Posle promene vlasti "šareno-plišanim revolucijama" u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji već nekoliko nedelja traju demonstracije u centralnoazijskoj Republici Uzbekistanu. Za razliku od evropskog dela bivšeg SSSR, "mirni protesti" u Uzbekistanu završili su se masakrom nad demonstrantima
Krajem prošle nedelje na istoku bivše sovjetske Republike Uzbekistana, u gradovima Andidžanu i Kara Suu, koji se nalaze u čuvenoj Ferganskoj dolini, održani su protesti koji su rezultirali masovnim obračunom vlasti sa demonstrantima. Pretpostavlja se da je u Andidžanu nakon otvaranja vatre snaga bezbednosti poginulo i ranjeno više stotina demonstranata, a hiljade izbeglica se bežeći iz zemlje zaputilo prema granici sa Kirgizijom. Međunarodna zajednica oštro je osudila vlasti u Taškentu za primenu oružane sile protiv demonstranata.
S obzirom na to da je zemlja u nekoj vrsti informacione i diplomatske blokade, postoje dve dijametralno suprotne verzije tragičnih događaja u gradovima Andidžanu i Kara Suu. Ako su tvrdnje o žrtvama tačne, onda je to najkrvaviji obračun vlasti sa demonstrantima u Aziji posle pogroma demokratskih protesta u Kini na pločnicima Tjenanmena 1989. godine.
NARODNI USTANAK: Masovne demonstracije počele su u petak u gradu Andidžanu kada je hiljade demonstranata izašlo na ulice tražeći od predsednika Uzbekistana Islama Karimova oslobađanje političkih zatvorenika, stvaranje boljih uslova života i građanskih sloboda. Za vreme navodno mirnih protesta pojavila se odnekud grupa naoružanih ljudi koja je zauzela zatvor i oslobodila 23 lokalna biznismena koje su vlasti optužile za širenje islamskog ekstremizma i zbog kojih su od početka prošle nedelje bili organizovani protesti u Andidžanu. Zajedno sa biznismenima na slobodi se našlo i oko četiri hiljade zatvorenika. Demonstranti su takođe zauzeli objekte državne administracije. Prema tvrdnjama medija i humanitarnih organizacija, vojska je otvorila vatru na masu i život je izgubilo na stotine i ranjeno na hiljade ljudi, među kojima je bilo žena i dece. Tačan broj žrtava je nepoznat jer su se sahrane odvijale u nemogućim uslovima, a prema tvrdnjama očevidaca mnoga tela su sklonile i snage bezbednosti. Nakon krvavog obračuna uzbečke vlasti uspostavile su kontrolu nad gradom Andidžanom.
Istovremeno, stotine izbeglica krenulo je prema granici sa Kirgizijom, prema poznatom trgovačkom gradu Kara Suu, koji reka deli na uzbečki i kirgiski deo. Zbog moguće navale izbeglica granični prelazi su zatvoreni. Protesti su se proširili i na Kara Suu kada je razjarena gomila od lokalnih vlasti uzbekistanskoj strani tražila da se granica otvori. Masa je prebila gradonačelnika uzbečke strane Kara Suua i zapalila zgrade carine, državne administracije i policije. Uzbekistanski demonstranti uspostavili su prolaz preko mostova i oko pet stotina uzbečkih izbeglica uspelo je da pređe na obalu Kirgizije gde je snagama bezbednosti pošlo za rukom da sačuvaju mir. Izbeglice tvrde da su uzbečke snage bezbednosti po njima otvarale vatru. Vojska Uzbekistana je u nedelju preuzela kontrolu i nad Kara Suuom, većinu puteva kontrolišu patrole, a telefonski transport je otežan. „To je bio narodni ustanak. Ovde nije bilo terorista, samo običnih ljudi“, prenosi „Frans pres“ reči jednog od meštana uzbečkog Kara Suua.
