Uspon na vrh

Janez Potočnik je šef uže pregovaračke grupe za EU i ministar za evropske poslove u vladi Janeza Drnovšeka.

„VREME„: Posle najnovijih vesti iz Brisela ulazak Slovenije u EU godine 2004. izgleda „zabetoniran„?

JANEZ POTOČNIK: Nije zabetoniran, ali je veoma, veoma verovatan.

Šta je Slovenija postigla u pregovorima sa EU–om?

Prvo morate razumeti šta podrazumevaju „pregovori“ s Evropskom unijom – to je prilagođavanje evropskom pravnom redu, dakle novom zakonodavstvu koje će važiti na tlu Slovenije kad uđemo u EU. Druga stvar je šta su efekti takvog prilagođavanja; ako uporedite ono što je Slovenija još pre sedam-osam godina zacrtala kao strategiju sopstvenog privrednog razvoja sa onim što je činilo naš program prilagođavanja EU-u, videćete da je tu reč o potpuno istim stvarima. U našem slučaju Evropska unija nikada nije bila primaran cilj, već je cilj bilo uspostavljanje demokratije, sistema tržišne ekonomije zapadnoevropskog tipa, zasnovane na socijalnim temeljima. EU je instrument s kojim smo sve to lakše postigli jer su pregovori ubrzali promene unutar Slovenije. Prednost celog procesa jeste dodatno uspostavljanje reda i stabilnosti u državi, pre svega na ekonomskom planu – što se tiče postavljanja uslova za delovanje menadžera, biznismena – tako je uspostavljeno stanje koje je lakše predvideti (nego što je to bio slučaj do tada), jer u većoj meri odluke zavise od znanja vodećih ljudi, njihovog kvaliteta rada, sposobnosti… Ne treba zaboraviti ni problem prevazilaženja postojećeg stanja za svaku državu koja prolazi kroz tranziciju. Pomoću opisanog pritiska, spolja, mnogo je lakše prevazići zatečeno stanje u kome su na snazi različiti ekonomski monopoli i politički interesi. To je zapravo glavni deo priče o pregovorima sa EU-om, priče kroz koju država mora da prođe. Najzad, ceo taj proces omogućava povećanje konkurencije uopšte, od pojedinaca, preko preduzeća do države. Država je ta koja do sada nikada nije imala sličan korekcijski mehanizam, za razliku od procesa približavanja standardima EU-a u kome se uspostavlja dosta rigorozan sistem kontrole odluka, papira, zaključaka… Sada znamo da pripadamo sistemu u kome svaka stvar koju napišemo ili za koju se odlučimo mora biti stvarno pregledana i ostvarena.

Što se samih pregovora tiče, bili su tu različiti kraći i duži prelazni periodi u okviru određenih područja, sve u zavisnosti od ocene naših domaćih, nadležnih ministarstava možemo li ili ne u nekom kratkom vremenskom periodu da postignemo standarde koji važe u EU-u. Nije ništa neobično da je Slovenija u pojedinim fazama pregovora imala kraće prelazne periode u odnosu na Poljsku ili neke druge države koje su manje razvijene. Jasno je da smo mi startovali s većim stepenom razvijenosti, jesmo relativno mali i dosta fleksibilni i zato je potpuno normalno da smo u vrhu deset država kandidata za ulazak u EU.

Nisu li pregovori o približavanju EU–u imali i svoju tamnu stranu – napuštanje ili minimalizovanje određenih privrednih grana, zatvaranje fabrika i pogona koji nisu bili dovoljno konkurentni evropskim ili su u EU–u ocenjeni kao nepotrebni?

Jasno je da je taj proces bolan, ali takva je tranzicija, to je proces kroz koji prelaziš u neko normalno stanje, stanje višeg stepena konkurentnosti. To nema veze s Evropskom unijom, mi bismo kroz proces intenzivnih promena u svakom slučaju morali da prođemo, a proces približavanja Evropskoj uniji samo ih je ubrzao. Sasvim je sigurno da je konačni rezultat pozitivan. U slučaju da imate mnogo preduzeća ili privrednih grana koje mogu da opstanu samo u okviru zatvorenog tržišta, odnosno koja na otvorenom tržištu mogu da opstanu samo uz pomoć države, to nije dugoročna perspektiva za jedno društvo. Kako to stanje prevazići? Proces jeste traumatičan i pun problema, posebno za one koji su zaposleni u takvim preduzećima. To je stanje, međutim, koje morate pre ili kasnije da prevaziđete, najzad, iz njega moraju da izađu sve države koje su preživele dirigovan sistem.

