Uspon biznis-desnice

Okarakterisati italijansku politiku kao melodramu i sapunsku operu bilo bi pogrešno pojednostavljivanje. Tokom čitavog hladnog rata Italija je bila odlučujuće bojište u Evropi gde su se sučeljavali istočni komunistički i zapadni kapitalistički blok. I danas razvoj političke situacije u Italiji, posle Francuske, Austrije i još nekih evropskih zemalja najavljuje, novi trend u razvoju politike na Starom kontinentu. U proleće 2001, nepunih mesec dana pre opštih izbora u Italiji, srušio se Staljingradski most u Bolonji. Ovaj incident kao da je simbolično najavio kraj vladavine leve koalicije i uspon desnice u ovoj zemlji. Već 1999. osetio se ubrzani krah levice, kada je u tradicionalno crvenoj Bolonji, posle više od četrdeset godina vladavine komunista i njihovih naslednika, na vlast došla koalicija Berluskonijeve Napred Italija i radikalno desničarske Nacionalne alijanse. Sadašnja Berluskonijeva koalicija Kuća slobode okuplja pored Finijeve postfašističke Nacionalne alijanse, i ksenofobičnu i izrazito antiameričku Severnu ligu Umberta Bosija, (nekada otvoreno separatističku, a sada zagovornika devolucije), kao i delove razmontirane italijanske Demohrišćanske partije i bivšu Socijalističku partiju nekadašnjeg Berluskonijevog političkog zaštitnika i jednog od najomraćenijih političara Italije Betina Kraksija. Noseći stubovi političke platforme ove koalicije jesu zagovaranje neprijateljstva prema imigraciji i borba za smanjenje poreza. Levo orijentisani građani ove mediteranske zemlje strahuju od zaokreta društva i drćave udesno dok ostatak, moćda podsvesno, u strahu od rastuće imigracije, oseća ćal za fašistickom erom, to jest za „vremenima kada su vozovi išli na vreme“.

SAVEZNICI: Berluskonijeva Kuća slobode nije nova tvorevina; još 1994. godine, tokom devetomesečne vladavine Berluskonija, „isto društvo“ bilo je na okupu. Ipak, ubrzo su usledili raspad i razmena teških reči, kada je vođa „severnoligaša“ Bosi čak nazivao Berluskonija „Berluskajzer“ i „Berluskoza nostra“. Danas, takođe, mnogi sumnjaju u postojanost ove koalicije. Neće se tek tako pomiriti „severnoligaški“ zahtevi za federalnom drćavom i beskompromisni unitarizam Nacionalne alijanse. Ipak, ova koalicija, čvršća nego ranije, sprema se da do nogu potuče levu koaliciju Maslina 13. maja ove godine. Potreba za ujedinjenjem proizlazi iz prirode izbornog sistema u Italiji, koji je svojevrsna mešavina jednokrućnog većinskog i proporcionalnog sistema. Ipak, mnogi zameraju Berluskoniju da je, prihvativši saradnju s ekstremnom desnicom i severnoligaškim populistima, takoreći odmrznuo njihove glasove i sa margine političke scene direktno ih katapultirao u sam politički centar.

Finijeva Nacionalna alijansa ima oko 15 odsto biračkog tela, i uglavnom ućiva podršku na siromašnijem jugu, i mada se teško oslobađa zaostavštine svog prethodnika, fašističkog Socijalnog pokreta, predstavlja novu snagu u italijanskoj i evropskoj politici. Zasad oni prihvataju pravila demokratske utakmice i Đanfranko Fini je, kako ovdašnji politički komentatori tvrde, uspeo da ovakvim političkim potezom pomiri dva smrtna ideološka neprijatelja, antipode, fašizam i demokratski liberalizam. Time je uspostavio novi, hibridni, politički pravac koji vuče korene iz francuske Nove desnice šezdesetih i sedamdesetih godina. Zaista, oni koji su sedamdestih godina u Italiji postavljali bombe sada to više ne čine, skinuli su crne košulje, obukli odela i, za razliku od njihovih prethodnika, na vlast pokušavaju da dođu uz pomoć saglasnosti, a ne „mišića“. Hajder u Austriji i Fini u Italiji, premda ne u potpunosti istovetni, predstavljaju „nasmejanog Hitlera i Musolinija“.

Ugledajući se, valjda, na svog ideološkog praoca D’Anuncija, koji je u dvokrilcu preteći leteo nad Rijekom, sadašnji političar iz Nacionalne alijanse najavljuje predizborno preletanje Bolonje balonom. Fašistički moto, smelost i čvrstina ostaju propagandno oruđe tzv. postfašista i nastavljaju da provejavaju političkim rečnikom Italije, koja je izgleda još uvek plodno tle za populističku demagogiju. Takođe, veza sa starim fašistima otkriva se i u revizionističkim inicijativama novih „liberalnih fašista“, da se, na primer, iz preambule gradskog statuta Bolonje izbaci zahvalnost partizanskoj borbi za oslobođenje tokom II svetskog rata i da se na nivou čitave zemlje za nacionalni praznik, umesto Dana oslobođenja 22. aprila 1945, proglasi 18. april 1948 – dan kada su demohrišćani pobedili na izborima.