Velika Britanija i Sjedinjene Države odmah su reagovale i oštro osudile surovost i primenu oružane sile protiv civila. Zabrinuti tragičnim zbivanjima u gradovima Andidžanu i Kara Suu i puštanjem na slobodu zatvorenika među kojima su navodno i članovi islamskih terorističkih grupa, predstavnik Bele kuće je od predsednika Islama Karimova zatražio hitan pristup mestu tragedije, Crvenom krstu, humanitarnim organizacijama, stranim diplomatama i medijima. Istovremeno u Vašingtonu se u krugu stručnjaka za nenasilno delovanje tvrdi da se demonstracije u Andidžanu nikako ne mogu smatrati nastavkom plišanih revolucija u Gruziji, Ukrajini, pa ni u Kirgiziji, jer se demonstranti nisu pridržavali pravila „nenasilne discipline“ jer su oružanim oslobađanjem zatvorenika maksimalno isprovocirali režim u Taškentu. S druge strane, „Fajnenšel tajms“ piše kako je predsednik Karimov svojom surovošću prema demonstrantima pokazao da nije spreman da se pomiri sa sudbinom svojih kolega Ševardnadzea (Gruzija), Kučme (Ukrajina) i Akajeva (Kirgizija).
DVE VERZIJE: Predsednik Uzbekistana Islam Karimov tvrdi da „nije bilo nikakvog naređenja za otvaranje vatre po demonstrantima“ i dodaje da su žrtve „naoružani ekstremisti“. Prema tvrdnjama Karimova, u okršajima je poginulo desetak predstavnika uzbekistanskih snaga bezbednosti. On je osudio islamske fundamentaliste iz redova Hizb ut Tahrira čije je delovanje u mnogim zemljama zabranjeno, optužujući ih da su organizovali demonstracije preko svojih rođaka, kako bi oslobodili biznismene, svoje finansijere, i nastavili sa stvaranjem islamskog kalifata u Ferganskoj dolini u Centralnoj Aziji. Predsednik Uzbekistana Islam Karimov zemljom vlada od 1991. tj. od raspada Sovjetskog Saveza. On se smatra autoritarnim liderom, uglavnom okrenutim Moskvi. I pored težnji za zaštitom tradicionalnih vrednosti, režim Karimova se nikako ne može smatrati naklonjenim islamu. Štaviše, hapšenja koja humanitarne organizacije ocenjuju kao kršenje građanskih prava i političkih sloboda Karimov smatra borbom protiv islamskog radikalizma i terorizma.
Istovremeno, demonstranti tvrde da su počeli proteste kako bi tražili od režima oslobađanje političkih zatvorenika, stvaranje boljih uslova za život i većih političkih sloboda. Uzbekistanska opozicija, nedovoljno jaka i podeljena, uglavnom je okupljena u takozvanu Sunčanu koaliciju na čijem je čelu Partija slobodnih zemljoranika kojoj su se priključili lokalni biznismeni, pravnici i intelektualci. Međunarodne organizacije za ljudska prava upozoravaju na grubo kršenje sloboda i zabranu nezavisnih medija u Uzbekistanu, a posle „narandžaste revolucije“ u Ukrajini, uzbekistanska opozicija sve češće protestuje na ulicama protiv režima Islama Karimova. Predsednik Karimov je osudio „šareno-plišane“ revolucije u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji i okrenuo leđa Zapadu. Nedavno su vlasti u Taškentu zabranile rad mnogih stranih organizacija i medija, poput Sorosove fondacije i Internjus netvorka. Ove godine Uzbekistan je zvanično napustio prozapadnu koaliciju zemalja GUUAM – Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija – energetsko-transportnu uniju koja je nastala kao alternativa monopolu Rusije na postsovjetskim prostorima. Posle eksplozija ispred ambasada SAD i Izraela u Taškentu u julu 2004. godine, režim Islama Karimova počeo je sa masovnim hapšenjima političkih oponenata optužujući ih za širenje islamskog ekstremizma. Jedan ruski političar je prokomentarisao „da je u Uzbekistanu nemoguće izvesti plišanu revoluciju, jer Karimov nije mekan kao predsednik Kirgizije Askar Akajev“, gde je u februaru uspešno izvedena „revolucija tulipana“.