Vaši kritičari su vam mnogo puta prebacivali da u „pregovorima“ sa EU–om zapravo nema mnogo pregovaranja, već da je reč o nekoj vrsti diktata?

Delimično to je tako, ali je isto tako istina da takav stav znači suštinsko nerazumevanje tog procesa. Ukoliko se uključujemo u Evropsku uniju, onda je to, kao prvo, naša odluka, za koju imamo odluku vlade i parlamenta, a uskoro će biti organizovan i referendum na kome ćemo se konačno odlučiti. Dakle, ako se uključujemo u EU, to znači da se MI uključujemo. EU je nastala tokom pedeset godina najrazličitijih kompromisa među najrazvijenijim članovima Evrope i tih pola veka je porodilo evropski pravni red, u koji se sad uključujemo i mi. A kad postanemo član te celine, tada ćemo ga sukreirati, pre ne. Dok smo u prelaznom periodu moramo da prihvatimo ono što je predloženo i tamo zapisano, tu nema diktata. U suprotnom, to je kao kada bismo se jednog dana zapitali hoćemo li poštovati zakon o saobraćaju ili plaćanju poreza. Što je apsurdno. A da li je to diktat? Ne, to su stvari koje su jasne, o kojima se više ne pitamo, tu nema dileme. Isto je sa evropskim zakonima – kasnije, kada budemo ravnopravan deo EU-a, moći ćemo i sami da kreiramo zakonodavnu politiku.

Gde je Slovenija tokom pregovora morala da popusti više nego što je sama očekivala – npr. prodaja nekretnina strancima, prevremeno ukidanje djuti–fri šopova, konačno – manja pomoć koju će dobiti iz budžeta Unije od one koju je očekivala…

U slučaju nekretnina situacija je potpuno jasna – 1. februara 2000. godine Slovenija će otvoriti svoje tržište nekretnina za građane EU-a, naravno, sve na temelju reciprociteta. Ima nekih posebnih faza u vezi s otvaranjem tog dela tržišta zbog zahteva Italije, ali je sve završeno. Lično se ne bojim da će „Slovenija biti rasprodata“ ili „da će je preplaviti stranci“ i slično. U Sloveniji su cene ionako izuzetno visoke i kupovna moć Slovenaca je izuzetno velika, pored toga smo veoma osetljivi na otuđivanje nekretnina. Ionako postoje posebna zakonska rešenja za nacionalne parkove i pogranični pojas, kao i poljoprivredne površine. To je svuda isto uređeno, ono što je suština jeste da ne sme biti razlika na nacionalnoj osnovi…

Nedavno je s mnogo pompe najavljeno potpisivanje sporazuma između SRJ i Slovenije o slobodnoj trgovini. Kakav je uopšte smisao tog sporazuma, ako je već sad jasno da neće biti na snazi ni godinu dana?

Slažem se, to jeste problem. Ipak, sav taj trud neće biti uzaludan; važno je poštovati početnu inicijativu, da se međusobni odnosi i veze što pre počnu preplitati. Jer, kad se jednom ponovo uspostave, revitalizuju, onda te veze postoje. Time je funkcija sporazuma, makako kratko trajao, odigrala svoju ulogu. Tačno je da će Slovenija posle ulaska u EU morati da odustane od tih sporazuma, pošto se do sada još nikada nije desilo da u EU neka država ima drugačije sporazume od drugih članica Unije. Članice EU-a već sada imaju s Hrvatskom i Makedonijom uspostavljene posebne sporazume, kojima ćemo se i mi priključiti. Kada isto bude urađeno i s Jugoslavijom, mi ćemo takođe preuzeti takav sporazum. Kada uđemo u EU, nema mogućnosti da Slovenija zadrži bilo kakv poseban sporazum s Jugoslavijom (o slobodnoj trgovini – prim.aut.). Jednostavno, niko ne može da održava neki kanal, kojim bi u EU dolazila jeftinija roba. Kad postaneš deo jedinstvenog evropskog tržišta, onda je na našim granicama i Portugal, to su ujedno i njegove međe, u svojstvu jedinstvenog tržišta.

