkovski je rekao da su minulih sedmica brojni strani analitičari, eksperti i mediji predviđali Makedoniji novu krizu i tvrdili da Makedonija, bez obzira na ishod referenduma ulazi u novu destabilizaciju. On je zbog toga za sredu u Ohridu zakazao zajednički susret lidera političkiih partija potpisnica Okvirnog dogovora, predstavnika DUI-ja i partija manjih etničkih zajednica, kao i predstavnika EU-a i SAD, na kome je najavio usvajanje zajedničke Deklaracije kojom bi bila izražena politička volja i čvrsta rešenost Makedonije da nastavi putem demokratije i međuetničke tolerancije ka celovitom integrisanju u EU i NATO.
Albanske stranke listom su bojkotovale referendum, a neka glasačka mesta u naseljima gde dominira albansko stanovništvo nisu ni otvarana uz obrazloženje da je u pitanju jednonacionalni referendum. „To ne odgovara istini“, revoltirana je jedna sagovornica, „jer pored makedonskih opozicionih partija na referendum su svoje birače pozivale i srpske, romske i turske partije u Makedoniji. Albanci su jedina nacionalna grupa koja uopšte nije glasala“.
Aktuelna vlast pozvala je birače da ne izađu na referendum, jer „pitanje koje je postavljeno ne zaslužuje odgovor“ i preporučila im da „ostanu kod kuće i da gledaju televiziju“. Mnogi predstavnici međunarodne zajednice, takođe, u mnogobrojnim obraćanjima preko medija jasno su stavili do znanja makedonskim građanima da bi uspeh referenduma, odnosno odbacivanje predloga Vlade o novoj teritorijalnoj organizaciji zemlje, praktično značio korak nazad za Makedoniju i njen put ka Evropi i NATO-u.
Preporuku je izgleda većina zaista poslušala: ostali su kod kuće i gledali televiziju na kojoj je sve do kasno po podne uporno ponavljan podatak o izlaznosti u 10 sati pre podne kada je registrovan odziv od nešto više od četiri odsto biračkog tela, trostruko manji nego na predsedničkim izborima u isto doba dana. Po zatvaranju biračkih mesta objavljeno je da referendum „nije uspeo“ i da je „Makedonija pobedila“. Do zaključenja ovog broja zvanični podaci nisu još saopšteni javnosti, a po nezvaničnim, u zavisnosti od toga ko ih je objavio, da li su „za“ ili „protiv“, izjasnilo se samo između 18 i 40 odsto građana.
U Štipu, gde je izjašnjavanju pristupilo jedva 15 odsto birača, samo dan ranije, bar po izjavama više sagovornika koji su pristali da govore za „Vreme“ izgledalo je da predlog vlade neće proći. „Makedonija je u euforiji“, tvrdili su. „Nećemo dozvoliti da nam se zemlja podeli.“ Bilo je i onih koji su mišljenja da „u Makedoniji narod niko nizašta nikad nije ni pitao, već da se sve radi kako zahtevaju Evropa i Amerika, pa će tako biti i sada“. Kažu i da je ovaj referendum, kao i svi drugi, samo izigravanje demokratije.
Sledećeg dana, jedno od obrazloženja zašto referendum nije uspeo bilo je da birači nisu smeli da se izjasne: „U Makedoniji većina jedva sastavlja kraj sa krajem, ljudi su uplašeni da ne izgube radno mesto i ako im je ‘gazda’ rekao da na referendum ne izađu, oni će tako i postupiti“. Na pitanje zašto bi narečenom gazdi bilo važno da li će njegovi radnici glasati ili ne odgovara da je u Makedoniji malo firmi koje rade po propisima i da vlasti mogu i da im ne gledaju više kroz prste. „Na ovaj način“, kaže, „gazde iskazuju svoju lojalnost vlastima.“
Tu tezu je potvrdila jedna penzionerka: „Evo, jutros me je komšinica pitala da li ću glasati. Ja kažem da hoću, pitam nju hoće li i ona, a ona mi kaže da bi, ali da ne sme, jer muž može zbog toga da ostane bez posla“. Ovih 15 odsto, objasnila je, jesu oni koji ni od koga ne zavise, koji nisu ni kod koga zaposleni. Rekla je i da su mnogi nestajanje struje u više gradova na dan izjašnjavanja shvatili kao upozorenje šta će biti ako referendum uspe, pa i ako su hteli da se izjasne zbog toga su odustali. Na kraju, zaključila je, da je iznenadno američko priznavanje ustavnog imena Makedonije, takođe uticalo na odziv.
Zanimljivo je da je čak i u Strugi, gradu u kome je referendumska inicijativa začeta, izašlo svega nešto više od 20 odsto upisanih birača. Tamo je zabeležen i čudan incident: navodno, grupa od petneaestak mladića pretećeg izgleda upala je na biračko mesto u osnovnoj školi „Braća Milsadinovci“, naredila da svi iz komisije legnu na pod i zatim napunila glasačke kutije sa listićima na kojima je bilo zaokruženo „za“. Sagovornici „Vremena“ rekli su da je to više nego sumnjivo: „Zašto bi neko kome je stalo da referendum uspe, a to su oni koji su ‘za’, tako očigledno kršio pravila? Pre će biti da je to bio način da se svi glasovi skupljeni na tom biračkom mestu ponište“, konstatatovali su.
Branko Crvenkovski je dan posle referenduma izjavio da ne zamera onima koji su na referendum izašli uz obrazloženje da je i njima Makedonija na srcu, ali da je vide na drugačijem putu za Evropu od zacrtanog, kao i da nije vreme za međustranačke razmirice, nego za zajedničko delovanje. „Mi i jesmo glasali za Makedoniju, ali smo posramljeni ishodom ovog referenduma“, rekla je na to 25-godišnja nezaposlena pravnica. Na pitanje na koga misli pod tim „mi“, objasnila je da govori o svim Makedoncima: „Nismo posramljeni što će se granice opština promeniti, već što vlast nije birala sredstva da građane odvrati od izjašnjavanja i što joj je to uspelo.“
Zoran Majdin