FERGANSKA DOLINA: Ovo prostranstvo popularno se naziva zametkom Umme – osećaja muslimanske celine uz to pretočeno i u želju radikalnih islamista da stvore islamski kalifat koji bi trebalo da uključi sve centralnoazijske zemlje. Višenacionalna Ferganska dolina je krajem osamdesetih, pre raspada SSSR, postala mesto gde su muslimani Vahabiti inicirali pokret za čistoću islama. Još za vreme Sovjeta u Taškentu se nalazio jedan od vodećih centara islama – na univerzitetu Barah-Han visoko obrazovanje sticali su muslimanski duhovni oci. Prvi oružani sukobi u Ferganskoj dolini izbili su 1989. godine između radikalnijih sunita Uzbeka i šiita Turaka meshetina (koje je Staljin tu naselio sa teritorije Gruzije), jer su šiiti bili lojalni sovjetskim vlastima i nisu podržali ideju Umme. Eksperti za međunarodni terorizam upozoravaju da bi se ovdašnji neredi iz Andidžana i Kara Suua mogli proširiti na celu Fergansku dolinu pa i na susedne zemlje kao što su Kirgizija i Tadžikistan u kojima je do oružanih konflikata sličnog karaktera dolazilo i krajem devedesetih godina prošlog veka. Šverc narkotika iz Avganistana, gde skoro polovinu privrede čini proizvodnja morfijuma, privlačan je kriminalnim grupama koje imaju znatan uticaj na političku situaciju u regionu.
GEOPOLITIČKI PARADOKS: Posle 11. septembra (2001) predsednik Karimov je ustupio svoje vazduhoplovne baze SAD u Karši-Hanabadu koje su bile od ključnog značaja za operaciju u Avganistanu i tako je postao saveznik Vašingtona u borbi protiv međunarodnog terorizma. Islam Abduganijevič Karimov stekao je i simpatije Moskve koja uporno pokušava da suzbije aktivnosti čečenskih terorista na teritoriji bivšeg SSSR. Zapadna štampa kritikuje Vašington što zbog navodnog savezništva SAD nedovoljno vrše pritisak na režim u Taškentu. Ruski list „Izvestija“ piše kako se Karimov lukavo uspeo sakriti iza borbe protiv islamskog ekstremizma s ciljem da se obračuna sa političkim neistomišljenicima pa čak i sa onima iz redova umerenih islamista. Sjedinjene Države i Rusija – dodaje list – za razliku od situacije u Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji, ogradile su se od stihijskih protesta u Uzbekistanu, jer ih ne predvode njima podobni lideri, već ljudi sa reputacijom islamista.
Jedna od najnaseljenijih država Centralne Azije od bivših sovjetskih republika – oko 26 miliona stanovnika na 500.000 kilometara kvadratnih. „Srce“ Azije, graniči se sa Kazahstanom, Kirgizijom, Tadžikistanom, Avganistanom i Turkmenistanom. Zbignjev Bžežinski u svojoj Šahovnici tvrdi da onaj „ko kontroliše Taškent, kontroliše Centralnu Aziju“. Uglavnom poljoprivredna zemlja sa strogo kontrolisanom ekonomijom, proizvodi: grožđe, pamuk, svilu, a izvozi: prirodni gas i zlato. Uzbekistan je najveća vojna sila u regionu i zbog toga pretenduje na liderstvo. Većina stanovništva su Uzbeci (71 odsto) koji ispovedaju islam, a značajna je i hrišćanska ruska nacionalna manjina (sedam odsto). U pretprošlom veku, 1860–1870. okupiran je od strane Rusije. Važan podatak je da su na prostore Centralne Azije upravo Uzbeci i njihova glavna istorijska ličnost kan Uzbek (1312–1341) u slavnu tatarsku državu „Zlatnu ordu“ uveli islam kao državnu religiju. Državni jezik – uzbečki. Valuta – uzbečki som (UKS).
TAŠKENT, glavni grad Uzbekistana, bivša prestonica drevnog Turkestana koji se smatra jednim od najstarijih gradova na svetu. Nalazi se na severoistoku zemlje na granici sa Kazahstanom. Najveći je grad u Centralnoj Aziji, ima oko 2.000.000 stanovnika i po veličini je bio četvrti grad u bivšem SSSR, posle Moskve, Kijeva i Sankt Peterburga.
SAMARKAND, popularno zvan – grad „Poznatih senki“. Nalazi se na istoku zemlje, blizu granice sa Tadžikistanom i broji oko 400.000 stanovnika. Do XVI veka bio je najveće mesto na takozvanom putu svile na kome su se ukrštali tranziti Zapada i Istoka. Samarkandom su oduvek želeli da vladaju imperatori – od Aleksandra Makedonskog, Džingis-kana, do Tamerlana čije plave kupole i danas krase ovaj grad.
Ekspanzija „šarenih revolucija“ na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza mogla bi da potisne uticaj Rusije kao tradicionalnog lidera u regionu.