Jedino područje na kome smo popustili više nego što smo hteli jeste slobodan protok lica. To je četvrta tačka. Popustili smo samo zato jer smo ocenili da, što se Slovenije tiče, tu neće biti većih posledica. Naslov poglavlja je „Slobodan protok lica“ a u stvari je reč o migraciji radne snage, dok „Prelaz lica“ uređuje drugo poglavlje – Šengen. Šengen obično naopako tumače kao nešto što ograničava protok ljudi. Nije istina! Zar mislite da danas Slovenci imaju ograničenje za ulaz u Austriju ili Italiju? Šengen ograničava protok samo za ilegalne migracije, kriminal, šverc… Ako sa EU-om imaš bezvizni režim, nema nikakvih ograničenja, možeš da ideš tamo-ovamo i deset puta na dan, to je tvoja stvar. Rečju, svrha Šengena nije restrikcija.

Kad ste već pomenuli Šengen, bilo je nekih dilema u hrvatskim i inim medijima – šta će to praktično značiti za građane iz okruženja čije države nisu deo EU–a. Mnogi uspostavljanje šengenskog režima na slovenačkim južnim granicama vide kao nekakav zid, nekakav novi tip sanitarnog kordona koji će odvojiti države sa Balkana od ostatka Evrope.

Iskreno, ne poznajem do tančina kako teče režim izdavanja šengenskih viza. Idealno bi bilo kad viza ne bi bilo.

Na kojim područjima je Slovenija tokom pregovora sa EU–om dobila bolje uslove nego što je očekivala?

Teško da iko može da očekuje da dobije nešto više od ponuđenog u momentu kada se prilagođava pravnom redu Evropske unije. Mi se sad selimo u EU, odnosno ne selimo se nego se granica pomera naovamo i prihvatamo evropski pravni red. Nije reč o tome da li možeš nešto da dobiješ više ili da izvučeš manje. Jednostavno se prilagodiš životu kakav je tamo i prihvatiš ga takvog kakav jeste.

Gde se vide pozitivni efekti prihvatanja evropskih zakona?

Konkretnih primera je celo mnogo. U suštini, tu je reč o standardima koji se moraju uvesti, a koji bolje štite potrošače svih vrsta. Potrošač u ovom procesu najviše dobija. Na primer: stroži veterinarski nadzor stoke, zdravija hrana, ekološka prerada, bolja organizacija, viši i kvalitetniji standardi za zaštitu okoline… Što se tiče, recimo, hrane – teško je danas utvrditi je li hrana pre ulaska u EU bila kvalitetnija ili su sad strože kontrole, pa su zato otkriveni svi ti skandali. Upravo je zauzdavanje profitnog motiva, odnosno globalizacija nešto što ne može da se postigne tako što bi se to prepustilo privredi, odnosno multinacionalnim kompanijama, već se mora cela stvar savladati političkom akcijom koja ima dovoljno moći da se uhvati u koštac s problemom. Otuda je jasno da je Evropska unija za nas prava šansa za suočavanje s problemima globalizacije. Mogu mirne duše da tvrdim da Slovenci već danas jedu bolju hranu nego što je to slučaj u tri četvrtine evropskih država, zahvaljujući tome što već primenjujemoveoma visoke standarde.

Šta biste savetovali ostalim državama koje bi takođe želele da se uključe u Evropsku uniju?

Da što više koriste ono što mi znamo.

Ako ostavimo po strani lokalne desničare i njihovo zadovoljstvo što će se Slovenija konačno odvojiti od „braće s juga„, da li je interes Slovenije da Srbija, Hrvatska, BiH… što pre uđu u EU?

Evropska unija je nastala zato što Evropa nije bila sposobna da kontroliše najelementarnije vrednosti na svom terenu u XX veku. Imala je tri rata, od toga dva svetska a onda još i balkanski. Kao reakcija na te događaje, posle Drugog svetskog rata nastao je mehanizam koji je trebalo iznutra da obezbedi mir i stabilnost, na duži rok. Treći rat, ovaj poslednji balkanski, dokaz je da Evropa svoje poslanstvo nije ispunila i da mora ići dalje. Proširenje EU-a na još deset država jeste važan korak u tom smeru, ali tu nije kraj. Ukoliko se ne bude širila i dalje, ako proširenje ne bude obuhvatilo i države na Balkanu, ako ne ponudi mogućnost koja će prisiliti i te države da traže sazvučje sa državama iz okruženja, plus mir, blagostanje i stabilnost – sve to na dalji rok, onda EU nije ispunila svoje poslanstvo. Tu je stav Slovenije jasan – EU mora da se širi, dalje. Jasno nam je i u kakvoj se situaciji nalaze države s kojima smo nekada bili u istoj državi. Svi smo proistekli iz istog sistema, mi smo doduše krenuli od nešto bolje pozicije, druge države su pale nešto dublje, pre svega zbog rata, ali princip je isti. Glavni štos u pregovorima jeste da se dogovoriš kod kuće. Glavni pregovori su ovde, ne u Briselu. Glavna stvar je da se svim akterima procesa, sa svim njihovim velikim i malim problemima, objasni da su promene zaista nužne i potrebne.