BERLUSKONI: Silvio Berluskoni, vlasnik tri najveće privatne televizijske mreće, fudbalskog kluba Milan, štamparske kuće Mondadori i još mnogo toga, ipak je centralna ličnost u Italiji. Cela zemlja je oblepljena njegovim posterima i to vizuelno neodoljivo podseća na Irak Sadama Huseina. Počeo je ranih sedamdestih u oblasti nekretnina i ubrzo, prebacivši se u sferu medija, stekao veliko bogatstvo. Tadašnje antimonopolske zakone u oblasti medija zaobišao je zahvaljujući domišljatosti i političkoj zaštiti vođe italijanske Socijalističke partije Betina Kraksija. Naime, 1974. sudskom odlukom je uspostavljeno pravo emitovanja privatnih televizijskih stanica ali samo na lokalnom nivou. Berluskoni je ovakvu zakonsku regulativu lako zaobišao uspostavivši mreću malih lokalnih stanica koje su emitovale identičan program, ali u raskoraku od nekoliko sekundi. Tokom osamdestih godina mnogobrojne zakonske inicijative da se zauzda Berluskonijev monopol u oblasti medija propale su, zahvaljujući zaštiti Berluskonijevog „kuma“ Kraksija i njegovih socijalista. Devedesetih, kada su Berluskonijevi politički zaštitnici zbog korupcije završili ili u zatvoru ili u izbeglištvu u inostranstvu, Berluskoni je morao da, ulaskom u politiku, zaštiti samog sebe. „Ako ne uđem u politiku, rasturiće me na sitne komade“, rekao je Berluskoni glavnom uredniku svog lista „Il Đornale“.

Danas, Berluskoni izbegava antimonopolske zakone tako što je svoje akcije u medijskim kućama podelio prijateljima ili poslovnim saradnicima. Na primer, njegov brat Paulo nominalni je vlasnik lista „Il Đornale“, dok je Berluskoni sa nemačkim medijskim magnatom Leom Kiršom, bliskim nemačkim demohrišćanima, „kupio“ delove sopstvenih medijskih kuća, pa na taj način izbegavaju antimonopolske zakone zadrćavši kontrolu nad svim svojim televizijama. Na televizijama koje kontroliše Berluskoni skoro da nema njegovih političkih protivnika, a na drćavnoj televiziji svi su jednako zastupljeni, tako da je Berluskoni automatski u velikoj prednosti.

U politici, Berluskoni je iskoristio vakuum u umerenoj desnici nastao raspadom Demohrišćanske stranke Italije. Uprkos neslavnim mesecima 1994. kada je umalo završio iza rešetaka, ovaj medijski magnat vratio se u velikom stilu na italijansku i evropsku političku scenu. Osvojivši najviše glasova na poslednjim izborima za Evropski parlament, izborio se da ga prihvati ostatak evropske desnice i primljen je u takozvanu Uniju evropskih narodnih partija, zajedno s engleskim torijevcima, nemačkim i španskim demohrišćanima, francuskim degolistima i njima sličnim. Izgleda da ni predizborno angaćovanje na strani levice nobelovca Darija Foa ni oskarovca Roberta Beninija neće pomoći Koaliciji Maslina da prestigne Berluskonija. Berluskoni je toliko siguran u sebe da je čak prihvatio izazov da i sam organizuje izbor za najsmešnije plakate koji ga izrugavaju ruglu.

POSTMODERNA DESNICA: Ipak, izgleda preterana tvrdnja da, sa Hajderovim usponom u Austriji i najverovatnije predstojećom pobedom Berluskonija i saveznika u Italiji, ekstremna desnica, neofašisti i neonacisti uzimaju vlast u Evropi. Posredi je nešto drugo. Nacionalna alijansa i Severna liga ćustro se protive slobodi kretanja robe i radne snage iz zemalja kao sto su Poljska, Češka, Mađarska, a da ne govorimo o Balkanu i ostatku Istočne Evrope. Pretnje da bi eventualna pobeda Berluskonija na predstojećim izborima u Italiji unazadila proces proširenja Evropske unije na istok za pet ili više godina, sa nepredvidivim posledicama na unutarpolitičku scenu istočnoevropskih zemalja, izgledaju opravdane. Izgleda da Zapad zapljuskuje novi crni talas i da se u Evropi gradi novi zid. Ovakav proces ipak neće radikalizovati unutarpolitičku situaciju samih zapadnoevropskih zemalja, gde na vlast dolazi desnica. Degolisti u Francuskoj, narodnjaci u Austriji, Berluskoni u Italiji, i uopšte konzervativna umerena desnica u Evropi privlači ekstremiste, osigurava sopstvenu vlast, a zatim manje ili više uspešno odbacuje ove radikalne elemente zadrćavajući delove njihove ksenofobične antiimigrantske politike. Ovim političkim procesom, u stvari, ne dolaze neofašisti ili neonacisti na vlast, nego se uzurpacijom delova njihove politike stvara nova postmoderna, postindustrijska desnica. Stvara se koalicija u kojoj će vladati nova „biznis desnica“ potpomognuta postfašistima i tradicionalnim katolicima. Umesto neke nove Hitlerove ili Musolinijeve drćave, očuvaće se demokratsko ustrojstvo u kome će vladati načela ultraekonomskog liberalizma, gde će postojati puna sloboda eksploatisanja, gde će imigranti i dalje dolaziti jer predstavljaju izvor zarade, ali gde će ostajati na dnu novouspostavljene društvene hijerarhije.