Britanska firma Britiš petroleum (BP) objavila je prošle nedelje početak funkcionisanja naftovoda Baku–Džejhan kojim kaspijska nafta „putuje“ na zapadna tržišta. Kompanija BP objavila je da će proces punjenja naftovoda trajati oko šest meseci. Naftovod Baku–Džejhan zaobilazi teritoriju Rusije i smatra se konkurentom ruskom naftnom monopolu na prostorima bivšeg SSSR. Istovremeno, krajem aprila u prestonici Moldavije Kišinjevu održan je sastanak predsednika zemalja članica regionalne unije koju nazivaju po akronimu GUAM – Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija. Približavanje četiri postsovjetske republike najava je nove geopolitičke preraspodele u jugoistočnoj Evropi i evropskoj Aziji. Za početak, zemlje članice GUAM-a opredelile su se za put približavanja Evropskoj uniji i zatražile izmeštanje ruskih baza iz Gruzije i Moldavije. Tokom susreta u Kišinjevu definisan je u ideološkom smislu „pojas demokratskih zemalja od Pribaltika do Crnog mora“, dok se na pragmatičnom nivou očekuje stvaranje transportnog koridora Evropa–Kavkaz–Azija (TRASEKA) i potpuna realizacija naftovoda Baku–Džejhan i Odesa–Brodi–Gdanjsk.
ČIŠĆENJE PRAŠINE: Političku i ekonomsku nadmoć u regionu, Rusija je od pada komunizma uspevala da zadrži kontrolom energenata, pre svega nafte i gasa, i na taj način ostvarivala dominaciju u susedstvu i profit sa Zapadom. GUAM je stvoren 1997. godine u Strazburu na zasedanju zemalja članica OEBS-a, sa ciljem da se stvori transportno-energetska alternativa Rusiji.
Antiruska koalicija stvorena i finansirana od strane Zapada najviše je pogađala interese Moskve tako da je Rusija sve donedavno uspešno kontrolisala grupu zemalja koju su još podrugljivo nazivali „klub egoista“ ili pak „giljotinom ostataka SSSR“. Tek su nedavne „šarene revolucije“ oduvale prašinu sa već pomalo zaboravljene GUAM-ske hartije. Posle dolaska na vlast Mihaila Sakašvilija u Gruziji i Viktora Juščenka u Ukrajini, pitanje stavranja transportno-energetskog kišobrana prema Pribaltiku i Zapadnoj Evropi ponovo je postalo aktuelno, pogotovo kad je reč o kaspijskoj nafti.
Pre deset godina počela je izgradnja naftovoda Baku–Džejhan (Baku, glavni grad Azerbejdžana, Džejhan, luka u Turskoj na Sredozemnom moru) koji bi kaspijsku naftu trebalo da učini dostupnom Zapadu. Takozvani ugovor stoleća vredan 3,6 milijardi dolara predstavlja političko angažovanje Vašingtona i međunarodne naftne kompanije Britiš petroleum u stvaranju alternative bliskoistočim naftnim izvorima.
Naftovod Baku–Džejhan zaobilazi teritoriju Rusije i Irana i to je otvorilo brojna pitanja oko buduće kontrole kaspijskog bazena i kavkaskog regiona u celini. Problem lokalnih konflikata na teritoriji Azerbejdžana (Nagorno Karabah) i Gruzije (Abhazija i Južna Osetija) takođe otvara nove bezbedonosne rizike, a na prostorima južnog Kavkaza moguće je i dodatno angažovanje evroatlantskih struktura i NATO-a.
SEVERNI TERMINAL: Pored južnog terminala Baku–Supsa–Džejhan kaspijska nafta će u Evropsku uniju biti puštena i preko severnog terminala Odesa–Brodi–Gdanjsk. Realizacija ukrajinsko-poljskog projekta naftovoda Odesa–Brodi–Gdanjsk strateški je važna za snabdevanje Evropske unije i predstavlja alternativu ruskoj nafti.