Kako je Slovenija podnela najnovija saznanja da će iz evropske blagajne dobiti manje novca nego što će morati sama u nju da uplati. Znači li to da će Slovenija ponovo morati da plaća za nerazvijene?

Jedno je plaćanje određenih sredstava u Evropsku uniju, drugo je zajednička agrarna, regionalna politika, strategija za manje razvijena područja. Problem Slovenije jeste što ulazi u Evropsku uniju sa državama koje su manje razvijene, pa nas je EU tokom poslednje tri-četiri godina podelio na bogatije i siromašnije. Mi smo ušli među prve. Zato sad pokušavamo da nađemo neki most, rešenje koje bi za nas bilo podnošljivo. Ono što u ovom trenutku znamo jeste da nećemo biti neto-platiše. Što se tiče plaćanja za nerazvijene, ako Srbija uđe u Evropsku uniju i ako evropska politika tada bude još uvek koheziona, naravno da ćemo plaćati, šta drugo možemo. To nije problem Srbije ili bilo koje druge države, nego Evrope i njene kohezione politike. To je stvar solidarnosti. Ako želimo mir, stabilnost, razvoj država koji će dugoročno ljudima doneti blagostanje i mogućnost da žive čoveka dostojan život, nema drugog puta.

Ima li šansi da Srbija uđe u EU do 2010. godine, kako obećavaju neki političari u Beogradu?

Ja u svakom slučaju ne bih digao ruke, treba postaviti veoma ambiciozne ciljeve, iako veoma ambiciozni ciljevi pretpostavljaju veoma ambiciozne promene. Tvrde promene. Što tvrđe i ambicioznije ciljeve sebi postavite to ćete lakše ići kroz promene.

Hronika rađanja ujedinjene Evrope

Prošle sedmice Evropska komisija EU–a objavila je spisak deset zemalja koje će se 2004. godine priključiti ovoj evropskoj porodici. U ovom do sada najmasovnijem proširenju Evropske unije kao najbolji kandidat pokazala se Slovenija, koja je iza sebe ostavila baltičke države, Češku, Mađarsku, Poljsku…

Budućim proširenjem vizija ujedinjene Evrope, koja na starom kontinentu živi već više od pola stoleća, došla je na korak do punog ostvarenja

1946. god.: Vinston Čerčil, na ciriškom univerzitetu predlaže osnivanje „neke vrste Ujedinjenih evropskih država“.

1950. god. 9. maj: U govoru, za koji ga je inspirisao Žan Mone, Robert Šuman, francuski ministar inostranih poslova, predlaže da Francuska i Nemačka i koja god zemlja reši da im se pridruži ujedine svoje resurse čelika i uglja.

1951. god. 18. april: Tzv. šestorka (Belgija, Holandija, Francuska, Nemačka, Luksemburg i Italija) potpisuje Pariski ugovor koji ustanovljava Evropsku zajednicu za ugalj i čelik.

1952. god. 27. maj: Ista šestorka ustanovljava Evropsku zajednicu za odbranu a iste godine je i Žan Mone izabran na čelnu funkciju novoformirane Zajednice za ugalj i čelik.

1955. god. 8. decembar: Savet ministara Saveta Evrope usvaja kao svoj amblem plavu zastavu sa kružno postavljenih 12 zlatnih zvezda.

1957. god. 25. mart: Šestorka potpisuje tzv. Rimske ugovore koji ustanovljavaju Evropsku ekonomsku zajednicu i Euratom (Evropsku zajednicu za atomsku energiju). Ugovori stupaju na snagu 1958. i Brisel postaje centar novoustanovljenih zajednica. Za sedište Parlamentarne skupštine sve tri zajednice određuje se Luksemburg, gde će zasedati i Sud pravde, nadležan za sve tri zajednice.

