Dramatične vesti iz Sirije smenjuju se jedna za drugom. Vojska već dvadeset dana napada delove grada Homsa koje drže pobunjenici, pripadnici opozicije govore o desetinama žrtava svakog dana. Demonstracija, borbi i poginulih ima i u Damasku, Deri, Hami. Čini se da pojedini izveštaji pokušavaju da ionako tragično stanje učine još dramatičnijim, kao kada „opozicioni aktivisti“ tvrde da na Homs svakog minuta padaju po četiri rakete koje ispaljuje vojska. Državni mediji, pak, izveštavaju da „terorističke grupe“ vrše zločine nad „sirijskim intelektualcima, lekarima, inženjerima, pripadnicima snaga bezbednosti“. Naoružana grupa pobunjenika ubila je iz zasede sirijskog državnog tužioca i sudiju na severu zemlje, u oružanom napadu u Alepu je ubijen lokalni političar. U Damasku su trojica maskiranih napadača iz zasede ubila generala Isu al Kulija, šefa vojne bolnice.
Sa druge strane, američki novinar Nir Rozen za Al Džaziru izveštava da u centralnim gradskim delovima Damaska, Latakije, Alepa život teče gotovo normalno, da funkcioniše i međugradski autobuski prevoz. Rozen je često koristio autobuse putujući poslednjih nedelja po čitavoj zemlji, obilazeći obe zaraćene strane u mestima gde pobuna eskalira, ali i obične ljude po selima i gradovima u kojima rat još nije eksplodirao. Situacija je ipak daleko od normalne, Rozen kaže da se napetost i strah osećaju svuda. Po manjim mestima gde su izmešani alaviti, suniti i hrišćani mnoge kuće su napuštene, pripadnici „slabije“ strane pod pretnjama napuštaju svoje domove i odlaze tamo gde „njihovih“ ima više. Svi pričaju o otmicama, ubistvima i maltretiranjima koje čini druga strana. „Suniti traže da se mi vratimo u sela iz kojih smo došli, kažu da smo im oteli poslove, da svi podržavamo Asada jer je i on alavit“, žale se alaviti. Suniti tvrde da ih snage bezbednosti, u kojima je najviše alavita, progone, hapse i ubijaju pod optužbama da su protiv vlasti.
RUSIJA, ZAPAD I ARAPSKA LIGA: Ako bi se sudilo po reakcijama zapadnih zemalja i Arapske lige, u sirijskom ratu optužena je i kriva samo jedna strana. Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju koju je predložila Arapska liga, kojom se osuđuje kršenje ljudskih prava u Siriji i traži povlačenje sirijskog predsednika Bašara el Asada. Stalna predstavnica SAD u UN Suzan Rajs izjavila je da se „rezolucijom oštro osuđuje Asadova kampanja ubijanja i mučenja koja traje 11 meseci i zahteva zaustavljanje smrtonosne mašinerije“. Tekst rezolucije su najvećim delom pripremili Saudijska Arabija i Katar, zemlje čiji se glas unutar ove organizacije najjače čuo i pre intervencije NATO-a u Libiji. Arapska liga je zahtevala i slanje mirovnih trupa UN u Siriju, što je Damask odbio uz obrazloženje da je reč o mešanju u unutrašnje poslove, posle čega je Liga prekinula diplomatske odnose sa Sirijom i ponudila političku i materijalnu pomoć pobunjenicima. Nemačka kancelarka Angela Merkel zahtevala je nove međunarodne sankcije Siriji, a komesarka UN za ljudska prava Navi Pilaj pozvala je Međunarodni sud pravde da se pozabavi slučajem Bašara el Asada.
Rusija i Kina, koje su uložile veto na sličnu rezoluciju u Savetu bezbednosti, glasale su i ovog puta protiv. „Inicijativa Zapada, po kojoj bi Asad preneo vlast na pomoćnike, ne predstavlja rešenje krize, već vodi zemlju u građanski rat“, poručila je Moskva. Rusija je, zbog toga što organizatori podržavaju „samo jednu stranu protiv druge“, odbila i da učestvuje na konferenciji pod nazivom „Prijatelji Sirije“, koju u petak u Tunisu pripremaju Arapska liga i zapadne zemlje.
Sirijski predsednik Bašar el Asad je predložio da se raspiše referendum o novom ustavu, a višepartijski izbori održe u roku od četiri meseca, ali su SAD ovu ponudu nazvale „smešnom“. Ministar inostranih poslova Rusije Lavrov je rekao da je Asadov predlog dobrodošao, a zamenik ministra spoljnih poslova Kine Džai Jun, koji je bio u poseti Damasku, poručio je da se Kina nada da će referendum o novom ustavu i predstojeći parlamentarni izbori proteći mirno, i apelovao na obe strane da prekinu nasilje.