Od prošle godine, zasad je u funkciji samo trasa Odesa–Brodi (Odesa, luka na Crnom moru, Brodi, grad na ukrajinsko-poljskoj granici), projekat vredan oko sto miliona dolara, građen od 1996. do 2001. godine, dužine je 675 km i kapaciteta 14,5 miliona tona godišnje. Naftovod Odesa–Brodi, koji je polovinom devedesetih bio zamišljen kao transportna kopča kaspijske nafte prema Evropi, 2000. godine, nakon izbora Leonida Kučme u drugom predsedničkom mandatu, petrolejska politika Ukrajine se za 180 stepeni promenila u korist Rusije, a naftovod je poslužio za tranzit ruske nafte Brodi–Odesa sa izlaskom na Bosfor. Posle „narandžaste revolucije“ u Kijevu krajem prošle godine, novi predsednik Ukrajine Viktor Juščenko obećao je da će i naftovodu, kao i Ukrajini, vratiti primarnu putanju – ka Evropi.
Za cev Odesa–Brodi–Gdanjsk kaspijska nafta biće transportovana iz prestonice Azerbejdžana Bakua do gruzijske luke Supsa i tankerima prema ukrajinskoj Odesi, pa do poljskih gradova Plock i luke Gdanjsk. Potpredsednik Evropske investicione banke Volfgang Rot izjavio je da je ta institucija spremna da izdvoji 500 miliona evra za finansiranje produženja naftovoda Odesa–Brodi na teritoriju Poljske.
GVOZDENA LEDI PROTIV RUSKIH NAFTAŠA: Poslednjih nekoliko nedelja u Ukrajini traje takozvana benzinska bitka u kojoj su se sukobili interesi nove vlade u Kijevu i predstavnika naftnih kompanija. Naime, nova vlada Ukrajine sa premjerom na čelu, gvozdenom damom Julijom Timošenko, krenula je u bitku sa magnatima naftnih kompanija koje su većinom u vlasništvu ruskih firmi, kako bi smanjila cene benzina i tako obezbedila nesmetan razvoj ekonomije. Naftni magnati tvrde da su morali podići cene goriva zbog porasta cene barela na svetskom tržištu, jer je Rusija kao glavni izvoznik nafte Ukrajini povećala taksu na izvoz za 30 odsto, kao i zbog dodatnih taksi za prerađivače koje je uvela ukrajinska vlada. Istovremeno, premjer Timošenko tvrdi da je rešenje o poskupljenju benzina političke, a ne ekonomske prirode, te da je to indirektan pritisak Rusije na razvoj ukrajinske ekonomije. Činjenica je da se gvozdena dama već sad priprema za parlamentarne izbore u Ukrajini planirane za mart 2006, ali mediji pišu i o tome kako ruski naftni kartel u Ukrajini namerno stvara ekonomske tenzije, kako bi uticao na političke prilike u zemlji. S obzirom na to da Ukrajina 90 odsto nafte uvozi iz Rusije, veruje se da će realizacija projekta Odesa–Brodi–Gdanjsk i kazahstanske nafte smanjiti pre svega energetsku zavisnost Ukrajine od Rusije. Zaoštravanje odnosa između vlade i ruskih naftnih magnata otišlo je tako daleko da je Timošenkova popularno nazvana „ukrajinskom Margaret Tačer“. Timošenkova tvrdi da su ruske naftne kompanije iskoristile monopolski položaj na naftnom tržištu kako bi enormno zaradile i „zavrnule ruku Ukrajini“. Nova ukrajinska vlada najavila je proveru privatizacije dve najveće ukrajinske rafinerije, Lisičanske i Kremenčugske, koje su u vlasništvu firmi Turkmenske naftne industrije – Britiš Petroleuma (TNK–BP) i Ukrtatnafte za koje se osnovano sumnja da su kupljene prevarom.
Kaspijski naftovod trasom Baku–Džejhan jeste 1770 km dugačak cevovod kojim se nafta iz Kaspijskog mora usmerava preko Gruzije i Turske ka Sredozemnom moru. Prema proračunima stručnjaka, kaspijski naftni izvori nalaze se na 10. mestu po obimu svetskih zaliha nafte i raspolažu sa 20 milijardi barela crnog zlata koje će biti eksploatisano u sledećih dvadeset godina. Predstavnici Azerbejdžana, Turske i Gruzije potpisali su sa Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj, Međunarodnom finansijskom korporacijom i 15 komercijalnih banaka ugovor o donacijama od 2,6 milijardi dolara što predstavlja najveću privatnu investiciju u regionu. Očekuje se da će investitori od naftovoda Baku–Džejhan ostvariti čistu dobit tek nakon 2014. godine.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