1960. god.: Stokholmska konvencija koja ustanovljava Evropsku zajednicu za slobodnu trgovinu (EFTA) stupa na snagu. Ovu zajednicu čine: Austrija, Danska, Norveška, Portugal, Švedska, Švajcarska i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske. A decembra iste godine Evropska zajednica za ekonomsku saradnju (EEC) postaje Organizacija za obnovu i ekonomsku saradnju (OECD). (Ove zajednice ostaće izvan okvira sadašnje Evropske unije.)

1962. god.: Evropski sud pravde, u februaru, donosi revolucionarnu odluku, tzv. Van Gend en Los presudu, u kojoj se tvrdi da Evropska ekonomska zajednica predstavlja novi politički poredak u čiju su se korist zemlje članice odrekle dela svoje suverenosti. Takođe, u septembru, isti sud donosi presudu Kosta/Enel, koja stavlja evropsko pravo iznad nacionalnog, naravno u ekonomskoj oblasti. Umire i otac osnivač evropskih zajednica, motor integracije, Robert Šuman.

1965. god.: Potpisan je ugovor koji spaja izvršnu vlast sve tri evropske zajednice, s tim da će stupiti na snagu 1967. Od sada će postojati, paralelno sa Parlamentarnom skupštinom, Savet i Komisija, kao zajednička tela za sve tri zajednice.

1966. god. 1. januar: Evropska ekonomska zajednica ulazi u poslednju fazu prelaza na zajedničko tržište time što se za usvajanje najvećeg dela odluka, umesto dosadašnje jednoglasnosti, predviđa sistem kvalifikovane većine.

1967. god. 9. februar: Savet ministara Evropske ekonomske zajednice odlučuje da harmonizuje sve indirektne poreze i takse, kao i da usvoji princip poreza na dodatu vrednost na nivou Zajednice. Iste godine počinje i kružni sistem po kome će svaka zemlja članica u krugovima po šest meseci predsedavati Savetom evropskih zajednica. Godine 1969. Savet evropskih zajednica obnavlja proces razmatranja prijava Ujedinjenog Kraljevstva, Danske, Irske i Norveške za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici i traži od Komisije evropskih zajednica da ponovo dâ mišljenje o ovom pitanju.

1970. god. 1. jul: Počinju zvanični pregovori sa četiri zemlje kandidata za članstvo u Evropskoj ekonomskoj zajednici. Nešto kasnije, države članice usvajaju Davinjon izveštaj o političkoj saradnji, čiji je cilj bio da Evropa govori jednim glasom o svim međunarodnim problemima. Henri Kisindžer, američki državni sekretar, pravi opasku o nepostojanju „Evrope“ kao igrača na međunarodnoj sceni. „Gde je ta Evropa, dajte mi njen broj telefona“, kaže Kisindžer. Telefonskih brojeva je bilo puno a ne samo jedan, što je, sa izvesnim postupnim pozitivnim promenama za evropsko jedinstvo, i danas tačno.

1972. god.: Delegacije Irske, Danske, Norveške i Ujedinjenog Kraljevstva potpisuju ugovore o pristupanju Evropskoj ekonomskoj zajednici. Tokom godine građani Irske i Danske na referendumu velikom većinom potvrđuju prethodnu odluku svojih pretdstavnika. Norvežani odbijaju da pristupe Zajednici, a njihov parlament objavljuje da neće ići protiv odluke svojih građana i da na glasanje neće staviti predlog zakona o pristupanju Evropskoj ekonomskoj zajednici. Parlament Ujedinjenog Kraljevstva usvaja odluku o pristupanju, a kraljica to ceremonijalno potvrđuje.

1973. god.: Evropska ekonomska zajednica broji devet članova, a krajem godine, podstaknuti naftnom krizom, počinju pregovori oko usvajanja Zajedničke energetske politike.

1974. god.: Doneta je revolucionarna Rejners presuda Evropskog suda pravde koja je oduzela pravo nacionalnim zakonodavstvima da u korist domaćih kompanija diskriminišu kompanije iz ostalih zemalja članica Evropske ekonomske zajednice koje žele da započnu posao na njihovoj teritoriji.

1976. god.: Evropski sud pravde odlučio je da građani država članica Evropske zajednice neće moći da budu različito plaćeni ako je osnov za ovakav postupak isključivo razlika u polu. Ove godine određuje se i da će Evropski parlament prvi put biti izabran direktno na izborima u državama članicama 1979.

1977. god.: Portugal i Španija zvanično se prijavljuju za članstvo u Evropskoj zajednici.