NAJBOLJI NEPRIJATELJI: Osim velikih sila, u građanski rat u Siriji uplele su se i mnoge druge strane. Na „sveti rat“ protiv Asada pozvalo je Muslimansko bratstvo u Jordanu. Irački zvaničnici tvrde da u poslednja četiri meseca postoji pojačan protok boraca vezanih za Al Kaidu iz Iraka ka Siriji, kao i da se duž slabo branjene i duge granice u Siriju iz Iraka švercuju ogromne količine oružja koje odlaze pobunjenicima. Sirijske vlasti su još na početku pobune upozoravale da se oružje i borci u Siriju ubacuju iz Libana i Jordana – prvi veći oružani sukobi izbili su u Deri, gradu koji je neposredno uz jordansko-sirijsku granicu.
Prvi čovek Al Kaide Ajman al Zavahri pozvao je muslimane iz zemalja koje se graniče sa Sirijom da pomognu pobunjenicima da sruše „kancerogeni“ režim u Siriji. Zavahri i zapadne sile su naizgled u čudnoj poziciji, koja neodoljivo podseća na rat u Libiji – i Gadafijeva i Asadova vlast za obe strane su „kancerogene“, ali je nezgodno javno reći da su zvanično smrtni neprijatelji u libijskom i sirijskom sukobu na istoj strani. Zato je Zavahri upozorio sve borce protiv Asada da ne mogu da se oslone na pomoć Zapada i „korumpiranih vlada“ Arapske lige (slične reči je uputio i kada je rušen Gadafi), a načelnik generalštaba američke vojske general Martin Dempsi rekao je da SAD smatraju da je prerano za razmatranje mogućnost naoružavanja opozicije u Siriji, ističući da se u celu priču umešala i Al Kaida.
Američke bespilotne letelice i izviđački avioni operišu iznad Sirije, a neimenovani američki zvaničnici tvrde da to ne znači pripremu za vojnu intervenciju. Na takve reči ne treba previše obraćati pažnju jer su se čule i pre intervencije u Libiji, a način na koji se razvija situacija u Siriji sve više podseća na dešavanja koja su prethodila rušenju Gadafija. U oba slučaja su u ratu protiv vlasti udruženi oni koji žele više slobode i oni koji „socijalistički islam“ mrze, jer misle da je u njemu slobode previše; u obe zemlje, i pored toga što je očito da zločine čine obe zaraćene strane, podršku Zapada i savezničkih arapskih zemalja, predvođenih Saudijskom Arabijom i Katarom, imaju samo pobunjenici, koji odbijaju bilo kakve pregovore sa vlastima. I libijska i sirijska vlast su decenijama bile trn u oku SAD, mada se i tu situacija menjala, ali ne zbog prirode režima i kršenja ljudskih prava. Gadafi se sa svim zapadnim zemljama izmirio pre deset godina, uz sklapanje unosnih poslovnih ugovora, ali mu to u konačnom ishodu nije pomoglo; Sirija je stala na stranu Zapada u prvom Zalivskom ratu protiv Iraka 1991, a bila je i jedna od zemalja u koje je CIA prebacivala na „detaljnu obradu“ zatvorenike optužene za saradnju sa teroristima posle 2001. godine, no i to je zaboravljeno.
Što se razlika tiče, osnovna je u prirodnom bogatstvu – Libija pliva u nafti, što je samo po sebi dovoljan razlog za nevolje, dok je Sirija siromašna resursima, ali je zato položaj Sirije mnogo značajniji. Preko Sirije, i SAD i arapske zemlje iz Zaliva ciljaju šiitski Iran, oko koga oružje zvecka sve glasnije i napetost dostiže granicu pucanja, posle vesti da Izrael najavljuje skori napad na iranska nuklearna postrojenja.
I bez iranskog dela priče, zloslutna atmosfera nadvija se nad Sirijom, ali i nad čitavim regionom. Sirija sve dublje tone u nasilje – sektaško, političko, versko, tako dobro poznato iz Iraka, a to nasilje se lako može preliti u zemlje koje su susedi Sirije, poput Libana i Jordana. U situaciji kada se čitav Bliski istok trese od napetosti zbog mogućeg sukoba oko Irana, sve preti da pređe u nekontrolisanu eksploziju čije posledice niko ne može da predvidi. Bilo kakva strana vojna intervencija bi situaciju učinila još težom, ali ne treba pomisliti da će primeri Iraka ili Libije takvu intervenciju zaustaviti. Veliki interesi su u pitanju, a u takvim slučajevima su velika stradanja ljudi i razaranja čitavih zemalja u cenu unapred uračunata.