1979. god. 13. mart: Stupa na snagu Evropski monetarni sistem. Jedan od najznačajnijih „evropskih očeva osnivača“ Žan Mone preminuo je tri dana kasnije, ali je ipak dočekao da se ustanove koreni današnje zajedničke valute eura. Prvi izbori za Evropski parlament su održani.

1981. god.: Grčka postaje deseti član Zajednice.

1985. god.: Izdaju se prvi zajednički evropski pasoši u državama članicama.

1986. god.: Španija i Portugal postaju članovi Evropske zajednice, time se broj članova proširuje na dvanaest. (Tadašnji kriterijumi bili su mnogo niži nego današnji, naime broj uslova naglo se povećao posle proširenja, kasnije Unije, na petnaest članova.) Evropska zastava vijori se prvi put uz zvuke himne Evropske ekonomske zajednice, betovenove Ode radosti. Potpisan je i Zajednički evropski akt.

1987. god.: Turska vlada formalno se prijavljuje za članstvo u Evropskoj zajednici.

1989. god.: Austrija se formalno prijavljuje za članstvo u Evropskoj zajednici.

1990. god.: U junu je potpisan Šengenski sporazum o eliminisanju graničnih prelaza. Prihvataju ga zemlje Beneluksa, Francuska i Nemačka. Mesec dana kasnije prva faza Ekonomske i monetarne unije stupa na snagu. Kipar i Malta podnose formalnu prijavu za pristup Evropskoj zajednici. Krajem godine Italija potpisuje Šengenski sporazum.

1991. god.: Inaugurisana je Evropska banka za obnovu i razvoj. Decembra 9. i 10. održan je Evropski savet u Mastrihtu. Tamo šefovi država članica Evropske zajednice usvajaju predlog Ugovora o Evropskoj uniji.

1992. god.: Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je u februaru u Mastrihtu. Time sve dosadašnje ekonomske zajednice ulaze u okvir Evropske unije. Zajedničke institucije menjaju ime, tako da posle usvajanja ovog ugovora imamo: Evropski savet, Savet ministara Evropske unije, Komisiju Evropske unije, Parlament Evropske unije i Evropski sud pravde. Iste godine Finska i Švajcarska podnose formalnu prijavu, sada za članstvo u Evropskoj uniji. Švajcarci na referendumu donose negativnu odluku. Danci, poput Švajcaraca, na referendumu odbijaju da prihvate Ugovor o Evropskoj uniji. Jedina razlika je u tome što će Danci kasnije imati priliku da ponovo glasaju jer su već bili članovi evropskih zajednica, pa za njih važi drugačiji kriterijum. U Francuskoj referendum prolazi, ali za dlaku, dok je u ostalim zemljama Ugovor usvojen manje-više glatko. Krajem godine Norveška ponovo podnosi prijavu za članstvo.

1994. god.: Mađarska i Poljska formalno se prijavljuju za članstvo u Evropskoj uniji. Austrijanci, Finci i Šveđani na referendumu prihvataju pristup njihovih država Uniji. Norvežani opet odbijaju da se slože s njihovom vladom koja se ranije prijavila za članstvo.

1995. god.: Švedska, Finska i Austrija i zvanično postaju članice Evropske unije, čime se ukupan broj država članica penje na l5. Rumunija, Slovačka i baltičke zemlje, članice bivšeg Sovjetskog Saveza, prijavljuju se za članstvo u Uniji.

1996. god.: Češka Republika i Slovenija prijavljuju se za članstvo u Evropskoj uniji. Krajem godine Danska, Finska i Švedska pristupaju Šengenskom sporazumu. Van Sporazuma ostaju jedino Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska.

1991. god. 1. januar: Euro je zvanično lansiran, u početku samo u bankarskim poslovima i ostalim finansijskim transakcijama i prilikom isplate plata birokratiji Unije.

2000. god.: Danci na referendumu odbijaju da se priključe euro-zoni. U decembru Evropski savet usvaja Ugovor u Nici koji predviđa pored velikih institucionalnih reformi i ubrzavanje pregovora sa zemljama kandidatima za prijem u Uniju.

2002. god. 1. januar: Kovani i papirni euro postaje ravnopravno sredstvo plaćanja s nacionalnim valutama u 12 zemalja koje su ga prihvatile. Od 28. februara euro će biti jedina valuta u takozvanoj euro-zoni.

Priredio: Srđan Cvejić